Kolumbija 2024, 7. deo (Bogota)
Kada sam se međugradskim autobusom vratila iz Zipakire u Bogotu, tačnije do stanice Portal del Norte odakle kreću gradski autobusi koji pripadaju sistemu TransMilenio, prvo je trebalo da kupim kartu za taj autobus.
Već sam ranije pisala o tome da mi je ovo bio prvi dan da sam koristila javni saobraćaj u Bogoti i da uopšte nisam bila sigurna kako to funkcioniše, ali kada sam pre podne krenula ka Portalu del Norte čuvar me je jednostavno pustio da prođem bez karte. Sada nisam mogla da računam na to, a nisam bila sigurna šta treba da radim, jer su informacije na internetu vrlo nepraktične.
Zato sam još u autobusu iz Zipakire jednu ljubaznu ženu zamolila za pomoć pošto se ispostavilo da i ona hvata autobus u okviru istog sistema. Da skratim priču, pošto u Bogoti ne može da se kupi karta za pojedinačnu vožnju, a ja nisam imala plastičnu karticu koja se koristi za prevoz, ja sam ovoj ženi platila za jednu vožnju, a ona je svoju karticu skenirala za nas obe i to je bilo to. Osim toga, shvatila sam da to nije dobar sistem za mene i da moram da kupim tu plastičnu karticu za gradski prevoz, što sam i učinila narednog dana.
Za sada sam se vratila u centar grada koji se nalazi u delu pod nazivom Santa Fe koji zapravo okružuje najstariji deo Bogote, La Kandelariju, gde sam i odsedala.
Bila sam umorna od hodanja ovog dana, a pošto me je lomila prehlada ili nešto tog tipa i to me je već u startu činilo iscrpljenom. Osim toga, imajući u vidu da sam bila u žarkom pojasu, sunce je srazmerno rano zalazilo, oko 18 h, a ja nisam htela da budem na ulici kada padne mrak. Zbog svega ovoga sam odlučila da odem praktično pravo u hotel, a usput sam samo kupila nekakve grickalice, jer nisam bila baš raspoložena, a ni gladna da bih išla na neku formalnu večeru. Doduše, bila sam dovoljno inspirisana da kupim i jedno lokalno pivo koje sam kasnije popila u svojoj sobi. Pivo nije bilo loše, ali je njegova ambalaža bila posebno zanimljiva zbog kondora na konzervi.
Ipak, čak ni pivo nije uspelo da me oraspoloži.
Brinula sam da li će da mi stigne ranac, a nikako nisam uspevala da iz glave izbacim pitanje: „A šta ako ne stigne?“. Zamišljala sam da ću narednog dana, umesto da dalje obilazim glavni grad Kolumbije, morati da idem po Bogoti i tražim novi ranac, garderobu, kao i razne sitnice koje su mi potrebne kada putujem. Ja ni u najboljem raspoloženju ne volim da idem u kupovinu, osim ako ne znam sasvim jasno šta i gde mogu da kupim. Pomisao da to treba da radim u stranom gradu koji je za mene sasvim nov i u kojem ne znam tačno gde su radnje koje bi mene mogle da zanimaju, ispunjavala me je velikom brigom i nervozom. Osim toga, ja NIKADA ne oblačim nove stvari koje sam upravo kupila pre nego što ih operem. To je značilo da moram da tražim i praonicu u Bogoti koja će kvalitetno da mi opere nove stvari i da sve to bude gotovo u toku jednog dana. Ne, ne, ne... Nikako nisam bila niti mirna, niti srećna.
Osobi koja je radila na recepciji to veče rekla sam po povratku u hotel da i dalje očekujem svoj ranac i da se nadam da će ga to veče isporučiti, jer ga nestrpljivo čekam. Puna razumevanja, ta žena je klimala glavom, a ja sam otišla u sobu gde sam pokušavala da se opustim i odmorim. Nakon što je prošlo izvesno vreme posle sletanja aviona iz Njujorka, nazvala sam predstavništvo avio-kompanije na aerodromu u Bogoti i oni su mi potvrdili da je moj ranac stigao i da će mi ga doneti u hotel oko 11 sati uveče. Bilo mi je mnogo lakše, mada sam i dalje bila veoma nervozna i samo sam želela da vidim ranac u svojoj sobi.
Vreme je sporo prolazilo, pa je došlo i 11 sati uveče, ali mog ranca još nije bilo. Ja sam i dalje iščekivala i strepela, ali se ništa nije dešavalo. U 11.30 sam konačno sišla na recepciju, ali tamo nije bila ona žena koju sam par sati ranije tu videla, već neka sasvim nova. Pitala sam je da li je neko isporučio neki ranac, a ona je mrtva ’ladna rekla da jeste i onda me je odvela do neke ostave gde je moj ranac uredno bio stavljen, a da me niko sa recepcije nije o tome obavestio. O, kako sam bila besna!
Ipak, makar je ranac sa svim mojim stvarima stigao i posle uzimanja nekih stvari koje su mi bile potrebne, gledala sam da što pre odem na spavanje.
Te noći i dalje nisam dobro spavala, što zbog produžene nervoze, što zbog džet-lega, što zbog kašlja koji nije popuštao.
Ali, narednog dana sam ponovo planirala da dalje idem u obilaženje Bogote, mada ne u blistavoj formi. Zato sam prvo pronašla kolica sa kojih se prodaje sveže, najsvežije, naceđen sok od pomorandže. Smatrala sam da ne mogu da preteram sa vitaminom C. Pošto znam za ovaj „običaj“ da se na ulici može kupiti sveže ceđen sok od pomorandže, bila sam spremna – imala sam svoju flašicu u koju mi je ljubazan prodavac sipao sok „za poneti“.
Sada sam prvo otišla da kupim karticu za gradski saobraćaj. Usput sam snimala deo grada gde sam ponovo hvatala autobus iz sistema TransMilenio, a takođe sam uhvatila i jedan takav autobus.
Gledajući vrh Monserata koji je ovom prilikom bio sav u oblacima, pomislila sam kako sam stvarno imala sreće kada sam prvog dana otišla tamo da bih uživala u predivnom pogledu na Bogotu.
Na prethodnoj slici se vidi i zgrada kolumbijske centralne banke, Banke Republike (Banco de la República) – to je savremena zgrada na levoj strani fotografije. Ona se delimično vidi i na sledećoj slici (desno) gde je u prvom planu Palata San Fransisko (Palacio San Francisco) u kojoj je smešten ured gradonačelnika Santa Fea (moglo bi se reći da je ovo naziv za jednu od „opština“ u Bogoti).
Sada sam krenula prema Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Da bih to uradila, prvo sam se autobusom iz sistema TransMilenio prevezla par stanica dalje u pravcu severa, onda sam malo prepešačila, pa ušla u „običan“ autobus. Ovo sa gradskim saobraćajem u Bogoti mi je išlo od ruke, reklo bi se.
Tokom te šetnje, kao i prethodnog dana kada sam se vozila prema stanici Portal del Norte, mogla sam da vidim srazmerno veliki broj kuća u Bogoti koje su neizbežno stvarale utisak kao da sam u – Engleskoj!?
Kasnije sam malo istraživala da vidim o čemu se tu radi i da li se to meni samo nešto pričinjava.
Ne, ništa mi se nije pričinjavalo i ovo je jedna sasvim poznata stvar. Naime, prilikom kolumbijske borbe za nezavisnost od Španije, lokalnim revolucionarima je pomoć pružala i nekakva Britanska legija, a to se posle uspostavljanja republike na teritoriji današnje Kolumbije razvilo u značajnu trgovinu sa Velikom Britanijom. Uzgred, u želji da se oslobode španskog kolonijalnog uticaja, ljudi u Bogoti su željno prigrlili uticaj ne samo britanske, već i francuske arhitekture.
Tako je krenula i povećana upotreba fasada od crvenih cigala, koje su se do tada koristile samo u industrijske svrhe, ali navodno ne i za stambene objekte, a osim toga, pošto je u Bogoti vreme često oblačno, sveže, kišovito i sivo, ove crvene cigle su unosile određeni kontrast i privlačnost.
Tako je početkom XX veka nastala moda da se grade kuće sa baštama (ispred i iza objekta), a sve po ugledu na britanski stil. Na sledećoj fotografiji može da se vidi i jedna kuća koja je urađena u „tjudorovskom“ stilu. Između ostalog to može da se vidi i po ukrasnim letvicama na prozorima koje su urađene u skladu sa „elizabetanskim“ stilom (misli se na kraljicu Elizabetu I Tjudor). Ovo je, naravno, detalj koji uveliko prevazilazi nivo mog uobičajenog interesovanja za arhitekturu koju viđam na putovanjima, ali to u stvari odražava činjenicu da sam davnih dana, kada sam tokom svojih studija engleskog jezika i književnosti u Beogradu, boravila nekoliko meseci u Engleskoj gde sam radila kao o-per devojka. Pošto sam kod porodice-domaćina slabo zarađivala, našla sam dodatni posao u tele-marketingu za prozore. Tom prilikom sam naučila razliku između „elizabetanskih“ i „džordžijanskih“ prozora. Eto.
U svakom slučaju, moda sa kućama u Bogoti sagrađenim u britanskom stilu trajala sve do pojave modernih trendova u arhitekturi polovinom XX veka. Zanimljivo je, međutim, da se upotreba fasada od crvenih cigala nastavila i kasnije, a danas se mogu videti brojne zgrade, uključujući i solitere koji su projektovani baš sa tim elementom. Štaviše, kako sam čitala, ovaj graditeljski element se sada koristi i u kolumbijskim gradovima koji imaju topliju klimu i toplije boje od Bogote, a proširio se i na neke susedne zemlje.
A što se mene tiče, ja sam pronašla autobusko stajalište gde sam malo morala da sačekam pravi autobus, ali je na kraju sve ispalo dobro i ja sam uskoro bila u Botaničkoj bašti u Bogoti (Jardín Botánico de Bogotá). Plan mi je bio da tu jednostavno šetam par sati.
Ovde je postojala mogućnost da idem u obilazak sa nekom grupom formiranom ad hoc, ali moram da priznam da ja najčešće volim da idem sama jer tako mogu da idem kuda poželim i redosledom i ritmom koji meni odgovaraju. Ovom prilikom je taj moj ritam već na početku zahtevao da sednem negde na kafu da bih se još malo razbudila, a za to je idealno poslužio jedan kafić u okviru bašte. Dok se sve to dešavalo, ispijanje kafe i razbuđivanje, ugledala sam i snimila jednu lepu ptičicu koja se zove riđovrati strnad (Zonotrichia capensis).
Kada sam završila sa kafom koja mi je zaista i prijala, krenula sam u pravu šetnju po botaničkoj bašti.
Ja sad u stvari i nemam puno šta ovde da pišem, jer je to ipak bila samo šetnja, a ne razumem se previše u biljke, pa ću samo povremeno da dam neke komentare u vezi sa ovim boravkom pre svega u vidu fotografija određenih biljaka kod kojih sam videla natpis, a iz raznih razloga su mi bile zanimljive. Na primer, grm kamelije (Camellia japonica).
Neki delovi botaničke bašte napravljeni su tako da deluju više „divlje“, dok su drugi veoma kultivisani.
Botanička bašta u Bogoti ima više odvojenih delova, a jedan od njih je posvećen lekovitim, začinskim i jestivim biljkama.
Bilo je tu ruzmarina, žalfije, majčine dušice, ali i divljih jagoda, na primer. Ipak, sada bih izdvojila jednu drugu biljku, a to je lantana (Lantana Camara) za koju je ovde pisalo da se koristi kod lečenja malarije, groznice, prehlade i kašlja. Ono što je meni bilo zanimljivo jeste da sam se setila da sam tu biljku svojevremeno videla i na Madagaskaru, ali su nam tamo rekli da se koristi za lečenje bolova u stomaku (videti: https://svudapodji.com/madagaskar-9/). Očigledno je ovo univerzalno lekovita biljka, bez obzira na to šta leči.
Nastavivši šetnju, došla sam i do drugih delova botaničke bašte.
U jednom trenutku sam naišla na nekoliko biljaka sa brojnim cvetovima jarkih boja, ali je bilo zanimljivo videti njihov suživot sa raznim bubicama – jer, gde ima biljaka, ima i buba. Barem je to tako u prirodi.
U nekom trenutku sam se približila velikim staklenim baštama koje su ovde podignute i to tako što sam prošla između povrtne leje.
Kada sam došla do ulaza u velike staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti, videla sam red, pa sam tako shvatila da je potrebno da se sačeka da bi se oformila grupa na licu mesta.
Tako sam u nekom trenutku krenula u obilazak sa grupom predvođenom vodičem. Međutim, vrlo brzo sam shvatila da je čitava priča više bila prilagođena deci koja su tu došla sa svojim roditeljima i da se zapravo ove bašte mogu obići i individualno. Zato sam se odvojila od grupe i nadalje nastavila sama.
Jedna od staklenih bašti je prilično visoka, ali ipak ne toliko da bi jedno drvo čije se stablo tu nalazi moglo istinski da stane zajedno sa svojom krošnjom. Mislim da je to stablo tu postavljeno samo da bi bilo domaćin nekim drugim biljkama.
Ali, u jednom trenutku sam videla i jedno mlado drvo koje u prirodi zna da naraste ozbiljno visoko. To je drvo seiba ili kapok, a zovu ga i svileno-pamučno drvo (Ceiba pentandra). Već sam ga ranije pominjala kada sam pisala o boravku na Martiniku, ali i na Zanzibaru (videti: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-11/ i https://www.svudapodji.com/zanzibar-4/).
Staklene bašte u okviru Botaničke bašte u Bogoti su organizovane tako da se u svakoj može videti različita vrsta staništa.
Tako sam došla i do dela gde su prikazane „Korisne biljke“, ali je na samom ulazu i naglašeno da ne postoji biljka koja nije korisna – bilo da ona služi kao hrana, proizvodi kiseonik koji dišemo, obezbeđuje hladovinu, nudi opojan miris, koristi se u lečenju, itd. Meni je ipak bilo zanimljivo da posebno snimim neke biljke.
Što se banana tiče, tu nisam ulazila u detalje koja je vrsta u pitanju, već sam samo slikala.
Još malo sam prošetala po staklenim baštama, a onda sam ponovo izašla napolje.
Tačno preko puta glavnog ulaza u staklene bašte nalazi se i veliki ružičnjak.
Nastavivši svoju šetnju okolo naokolo po botaničkoj bašti, došla sam i do jednog šumarka. Možda ne bih ni obratila pažnju na drveće koje je tu raslo da nisam videla grupu posetilaca koji su grlili to drveće. Pošto sam i ja osoba koja voli da grli drveće, to mi je bila veoma lepa scena.
Kako se ispostavilo, ova stabla pripadaju vrsti bora koja raste na ograničenoj površini u samo u nekoliko zemalja severozapadne Južne Amerike (Retrophyllum rospigliosii). Štaviše, kako je pisalo na tabli koja je ovde zakačena, ova vrsta je ugrožena i preti opasnost da izumre.
Kada su oni ljudi otišli, osim što sam slikala šumarak morala sam i ja da zagrlim jedno lepo drvo. Pošto su mi ruke bile zauzete grljenjem, nisam to mogla i da snimim.
Pri kraju obilaska Botaničke bašte u Bogoti došla sam i do još jednog jezerceta koje je ovde napravljeno.
Tu sam ugledala i jednu zanimljivu pticu. Kako sam kasnije saznala u pitanju je mlada jedinka američke sultanke (Porphyrio martinica). Par dana kasnije ću snimiti i odraslu pticu koju, za razliku od mlade verzije, odlikuju neverovatne boje.
Kad već pominjem ptice, tokom svoje šetnje po botaničkoj bašti snimila sam još par vrsta.
Pošto je Botanička bašta u Bogoti srazmerno dosta udaljena (10-11 km) od dela grada gde sam ja provodila veći deo vremena, verovatno ne bih ni došla ovde da nisam planirala da u blizini posetim još par zanimljivih mesta. Tako sam napustila botaničku baštu, izašla na ulicu i krenula u pravcu Gradskog parka Simon Bolivar (Parque Metropolitano Simón Bolívar).