Jordan 2022, 23. deo (Dana, Šobak)

Pošto sam odmorila u dolini Dana, tj., Vadi Dana pijući čaj sa lokalnim čobaninom krenula sam da se vraćam u selo Dana, a sve se ovo nalazi u okviru Rezervata biosfere Dana. Ranije sam već rekla da je moguće da se čovek stazom spusti iz sela sa visine od oko 1200 m iznad nivoa mora skroz do ravničarskih delova zapadno od planinskog masiva i visine od oko 300 m iznad nivoa mora, što je udaljeno oko 16 km, ali tada treba da se organizuje povratak u selo kolima. Meni su ponudili tu verziju u pansionu u kojem sam odsedala, ali je ponuda bila previše skupa, tako da sam prešla samo deo te staze i sada sam se istom tom stazom vraćala uzbrdo do sela.

Vadi Dana – vidi se staza koja vodi dalje ravnim delovima

Posle relativno blagog uspona, preda mnom su bili strmiji delovi. Mada je tu gde sam slikala narednu fotografiju bilo suvo, a temperatura je bila relativno prijatna, gore, pri vrhu planine mogao je da se vidi sneg.

Vadi Dana

Moj cilj je bio hotel koji se nazire na samom vrhu uzvišenja na desnoj strani sledeće slike. Sagrađen je preko stena koje se tu vide. Ja u tom hotelu nisam odsedala, ali sam planirala da do tamo odem.

Vadi Dana, gore na vrhu je selo Dana

Mada je većina stena bila crvenkaste boje, u jednom delu su vrhovi stena beličasti i to stvara veoma lepu sliku. Takođe su i viši delovi planine sastavljeni od te beličaste stene.

Vadi Dana, detalji

Vadi Dana, detalji

Ipak, čak su i stene pored kojih sam prolazila bile u više boja i to je bilo istinski impresivno.

Vadi Dana, detalji

Pored jedne takve „šarene“ stene videla sam i „pogače“ od životinjskog izmeta koje su ovde sasvim jasno bile poređane, možda da bi se sušile ili da bi ih skupili na jednom mestu. Ne znam kakav je običaj u Jordanu, ali znam da se u Indiji takve pogače koriste i kao gorivo za grejanje jer sadrže dosta ostataka trave. Možda je ista stvar ovde, a možda koriste i kao suvo đubrivo, što je čest način na koji se ove „pogače“ koriste.

Vadi Dana, detalj sa životinjskim izmetom

Uz put sam s vremena na vreme nailazila na malene ptice, ali su one uglavnom kratko ostajale na jednom mestu, tako da nisam uspela puno njih da snimim. S druge strane, biljke su jako zahvalne u ovom pogledu.

Vadi Dana, detalj sa prirodnom ikebanom

Mada sa dosta pauza i uz puno napora, ipak sam uspela da se popnem do sela Dana i tu pri vrhu staze sam se ponovo divila predelima kojima sam ovog dana bila okružena.

Vadi Dana

Vadi Dana

Kada sam sva zajapurena od napora došla do jednog proširenja gde se spajaju zemljana staza kojom sam se popela i glavna ulica u selu, naišla sam na grupu mladića. Oni su bili vrlo razdragani, pitali su me odakle sam, poželeli mi dobrodošlicu u Jordan i želeli su da se slikaju sa mnom. Naravno da sam pristala, ali sam ih zamolila da se slikamo i mojim telefonom.



Radostan slučajan susret u selu Dana

Pošto su oni prilikom fotografisanja nešto i uzvikivali, rekla sam da to onda moram da snimim i video-kamerom. Evo kako je to izgledalo. Ne znam šta kažu u prvom delu, ali mi je jasno da su u drugom delu na engleskom rekli: „Volim te Srbijo!“ Pa to je baš slatko sa njihove strane i hvala im.

Posle ovog veselog susreta, ja sam nastavila da idem kroz selo slikajući neke detalje, poput jedne od bočnih ulica prekrivene snegom.

Selo Dana, detalj

Zatim sam došla do mesta koje je praktično i vidikovac i odakle se lepo vidi dobar deo sela koje je podignuto na samoj ivici vrha doline Dana (Vadi Dana).

Selo Dana

U blizini sam naišla i na jednog ljupkog stanovnika. Mislim da su magarci vrlo potcenjeni, a posebno su mi slatki njihovi mladunci.

Magare iz sela Dana

Kao što se vidi sa slika, bez obzira što je u pitanju Jordan, u januaru je ovde na više mesta i dalje bilo snega, bez obzira na sunčan dan, što samo pokazuje koliko je temperatura bila niska.

Selo Dana, okolina

Ja sam odšetala do pansiona/hotela RSCN-a gde sam bila i prethodnog dana i gde su me tada ljubazno počastili kafom i čajem, a i pozvali da im ponovo dođem. Ovom prilikom je u recepcijskom delu bio samo jedan vodič koji tu radi, ali smo nas dvoje sasvim fino popričali. Naime, bile su mi potrebne i neke važne informacije, a pansion/hotel RSCN-a je bio idealno mesto da se raspitam za to što me je zanimalo.

Ja sam planirala da pred kraj svog putovanja odem i do Rezervata biosfere Mudžib sa namerom da tamo malo šetam po prirodi. Taj rezervat ima nekoliko različitih i apsolutno impresivnih staza, ali u januaru, zbog zime, radi samo jedna. Čak i ona zna da bude zatvorena, ako vremenske okolnosti nisu dobre. Međutim, moj prvi problem je bio da rezervišem sobu u pansionu kojim takođe upravlja RSCN (Kraljevsko društvo za očuvanje prirode). Pokušavala sam da to uradim preko interneta, ali sam došla dotle da su mi tražili da im mejlom pošaljem podatke o kreditnoj kartici. Upravo ono što vam svaka banka kaže da ne smete da radite. Meni je to bilo veoma čudno, mada sam komunicirala sa ljudima koji su mi se javili sa zvaničnog sajta ovog jordanskog društva. Naravno da nisam imala nameru da bilo kome broj svoje kartice i druge podatke šaljem mejlom, ali sam smatrala da je najbolje da se ja lepo lično raspitam o svemu tome upravo u drugom pansionu kojim upravlja RSCN, a najbliži mi je bio baš ovaj u selu Dana.

Taj ljubazni vodič iz pansiona/hotela mi je rekao da je to njihova uobičajena praksa i da, mada deluje neobično, funkcioniše sasvim dobro i da je pouzdana. Navodno, ako bi došlo do bilo kakve zloupotrebe, RSCN bi nadoknadilo svu štetu. Hm!? Nisam baš bila ubeđena, ali me je on posavetovao da uopšte ni ne pravim bilo kakvu rezervaciju već samo da se pojavim. Bila je skroz mrtva sezona i kao što je i pansion u kojem smo nas dvoje vodili ovaj razgovor bio praktično prazan, sva je verovatnoća bila da će i taj drugi pansion na obali Mrtvog mora imati praznu sobu za mene.

Pričali smo malo i o nekim drugim stvarima, a onda sam se vratila u pansion u kojem sam odsedala. Uz put sam još malo slikala po selu koje se lagano spremalo za novu ledenu noć.

Selo Dana

Poučena iskustvom od prethodne noći, u kombinaciju za pokrivanje u ledenoj sobi sam ubacila još jedno ogromno i teško ćebe tako da pod gomilom tih pokrivača gotovo da nisam mogla uopšte da se pokrećem. Ipak, progurala sam noć i sledećeg jutra sam bila spremna da nastavim dalje sa svojim putovanjem po Jordanu. Pre toga sam prošetala ponovo do onog vidikovca da bih se još jednom divila dolini Dana, tj., Vadi Dana, kojom sam prethodnog dana hodala.

Vadi Dana

Iz Dane sam se nekim kolima prebacila do mesta Vadi Musa. Mada sam sve vreme pričala kako volim javni prevoz, a to je i tačno, ta varijanta mi tokom obilaska Jordana najčešće uopšte nije odgovarala. Naime, između sela Dana i grada Vadi Musa, postoji jedan zamak koji se smatra vrednim posete i ja sam htela da ga vidim. Da bih ga eventualno posetila koristeći javni prevoz trebalo je to, pod idealnim okolnostima, da izgleda ovako: hotelski prevoz do mesta Kadisija, autobus do mesta Vadi Musa, onda taksi do hotela da bih ostavila stvari, onda taksi nazad do stanice, onda prevoz do mesta Šobak (ako ga ima u to vreme i uz pretpostavku da vozi direktno), taksi do zamka (jer je on van mesta i na drugom brdu u odnosu na mesto), poseta, pa nazad u Vadi Musu po istom principu (taksi-autobus-taksi). Sve sam to izbegla tako što sam uzela kola sa vozačem da me doveze do hotela u gradu Vadi Musa, ali je dogovor bio da uz doplatu usput svratimo i do zamka Šobak i da me tamo sačeka dok ja završim obilaženje. Ovo zadovoljstvo je koštalo, ali je bilo i praktično. Kada bi se sabrali svi pojedinačni troškovi, da ne pominjem vreme i akanje, ni jedan sekund se nisam premišljala.

S druge strane, sam zamak APSOLUTNO ne bi vredeo svo ono akanje javnim prevozom. On je važan za istoričare, arheologe, istoričare umetnosti, itd. Ja lično sam već počela lagano da gubim interesovanje za ove zamkove u Jordanu, mada i kod ovog postoji zanimljiva priča.

Za početak sam bila fascinirana okolinom gradića Šobak i istoimenog zamka, a vozač mi je stao da bih mogla da napravim jednu panoramsku fotografiju.

Predeo oko zamka Šobak

Sam zamak, tj., njegovi ostaci i brdo na kojem se nalazi, vidi se praktično levo i na prethodnoj fotografiji, ali kako je sve gotovo iste boje, i samo uzvišenje i kamenje od kojeg je zamak napravljen, teško da može da se razazna, osim ako čovek ne zna tačno šta traži. Evo zato jednog dela gornje slike, ali zumirano.

Zamak Šobak, na vrhu uzvišenja na levoj strani slike

Ipak, tek kada se još uzumira zamak može bolje da se vidi.

Zamak Šobak

Kako sam se približavala zamku, bila sam fascinirana i njegovom neposrednom okolinom. Naime, jasno se videlo i na brdu na kojem je zamak, kao i na susednim brdima da je stenovito tlo takvo da postoje brojne plitke pećine, a vremenom su ljudi podigli i kamene kuće oko ulaza u te pećine.

Brdo na čijem vrhu je zamak Šobak

Susedno brdo istočno od zamka i kamene kuće na njegovoj padini

Susedno brdo istočno od zamka i kamene kuće na njegovoj padini

Koliko sam uspela da pronađem na internetu, u pitanju su ostaci starih kuća koje su podignute uz te pećine od okolnog materijala. Ne znam zašto ljudi više o ovome ne pišu – meni je delovalo potpuno impresivno. Na trećem brdu sa čijeg vrha sam se spustila kolima da bih se ponovo popela na brdo sa zamkom, vidi se selo sa često kamenim kućama koje je očigledno uveliko još uvek u funkciji, mada se mogu videti i neke stare, razrušene i napuštene kuće. Uzgred, samo selo Šobak se nalazi na drugoj strani brda koje se vidi na sledećoj slici.

Susedno brdo, južno od zamka (na vrhu se vide rubni delovi gradića Šobak)

Ali da se ja sada malo pozabavim zamkom Šobak zbog kojeg sam i došla ovde.

Zamak Šobak, što se na u latiničnoj transkripciji arapskog najčešće piše kao Shobak ili Shaubak ima i svoj drugi naziv jer su ga Krstaši koji su ga i podigli nazvali Montreal, pa se u literaturi zamak pominje pod oba naziva.

Podignut je na nadmorskoj visini od 1330 metara, na vrhu brda u neposrednoj blizini važne raskrsnice (trgovačkih) puteva, što mu je obezbeđivalo dodatnu stratešku vrednost. To je omogućavalo ne samo kontrolu onih koji su tu prolazili, već oporezivanje i trgovaca, ali i hodočasnika koji su išli ka Meki i Medini.

Zamak Montreal je podignut 1115. godine. od strane Balduina I Jerusalimskog i zbog doprinosa samog kralja zamak je i dobio svoj naziv – Mont Rojal, što znači „kraljevska planina“. Zanimljivo je da je prvi zamak ovde podignut za samo 18 dana i glavni cilj vladara je bio da ovde naseli Franke svih klasa čime je zapravo stvarao pravi grad, a ne samo vojno utvrđenje. Vremenom je ovde živelo i hrišćansko i muslimansko stanovništvo.

Krajem 12. veka Saladin je bezuspešno opsedao zamak, ali mada zamak nije osvojen, priča se da su branioci prodali svoje žene i decu u zamenu za hranu. Posle raznih vojnih dešavanja zamak je konačno prešao u ruke Ajubida dve godine kasnije, 1189, a navodno su žene i deca tada vraćeni hrišćanskim braniocima. Ne znam za decu, ali pretpostavljam da su žene napravile haos zbog tih dešavanja.

Krajem 13. veka zamak je osvojio Mamelučki sultanat čiji je glavni grad bio u Kairu.

Naravno, zamak je vremenom dograđivan i ojačavan, tako da danas mogu da se vide veoma lepi natpisi na arapskom urađeni u kamenu i postavljeni kao dekoracija. Ali, zamak je takođe vremenom izgubio svoju važnost i počeo je da se urušava. Zanimljivo je da su lokalni stanovnici u njemu živeli sve do polovine 20. veka i čak se zna tadašnja funkcija nekih građevina, poput stare seoske škole.

Danas, međutim, za običnog posetioca poput mene, tu je pre svega gomila ruševina, bez ikakvih bitnijih obeležja i natpisa, tako da sam ja samo prošetala tuda, trudeći se da obiđem što je moguće više u kratkom vremenskom periodu koji sam sebi dala.

Zidine zamka Šobak pored prilaznog puta

Zamak Šobak, detalj sa natpisom na arapskom

Zamak Šobak, detalj sa natpisom na arapskom

Zamak Šobak, detalj

Zamak Šobak, detalj

Zamak Šobak, detalj

Zamak Šobak, detalj

Zamak Šobak, detalj

Zamak Šobak, detalj

Meni je ipak i dalje najzanimljivija bila okolina brda sa zamkom koja se odavde lepo videla.

Predeo zapadno i severozapadno od zamka Šobak (desno, na susednom brdu, je Centar za posetioce)

Predeo zapadno od zamka Šobak u januaru posle snežnih padavina

Napuštajući zamak prošla sam ponovo pored čuvara kod kojih sam prethodno kupila ulaznicu, a koji su upravo uživali u toplom čaju. Pozvali su me da im se pridružim, što sam ja i učinila. Malo smo popričali, a onda sam im se zahvalila i vratila do kola kojima sam nastavila dalje do grada Vadi Musa.

Čim sam se smestila u hotel u gradu Vadi Musa, bila sam spremna za obilazak Petre. Mada mene dosta zanimaju kulturni spomenici, iskopine, stare civilizacije i sl, generalno nisam sklona da na lokalitetima ove vrste provodim previše vremena. Kao ni po muzejima. Već sam ranije to objašnjavala. Ipak, ovde sam sa više strana čula da je Petra velika i da može da se obilazi i po 3-4 dana. To bi mi već bilo previše, ali sam mislila kako bi bilo dobro da je ipak posetim ovo prvo popodne, kao i narednog dana. Mada ulaz u Petru nije jeftin, razlika u ceni ulaznice za jedan i za dva dana je bila zanemariva.

Kada sam krenula, vlasnik hotela mi je pokazao kojim putem da idem. Bilo je jednostavno – glavnom ulicom samo na dole.

Vadi Musa, pogled iz hotelske sobe – Petra je među kamenim predelima iza savremenog grada