Kipar 2017. godina, 4. deo

Onog dana kada smo otišle u Nikoziju, postale smo svesne da granica u stvari radi i da je moguće preći u turski deo. Zato smo rešile da se vratimo, pa smo to i učinile koji dan kasnije. Glavni koncept nam je bio da pređemo na tursku stranu i da tamo popijemo kafu. To se pretvorilo u jedno poprilično prijatno provedeno vreme, pri čemu smo već odmah na granici naišle na turist biro i tu dobile sasvim dobru mapu turskog dela Nikozije koji nam je olakšao da osmislimo putanju i posetimo ono što nas je zanimalo.

Ipak, i pre kafe i pre obilaska, naišle smo na uličnog prodavca đevreka koji nas je odmah privukao. Mislim na đevrek, ne na prodavca. Njega se ni ne sećam. Đevrek je ispunio moja očekivanja, a bio je još i bolji od njih. Mekan, a hrskave kore, sa gomilom fino pečenog susama koji na savršen način oplemenjivao ukus sveže ispečenog peciva.

Turski deo Nikozije, pecivo. Mi smo jele đevrek koji je skroz desno

Taj prvi deo turske Nikozije u koji se uđe je pešački i prepun je raznih butika. Dobar deo te robe je sumnjivog kvaliteta, a svakako ne originalnog porekla. Uostalom, na graničnom prelazu je stajala velika tabla koja je upozoravala da je prenošenje falsifikovane robe preko granice ozbiljan prekršaj, pa je onda logično da se pretpostavi da je kupovina lažnjaka redovna delatnost.

Naravno, prvi kafić je bio naš. Sele smo, naručile kafu i osmislile plan i program obilaska, a već tu je bilo zanimljivosti. Mi smo sedele na na trgu Ataturk i tu postoji Venecijanski stub koji je napravljen od granita. Originalno su ga u 15. veku tu doneli Mlečani i naravno na vrhu mu je bio lav sv. Marka, zaštitnika Venecije. Kao i sam Kipar, i stub je prošao kroz razne peripetije, tako da lava više nema, ali se zato na njegovom vrhu nalazi bronzana kugla. U blizini trga je takođe i veoma lepa zgrada Kolonijalnog suda koju su podigli još Britanci kada je Kipar pripadao njima. Danas je to Vrhovni sud Turske republike Severni Kipar.

Turski deo Nikozije, Britanski kolonijalni sud

Prvo smo rešile da izađemo iz okvira starog grada i samo smo malo ušle u noviji deo da bismo videle Parlament. Videle smo ga, a onda se vratile u stari deo. Stari grad je opasan zidinama još iz doba Mletaka i kada bi se spojili grčki i turski deo dobilo bi se gotovo okruglo utvrđenje opasano visokim zidinama sa nekih desetak bastiona. Mi smo se u stari grad vratile pored kapije Kirenija koja potiče iz 16. veka i takođe su je podigli Venecijanci. U starom delu ima veoma zanimljivih objekata iz raznih istorijskih perioda, ali naravno dominira otomanski uticaj.

Turski deo Nikozije, spomenik Kemalu Ataturku i kapija Kirenija

Vrlo brzo posle povratka u stari grad, videle smo buregđžinicu i naravno momentalno rešile da probamo pravi turski burek. Bilo nam je zanimljivo i da ga služe uz dodatak maslina i ljutih feferona iz turšije. Sve je bilo odlično i baš nam je prijalo!

Turski deo Nikozije, turski burek sa sirom i dodacima

Uskoro smo naišle i na turističku prodavnicu i tu nam je glavni cilj bio da kupimo razglednice, jer nam se to činilo kao dobar štos, pošto smo već poslale razglednice iz grčkog dela Kipra. Da bismo ih napisale, sele smo na klupu kod jednog od prolaza koji vode u istorijski kvart sa kućama koji se zove Samanbahče. Kuće su sagrađene početkom 20. veka u okviru projekta za socijalno stanovanje i one su sve prizemne, sa uskim prolazima izmeđi kuća koji su uglavnom bili prepuni cveća. Deluje simpatično, čak romantično za turiste koji tu prolaze, ali smo se složile da loš komšiluk može da napravi pakao od takvog mesta.

Turski deo Nikozije, kvart Samanbahče

Svratile smo i u poštu da bismo kupile markice i poslale razglednice, a onda krenule u ozbiljno obilaženje zanimljivosti. Prvi na listi je bio Kumarčilar han i tu smo, naravno, a šta drugo, sele i popile sveže ceđeni sok od nara. Bio je fantastičan! Ali to mi ipak nije suviše skrenulo pažnju sa veoma lepog mesta kao što je bio taj han. U centralnom dvorištu su sada stolovi restorana, a nekadašnje sobe pretvorene su u radnje sa lepom, zanatski izrađenom šarenom robom ili lokalno proizvedenom hranom ili pićem, i to je sve urađeno sa merom, ukusom i izuzetno lepo se uklapa.

Turski deo Nikozije, Kumarčilar han

Mada je već sledeće mesto gde smo se zaustavile bila radnja u kojoj smo kupile po baklavu sa pistaćima i mada sve ovo deluje kao da smo mi ovde samo jele i pile, moram da insistiram da smo mi zaista bile prave turistkinje koje su se zatim uputile u pravcu džamije Selimije. Uz put smo prolazile kroz veoma lepo uređene delove starog grada.

Turski deo Nikozije, deo starog grada

Što se džamije Selimije tiče, to je jedna izuzetno zanimljiva građevina. Nikada ranije nisam videla nešto takvo. Nekada je to bila Saborna crkva Svete Sofije građena u 13. i prvoj polovini 14. veka u stilu gotike. Svojevremeno je to bila najvažnija crkva na Kipru. Kada su Otomani osvojili Kipar, oni su crkvu iznutra prekrečili, uklonili hrišćanski mobilijar, postavili tepihe, mihrab, mimbar i dva minareta i tako su dobili džamiju. Originalna arhitektura je sasvim fino opstala i to zaista deluje kao veoma zanimljiva kombinacija dve religije. Izule smo se, stavile marame na glave i ušle u džamiju da bismo je videle i iznutra.

Turski deo Nikozije, džamija Selimije, spoljašnji izgled

Turski deo Nikozije, džamija Selimije, unutrašnjost

Pored ove džamije nalazi se i ono što mi zovemo Bezistan, a što se na turskom zove Bedestan, a to znači neka vrsta pokrivene tržnice. Mesto je nekada bila crkva sv. Nikole i originalno je sagrađena u 6. veku n.e., sa dodacima u periodu od 12. do 16. veka. Posle toga su došli Turci i prostor se koristio kao tržnica tekstila, hrane i slično, dok je danas tu kulturni centar.

A onda nas je put poveo pored još jednog hana, ali to je bio Veliki han ili Bijik han. Han je podignut u drugoj polovini 16. veka i to je fantastično lepo mesto sa prelepim unutrašnjim dvorištem i tu konačno ništa nismo ni jele ni pile, ali smo prošetale po njemu.

Turski deo Nikozije, Veliki han, gornji sprat

Ovde je ujedno bio i kraj naše posete severnom delu Nikozije, tako da smo se lagano prošetale do graničnog prelaza, pa uskoro i vratile u Larnaku.

Od narednog dana smo imale i kola. To nam se u početku činilo po malo problematičnim jer se vozi levom stranom, ali je na kraju sve prošlo sjajno. Ja sam iz Beograda krenula u toliko lošem stanju da sam mislila da se neću oporaviti dovoljno da bi mi uopšte palo na pamet da vozim, pa nisam ni ponela vozačku dozvolu, ali je Sneža bila spremna i to je odredilo zaduženja: ona je vozila, a ja sam bila zadužena za mape i određivanje pravca. Čak sam dobila i titulu „mapadžija“ koju sam sa ponosom nosila do kraja.

Prvog dana smo rešile da idemo na bliža odredišta i to je u našem slučaju za početak bilo selo Lefkara. Lefkara se nalazi u brdima i nekih 40-ak kilometara je udaljena od Larnake. Da ne bude zabune, ima dve Lefkare i ova „glavna“ je Pano Lefkara. Sudeći po položaju na brdima, ja bih ih zvala Lefkara Gornja i Lefkara Donja. Za čuvenu čipku iz Lefkare, ide se u „Gornju“. U pitanju je jedno veoma lepo selo sa divnim, uskim ulicama i slikovitim kućama. Sve je uglavnom napravljeno od kamena. U samom centru ima dosta radnji sa suvenirima i naravno čipkama. Čipka iz Lefkare jeste lepa, ali je za moj ukus bila preskupa. S druge strane, ja imam jako puno heklanih miljea i šustikli. Dobila za džabe od moje babe koja je sve svoje unučiće snabdela ručnim radovima za nekoliko narednih života.

Lefkara

Lefkara, radnja sa čipkama

Posle ove lepe šetnje, spustile smo se do autoputa Larnaka – Limasol, jer odmah pored njega nalazi se arheološki lokalitet Koirokoitija koji je na listi Uneska. U pitanju je neolitsko naselje koje se nalazi na jednom brežuljku. U samom dnu su napravljene replike pet cilindričnih objekata koristeći iste građevinske metode i materijale kao i u neolitu i ti objekti su prvo na šta se naiđe kada se uđe na lokalitet. Posle toga se penje uz brdo, ali je tu potrebno mnogo više mašte, jer se vide samo ostaci kamenih kuća koje su okrugle u svojoj osnovi.

Koirokoitija, rekonstruisani stambeni objekti

Koirokoitija, ostaci kamenih kuća iz neolita, u daljini je autoput Larnaka - Limasol

Sledeće odredište je bio je manastir Stavrovuni. To je najstariji manastir na Kipru i potiče iz 4. veka i on se nalazi bukvalo na vrhu jedne planine na 750 m iznad nivoa mora. Legenda kaže da ga je osnovala žena, sv. Jelena, majka cara Konstantina I Velikog, ali on danas više nije dostupan ženama. Za nas su napravili „utešnu nagradu“ - crkvu svih svetih Kipra koja se nalazi kod parkinga ispred ulaza u manastir. Ipak, to uopšte ne znači da je vožnja uzbrdo, a moguće je i da se peške ili biciklom dođe do vrha brda, bila uzalud – naprotiv. Pogled je izvanredan i dok se penjete uz brdo, a i na samom vrhu pre ulaza u manastir.

Crkva svih svetih Kipra

Manastir Stavrovuni

Ovaj dan nam crkve nešto nisu „išle od ruke“. Posle manastira smo se odvezle do sela Pirgos u kojem se nalazi Kraljevska kapela iz 15. veka, ali smo tu zakasnile 20-ak minuta i crkvica je već bila zatvorena. Ipak, i gledana samo spolja bila je prelepa. Malena, sva od kamena i osvetljena divnim, već zalazećim suncem. Ovo ljubljenje vrata nas ipak nije obeshrabrilo i probale smo da posetimo i crkvu u mestu Kiti, 7 km od Larnake, ali ponovo bezuspešno, jer je i ona ipak bila zatvorena. Spolja je takođe izgledala divno, ali bez sunčanih efekata, pošto je sunce već bilo zašlo.

Kraljevska kapela u selu Pirgos

Ipak, našle smo način kako da se utešimo, a to je bilo tako što smo na povratku svratile u jednu tavernu koju smo spazile par dana ranije kada je bila puna lokalnih stanovnika. Vlasnik je bio veoma ljubazan. Obradovalo ga je kada smo rekle da smo iz Srbije i odmah je istakao da smo i mi i oni pravoslavci. A onda se ispostavilo i da poznaje fudbalske klubove iz Beograda. Ja sam mu rekla da sam davnih dana, kao dete, navijala za Zvezdu, ali da mi to više nije važno. On je rekao da mu je draži Partizan. Odmah sam znala zašto, zbog mog bratanca koji mi je svojevremeno pričao o tome, a tako je i bilo. Naime, ovaj Kipranin navija za Paok, a on ima iste boje kluba kao i Partizan – crno-belo i to čini neku posebnu vezu među navijačima ova dva kluba. Isti je slučaj i kod Crvene zvezde i Olimpijakosa čije su boje crveno i belo. Ali, dosta o fudbalu. Bilo je vreme da se jede. Posle divnog predjela koje je uključivalo i sir halumi, usledila je jagnjetina. A o tome ne može da se priča. U tome se uživa!

Predjelo pre jagnjetine