Jordan 2022, 32. deo (Petra, Vadi Musa, Akaba)

Kada sam se posle posete Ad-Deiru ili Manastiru u Petri spustila do kraja staze Ad-Deir, zatekla sam na istom mestu istu kamilu koju sam videla i kada sam dva i po sata ranije krenula ka Manastiru. Već sam ranije rekla da se neke od pećina koje su ovde napravili Nabatejci danas koriste u razne praktične svrhe.

Staza Ad-Deir, detalj

Ubrzo sam došla i do hrama Kasr al-Bint. Sada je njegovo pročelje bilo u senci i mogli su fino da se uoče neki detalji o kojima sam već pisala u prošlom nastavku priča – delimično obnovljeno mermerno stepenište, ostaci stubova između ugaonih pilastra, itd.

Hram Kasr al-Bint

Sa prostranog platoa ispred hrama Kasr al-Bint, koje se naziva Dvorište Temenosa, ponovo sam imala divan pogled na suncem obasjane značajne delove Petre.

Pogled na Petru dok sunce polako zalazi

Veliki hram, detalj

Kraljevske grobnice

Međutim, mislim da je u ovom trenutku najimpresivnija činjenica bila ta da sam ovde praktično bila potpuno sama.

Kraljevske grobnice

Vraćala sam se prema Siku i izlazu glavnom stazom i tu sam samo ponovo prolazila pored mesta i ponovo se divila prizorima koje sam viđala i prethodnog dana, ali... Toliko sam bila zadovoljna i zadivljena, da nisam mogla da prestanem da fotografišem, na taj način materijalizujući svoje poštovanje prema ovom mestu, kao i svu ushićenost koja je me ispunjavala.

Petra: Ulica sa kolonadom i Kraljevske grobnice

Petra

Sada sam počela povremeno da nailazim na neke lokalne ljude čiji se radni dan završio, više nije bilo posetilaca, pa su mogli da idu nekim svojim poslom.

Petra, detalj

Kako sam išla Ulicom sa kolonadom s koje se direktno pruža pogled ka Kraljevskim grobnicama koje su kasno popodne savršeno osvetljene, morala sam ponovo i sve njih da slikam, i kao grupu i pojedinačno. Znala sam da sam sve ovo slikala i prethodno popodne, ali toliko mi je bilo divno, da sam jednostavno morala to ponovo da radim, na taj način iskazujući svoje divljenje.

Petra: masiv Džabal al-Hubta i Kraljevske grobnice

Petra, Grobnica palata

Petra, Korintska grobnica

Petra, Svilena grobnica

Dok sam stigla do Grobnice sa urnom, povremeno su se navlačili oblaci i to je samo pojačavalo dramatičnost prizora.

Petra, Grobnica sa urnom

Petra, Grobnica sa urnom

Onda sam ušla u deo koji je bio u senci i tu sam više obratila pažnju na lokalne Beduine.

Potencijalni prevoz za turiste

Potencijalni prevoz za turiste

Petra, Pozorišna nekropola u smiraj dana

Petra, Pozorište u smiraj dana

A onda sam stigla i do al-Kazneh, tj., Riznice. Na svu sreću, tu sam zatekla neke ljude koji su kao i ja uživali na ovom mestu bez previše uke i buke koju stvaraju posetioci i oni koji posetiocima pokušavaju da nešto prodaju. Razmenili smo fotografisanje i hvala im.

Kod Riznice u smiraj dana kada nema puno ljudi

Posle kraćeg zadržavanja kod Riznice, ponovo sam krenula Sikom. Bio je to četvrti put u manje od jednog i po dana, ali sam uživala i bila zadivljena kao da je prvi put.

Ulazak u Sik iz pravca Riznice

Nešto kasnije sam prošla i kroz područje Bab as-Sik. Uz put sam uživala u miru koji je svuda vladao zajedno sa smirajem dana.

Bab as-Sik, detalj

Kada sam izašla iz područja arheološkog lokaliteta Petra i došla do prve gradske ulice, bila sam apsolutno crknuta od umora. Nikako mi se nije sviđala pomisao da sada treba da pređem još 1,2 km i oko 100 m visinske razlike (uzgred, ako se nekome ovo čini kao malo, to je kao da se penjete na 30. sprat neke zgrade). To nije dolazilo u obzir. Na svu sreću videla sam par taksija, a tu se pojavio i jedan mladi par iz Rumunije sa istom idejom kao i ja. Nas troje smo sa taksistom dogovorili prihvatljivu cenu (koja je naravno bila mnogo veća nego što bi bilo realno, a opet mnogo manja nego što sam ja bila spremna da platim u mom stanju) i uskoro sam bila u hotelu i svojoj hotelskoj sobi. Odatle sam odmah slikala pogled koji sam imala iz sobe. Nešto dalje, kamene planine označavaju prostor stare Petre. Bila sam apsolutno zadovoljna.

Pogled iz hotelske sobe u Vadi Musi

Ali, mada se po dolasku u hotel nisam osećala previše loše, posle tuširanja, jedenja (divno ukusna švarma kupljena na obližnjem kiosku gde sam izašla iz taksija) i opuštanja krenuo je da mi izbija neverovatno veliki umor. Počelo je da mi se spava jako rano, gotovo neprihvatljivo rano, a ipak, kada sam odustala od pokušaja da ostanem budna, teško sam se uspavala, a onda i često budila u toku noći. Mislim da je sve to bilo zbog previše umora. Obično me umor samo obori i onda dobro spavam, ali ovo je bio slučaj „transcendentiranja umora“ – toliko ga se nakupi da onda telo ne može da se dovoljno opusti da bi počelo da se odmara. Nije ni čudo. Krenula sam na put veoma umorna. Stalno sam išla u neke obilaske i to je najčešće obuhvatalo intenzivno penjanje i spuštanje. Ma kako da su u pitanju uglavnom bile kratke relacije, puno tih manjih segmenata se svakog dana skupljalo u značajne razdaljine i visinske razlike. U Dani sam prepešačila manje od 10 km, ali sam pokrila visinsku razliku od oko 500 metara. Prvog dan u Petri sam preprešačila oko 12 km, a drugog sigurno ne manje od 20 km, uključujući i silno penjanje i spuštanje. Previše, ali šta da se radi.

Sledeće jutro sam se probudila dosta čudno. Mada sam puno sati provela u krevetu, pošto sam se često budila i onda nisam mogla da se uspavam imala sam utisak kao da sam noć provela u avionu, putujući neudobno i da sam nedovoljno naspavana. Ali, ovog dana je plan bio da se samo prebacim u Akabu i da ništa drugo ni ne radim. Ta uteha mi nije pomagala da se bolje osećam, već samo da se nadam da mi je intenzivna slabost koju sam osećala privremene prirode.

Vlasnik hotela, ili menadžer, ili „samo“ recepcioner, ili sva tri istovremeno, već mi je organizovao prevoz. Naime, insistirala sam na javnom prevozu, pa je on zvao nekog prevoznika koji mu je rekao da će poslati kola po mene da me odvezu do stanice. Kako sam shvatila to je ulazilo u cenu karte. A onda sam videla kako mini-bus za Akabu ulazi na parking hotela!!! Da, došli su lično po mene. Ali, izgleda da to i nije bilo baš tako neobično, jer je jedna žena već sedela u mini-busu. Zatim smo se odvezli do stanice i tamo čekali još skoro sat vremena da se mini-bus popuni. Izvinjavam se, ali ovakve „lude“ stvari ne mogu da se dožive kada se vozite kolima sa vozačem. Ova druga varijanta je bez ikakve sumnje značajno udobnija, ali i skoro uvek manje zanimljiva. Pogotovo ako ste otvoreni za nova iskustva i sve vreme posmatrate dešavanja oko sebe širom otvorenih očiju.

Kad je trebalo da pođemo, vozač je krenuo da naplaćuje karte i meni je zacepio čitavih 15 jordanskih dinara (oko 20 evra), što je svakako bilo previše (pretpostavljam da je cena 5 JD), ali je pokazao na moju torbu koja je stajala na drugom sedištu i rekao kako plaćam za dva mesta. „Ma,“ mislim se ja, „nema veze, ’ajde ti samo vozi.“ Šta ima sa njim da se raspravljam kada niti znam jezik, niti objektivno znam lokalne običaje ili cenu. A na kraju krajeva je i došao po mene. Bilo koji taksista bi mi takođe dobrano naplatio prebacivanje od hotela do autobuske stanice.

Mini-bus je vozio Pustinjskim autoputem i tu smo, kako i ime sugeriše, prolazili, dakle, kroz pustinju. Ono što je meni posebno bilo zanimljivo jesu specifični saobraćajni znaci koji ovde postoje. Jedva sam uspela da uslikam jedan tokom vožnje.

Pazi! Kamile na putu.

Tokom vožnje je meni postalo malo bolje, ali ne značajno, tako da sam jedva čekala da se dočepam hotela u Akabi.

Plan mi je bio da u Akabi provedem dve noći, a onda da se u povratku na sever prebacim do Rezervata biosfere Vadi Mužib, na zapadu Jordana. Po svemu što sam čitala o tom mestu, ono je čarobno i ne zna se da li je lepše kada se vidi sa vrha ili sa dna. Naime, na istočnoj strani rezervata nalaze se visoke planine koje se strmo spuštaju ka Mrtvom moru i tu postoji više klanaca kojima protiču reke. Iz nižeg dela može da se ide na nekoliko obilazaka sa stručnim vodičem, ali su takvi izleti obično vezani za delove godine sa lepim vremenom. Postoji samo jedna staza koja je otvorena čitave godine i ja sam bila vrlo spremna da idem da šetam tom stazom. Toliko sam želela da tamo odem da sam bila spremna da se ozbiljno „otvorim“ – odsednem u srazmerno skupom smeštaju koji pripada rezervatu, ali i platim privatnu turu.

Problem je bio prevoz, jer nisam ponela svoju vozačku dozvolu da bih iznajmila kola, a nigde nisam našla informacije o javnom prevozu koji bi mi odgovarao. Ipak, imala sam plan. On je podrazumevao da se autobusom dovezem do Keraka, a za tamo sam već sa Abdulahom dogovorila da me kolima preveze do Vadi Mužiba, što bih naravno takođe platila. Posle toga sam planirala da se vratim u Aman, ali bi mi i to bilo komplikovano, jer tu gde se nalazi taj smeštaj ne postoji nikakvo naselje i nema javnog prevoza, ali sam se nadala da bih sa njima na licu mesta uspela da organizujem da se nekako prebacim do najbližeg naselja gde bih uhvatila autobus za Aman.

Sve sam ja to bila spremna da organizujem i da se akam, ali sam već par dana pratila prognozu i videla da će upravo tog dana kada planiram da budem tamo i da šetam po rezervatu padati kiša. To je zapravo značilo da gotovo izvesno ne bih ni mogla da idem u tu šetnju i onda je sve to postalo besmisleno. Pomislila sam čak i da eventualno odem do severoistočnog dela obale Mrtvog mora, jer se tamo nalaze nekakvi hoteli i odmarališta, ali i tamo bi mi padala kiša. Meni Mrtvo more nije baš previše privlačno, uostalom videla sam ga, a i došla do same vode još na prvom izletu iz Amana. Osim toga, ne privlači me ni previše ideja da plutam u njemu. Zato sam ovog jutra, još tokom doručka u hotelu u Vadi Musi, odlučila da odustanem od odlaska u Vadi Mužib i to ostavim za eventualno neku buduću posetu Jordanu, a da ostanem u Akabi čitava 4 dana i da se dobro odmorim pre povratka u Aman i kući. U Akabi je bilo najavljeno uglavnom sunce, a takođe i temperature koje nisam doživela u Jordanu, a to je bilo oko 17-18 stepeni C. Takođe, povratak u Aman će biti neuporedivo jednostavniji – direktan autobuski prevoz.

Dok smo se približavali Akabi, već je u mini-busu počela da se oseća viša temperatura koja je vladala na samom jugu Jordana. U međuvremenu sam na brzinu pročitala u vodičima kakvi su običaji u Akabi u vezi sa taksijima. Pisalo je da koriste taksimetar, što mi je olakšavalo čitavu stvar. Ja nemam problem da se cenkam, ali me ponekad mrzi i volim jednostavnost taksimetra. Međutim, kada smo stigli u Akabu, vozač mini-busa (onaj isti koji mi je više naplatio kartu) nije mi dao da izađem iz autobusa i pitao me kuda idem. Rekla sam mu da treba da uhvatim taksi i da odem do hotela, pa sam mu čak i pokazala na mapi gde mi je hotel. On mi je na lošem, ali funkcionalnom engleskom, rekao da ostanem u autobusu i da će me on odvesti do onde „jer je taksi jako skup u Akabi“!!! Krene on tako, a ja mu kažem kako sam čitala za taksimetar. On se nasmeje i kaže: „Taksimetar u Amanu, u Akabi ne.“ I tako je mene mini-bus na međugradskoj liniji ne samo pokupio u hotelu u Vadi Musa, već me je odvezao i do hotela u Akabi. Pa da li je iko ikada čuo za bolju uslugu? Alal mu onih 15 jordanskih dinara!

Nakon smeštanja u hotelsku sobu, presvukla sam se i prvo otišla na vrh hotela da bih malo slikala okolinu.

Akaba

Akaba

Popila sam i kafu u hotelu, a onda izašla da malo prošetam po okolini, tj., po centru Akabe. Prvo sam otišla do obližnjeg komercijalnog dela gde između ostalog postoji i pijaca, a tu sam naletela na sveže upakovane odrane koze. Prizor je za mene svakako bio egzotičan, ali mi je pored same slike impresivno bilo i to koliko je sve bilo čisto.

Detalj sa pijace u Akabi

A zatim sam došla i do gradske plaže. Mada je bilo sunčano i toplije nego u drugim delovima Jordana, ipak je bio januar i nikoga nije bilo u vodi, ali su ljudi uživali u prijatnoj temperaturi.

Gradska plaža u Akabi

Gradska plaža u Akabi

Hodajući ovde vukla sam se u stvari kao prebijena mačka. Onaj umor koji sam pominjala jednostavno nije mogao samo da nestane. Zato sam odlučila da se jednostavno vratim prema hotelu. Prvo sam otišla u jedan restoran u blizini da bih jela i to mi je prijalo, ali mi se energija i polet nisu vraćali. Na svu sreću, taj restoran je bio blizu hotela, pa sam ubrzo po plaćanju računa već bila svojoj sobi koja je bila vrlo prostrana, a krevet je posebno bio fantastično udoban. Kako će se ispostaviti, najveći deo svog vremena u Akabi provešću upravo u tom krevetu.