Italijanska rivijera 2025, 1. deo (Riva Ligure, Santo Stefano al Mare)
Slučaj je hteo da su u vreme kada sam obilazila italijanski region Apulija (u septembru 2024. godine) tamo bili i Frančesko i Paola.
Da pojasnim o kome se ovde radi.
Frančesko je moj divni „veliki brat“ (fratellone), kako on voli da sebe vidi u odnosu na mene, koga sam upoznala 2018. godine u Španiji kada sam išla na Put Sv. Jakova. Naše avanture (uključujući i Gabrijelea, Francuza, sa kojim sam u međuvremenu izgubila kontakt) opisala sam u seriji priča sa hodočašća koja kreće od: https://www.svudapodji.com/spanija-1/.
U međuvremenu sam uspostavila kontakt sa Paolom, Frančeskovom suprugom, prvo preko Fejsbuka, a zatim i preko Vocapa, i iskreno, češće sa njom razmenjujem poruke nego sa samim Frančeskom.
Ja sam po Apuliji putovala i obilazila dve sedmice, a na samom kraju sam boravila u gradiću Trani i upravo tamo sam se našla sa Paolom i Frančeskom, pa smo tako zajednički proveli skoro čitav dan. Tada sam zapravo i upoznala Paolu i na prvi pogled smo se divno uklopile.
Dok smo nešto kasnije tog dana šetali, upravo me je Paola pozvala da dođem kod njih u Riva Ligure. Naime, oni žive u Milanu (zvali su me da i tamo dođem dok sam boravila u Veneciji u decembru 2024. godine, ali nisam mogla da se uklopim) i imaju drugi stan u ovom mestu na obali Ligurijskog mora, desetak kilometara istočno od Sanrema. Kako mi je rekla, oni tamo provode čitavo leto, pa mogu da im odem u goste. Na tome je i ostalo.
Ali, kada sam počela da pravim planove za 2025. godinu, pomislila sam da bih mogla i da prihvatim ovaj poziv. Juli i avgust su mi otpali, mada se obično tada ide na more, jer Frančesko i Paola imaju decu i unuka, a i bliže prijatelje od mene. S druge strane, moram da priznam da ja ni ne volim da idem na more u julu i avgustu, tako da mi se jun učinio kao idealan. Zatim sam pitala Paolu da li bi im odgovarala moja poseta od nedelju dana u drugoj polovini juna i tako smo se sve dogovorile.
Još dok smo pričale o ovome u Traniju, rekli su mi da je bolje da letim za Nicu nego za Milano (bliže je), pa sam u skladu sa tim i kupila povratnu kartu.
I tako sam jednog ranog popodneva u junu 2025. godine krenula avionom za Nicu, a plan je dalje bio da se vozom prebacim do Sanrema, pa zatim autobusom do Rive Ligure.
Zanimljivo mi je bilo da sam par sedmica pre putovanja shvatila da ja u stvari idem na Italijansku rivijeru, koja je nastavak „Francuske rivijere“ kako se na engleskom zove deo francuske sredozemne obale koju mi zovemo Azurna obala. To mi je zazvučalo kao da idem na letovanje na visokoj nozi, pa sam se slatko i smejala, ali je meni bilo najvažnije da idem da se vidim sa svojim dragim ljudima.
Ipak, i Paola i Frančesko vole da se pokreću i obilaze, baš kao i ja, a i povremeno sam se odvajala od njih pa sam sama išla na neke „izlete“. Sve u svemu, u toku ovih nedelju dana sam nešto i obišla, a usput se i divno družila sa svojim prijateljima.
Evo i mape koja prikazuje koja sam na kraju sve mesta i lokalitete posetila tokom ovog putovanja:
Sve je krenulo od mog sletanja na aerodrom u Nici. Prvobitno sam mislila da se tramvajem prebacim do centra grada, a onda i do železničke stanice, ali sam shvatila da je mnogo bolje prebaciti se tramvajem od aerodroma jednu ili dve stanice u zavisnosti od aerodromskog terminala sa kojeg čovek polazi (ovo je besplatno) do kraja u kojem je železnička stanica Nis Sen Ogisten.
Ovo je dobar sistem za sve one koji ne nameravaju da borave u Nici već bilo zapadno ili istočno od nje. Vozovi prolaze redovno na obe strane i ovako je mnogo lakše i brže nego da se u gradu menjaju tramvaji da bi se došlo do centralne železničke stanice.
I tako sam ja krenula u pravcu istoka, duž Azurne obale, do gradića Ventimilja, koji je prvo veće naselje na italijanskoj strani granice i francuski vozovi redovno saobraćaju do tog mesta.
Ovo mi je bilo veoma prijatno iskustvo jer sam uživala u pogledu kroz doduše veoma prljave prozore, ali sam se ipak podsećala svog divnog boravka na Azurnoj obali od nedelju dana 2022. godine (videti: https://www.svudapodji.com/azurna-obala-1/).
Na par mesta sam napravila i nekoliko snimaka i sada ih ovde postavljam više kao podsetnik za mene samu nego što se nešto posebno dobro vidi na njima.
Mada se čitava veza javnim prevozom od Nice do Rive Ligure čini prilično jednostavnom, nekako su se stvari sporo odvijale. Ja sam već zamišljala kako ću negde usput imati vremena i da sednem, popijem kafu i odmorim, ali to mi se i nije baš dalo. Barem nije moglo jednostavno da se organizuje. Već na onoj železničkoj stanici u Nici nisam imala vremena ni da kupim vodu iz automata jer sam puno vremena potrošila dok sam kupila kartu (bio je dug red), a onda je i voz odmah naišao. Osim toga, vreme je prolazilo, a ja nisam htela da suviše kasno stignem na svoje konačno odredište.
Za sada, kada sam došla u Ventimilju, prvo sam kupila voznu kartu za Sanremo, a onda i neke grickalice i vodu u prodavnici u okviru železničke stanice i to mi je prilično prijalo. Voz sam čekala malo duže, ali je on u nekom trenutku konačno i krenuo. Međutim, već u Bordigeri smo stajali u mestu barem oko pola sata. Posle sam čula da na tom delu pruge valjda postoji samo jedan kolosek, pa voz nižeg ranga mora da čeka u stanici dok ne prođe voz višeg ranga.
Ipak, stigla sam i u Sanremo i to njihovu novu i veoma modernu podzemnu železničku stanicu. Ali, i odatle treba doći do ulice, a to je podrazumevalo i dosta pešačenja kroz veliki i dugački hol ove stanice.
U Sanremu je trebalo da uhvatim autobus za Rivu Ligure i kasnije sam shvatila i da postoji stajalište kod železničke stanice, ali ja to ranije nisam znala, pa sam peške otišla do glavne autobuske stanice u Sanremu. Sve ovo deluje prilično komplikovano, a kako će se ispostaviti, postoji i bolja verzija prebacivanja duž Italijanske rivijere do Ventimilje (i obrnuto), ali to sam primenila tek u povratku.
Sve u svemu, više mi se kafa nije ni pila i samo sam želela da dođem tamo kuda sam krenula.
Ipak nisam odolela i morala sam u jednom trenutku da se zaustavim i snimim divne oleandere koji su u junu mesecu bili u punom cvatu.
Posle nekog vremena je stigao i autobus koji vozi istočno od Sanrema, pa sam tu ušla i tako sam konačno stigla do Rive Ligure i stajališta na kojem me je čekala Paola.
Bio je to divan i radostan susret.
Frančesko i Paola imaju svoj stan koji je prilično blizu tog stajališta, ali je tačno i da je Riva Ligure jedno slatko i malo mesto na obali, pa je tu sve relativno blizu. Drugim rečima, uskoro smo bile u stanu, a ja sam konačno mogla da se opustim i osvežim.
Jedini mi je veliki izazov tokom čitave sedmice ostao u vidu italijanskog jezika. Naime, sve vreme sam provela slušajući i govoreći italijanski, osim što sam na teritoriji Francuske koristila francuski. Obzirom da nije došlo ni do kakvog skandala, znači da sam se dobro snalazila.
Ja sam davnih dana prilično dobro govorila italijanski, sa sve solidnim poznavanjem gramatike i primenom pravila, ali godinama nisam redovno koristila jezik, pa se on povukao u neke daleke kutove mog mozga. Doduše, u poslednjih par godina češće idem u Italiju i tada koristim samo italijanski, ali to su turističke posete i komunikacija je prilično ograničena.
E, to nije bio slučaj ovom prilikom. I Paola i ja smo vrlo čavrljave, a i intenzivno smo uživale u društvu jedna druge sa puno različitih tema i sličnosti u stavovima, tako da smo stalno nešto pričale. Frančesko je bio u Milanu onog dana kada sam stigla, ali se i on pridružio Paoli i meni u Rivi Ligure dan nakon mog dolaska, a takođe i u toj priči, pošto je i on izuzetno komunikativan.
Meni je to bilo veoma drago i prijatno, osim što sam povremeno imala utisak da mi mozak udara o lobanju od napora, ali bilo je i smešnih situacija. Jednom prilikom sam nešto pričala Paoli pa sam htela da kažem kako sedim u fotelji, ali sam u trenutku zastala da bih se prisetila reči, a onda sam upotrebila „armadio“. Vrlo brzo sam shvatila i grešku, a i odakle je ona nastala – iz engleskog. Naime, fotelja se na engleskom kaže „arm-chair“, pa me je početak te reči povukao da kažem reč koja na italijanskom znači – orman. Dakle, ja ipak nemam običaj da sedim u ormanu, već u fotelji, a to je „poltrona“. Tako vam je to kada se „frljate“ sa različitim jezicima.
U svakom slučaju, narednog dana smo Paola i ja posle doručka krenule u šetnju. Još nije krenula letnja vrućina, tako da je bilo prijatno da se šeta, a ne nužno dovoljno toplo da bi se išlo na plažu.
Treba odmah da kažem da sam ja ovde došla na nedelju dana da bih se družila sa svojim prijateljima i to u krajnje opuštenoj verziji. Kao što sam već pomenula, imala sam u vidu par mesta koje sam htela da posetim, ali sve ostalo mi je bilo opušteno i po principu dolce far’ niente. Na kraju krajeva, ja sam bila u Italiji, svojoj drugoj domovini, pa je bilo više nego na mestu da pratim lokalne običaje.
Dakle, Paola i ja smo krenule u šetnju prema susednom mestu, Santo Stefano al Mare, a usput sam povremeno dobijala inspiraciju da snimim razne detalje.
Paola je dala predlog da hodamo divnim prostorom napravljenim za bicikliste i šetače koji se zove Biciklistička staza „Rivijera cveća“, a koji prolazi tek nekih 50-ak metara od zgrade u kojoj je njihov stan. Bila je to sjajna ideja, pa smo tako i uradile. Usput sam se takođe snimila i jednu rečicu preko koje smo prošle, a u kojoj žive brojne žabe koje sam prethodne noći čula iz kreveta.
Dakle, Biciklistička staza „Rivijera cveća“ nije namenjena samo za bicikliste, već i za pešake i ona je dugačka oko 32 km, a spaja gradove Ospedaleti, Sanremo i Imperiju, sa planovima da se staza još više produži. Praktično je napravljena preko nekadašnje trase železničke pruge koja je spajala Đenovu i Ventimilju i danas je to veoma laka staza i za vožnju bicikla i za hodanje.
Povremeno se između kuća može videti obala, a nama je plan bio da se vratimo hodajući upravo pored mora.
Ali, da ja ovde objasnim zašto je Biciklistička staza „Rivijera cveća“ dobila upravo ovo ime. Naime, deo Italijanske rivijere od mesta Grimaldi di Ventimilja na samoj granici sa Francuskom na zapadu do mesta Červo na istoku, što znači čitava obala u provinciji Imperija, zove se upravo – Rivijera cveća (Riviera dei Fiori). Razlog za to je da ovaj deo obale Ligurijskog mora ima relativno ravan i uzan deo uz more, a zatim počinju da se uzdižu brežuljci i na dalje visoke planine. Taj brdsko-planinski deo u pozadini štiti obalu od hladnih vetrova i temperatura tokom zime i obezbeđuje izuzetno blagu klimu, uz malo padavina i dosta sunca. Istorijski, takvo podneblje je odgovaralo za uzgajanje maslina, ali se vremenom shvatilo da je idealno za proizvodnju cveća.
Dovoljno je samo da čovek odgleda čuveni muzički festival koji se svake godine u rano proleće održava u Sanremu i vidi binu gotovo pretrpanu najdivnijim cvetnim aranžmanima i biće mu jasno da je ovo područje upravo ono koje je gotovo bogom dano za uzgajanje cveća.
Čak i ono koje gotovo divlje raste pored ove biciklističko-pešačke staze deluje apsolutno očaravajuće.
Santo Stefano al Mare je postojao još u vreme starog Rima kao imanje, a u toj formi je funkcionisao i u feudalno doba. Vremenom se iz malog sela razvio gradić i to je jedno prilično šarmantno mesto u kojem sam bila više puta, ali sam retko fotografisala.
Nekako smo najčešće dolazili do jednog kafea u kojem postoji terasa sa odličnom hladovinom, a što je veoma važno i sjajnom kafom.
Posle veoma prijatne pauze, Paola i ja smo lagano krenule nazad ka Riva Ligure, ali sada, kao što sam već pomenula, prateći pešačku stazu pored same obale.
Tako smo došle i do Rive Ligure, pa smo i tu malo prošetale, a zatim otišle kući na ručak i popodnevni odmor.
A posle tog popodnevnog odmora valjalo je otići i na sladoled. U Riva Ligure postoji jedna odlična sladoledžinica, Paola ih, naravno, sve tamo zna, a i ja sam sebi obećala da ću svakog dana dok sam u Italiji jesti sladoled. Tako je na kraju i bilo osim što sam pretposlednjeg dana pojela dva. Jedini razlog za to je bio taj da su vlasnici zbog neke porodične proslave morali da zatvore jedan dan, a ja sam morala da održim prosek.
Onda smo Paola i ja zaključile da treba ponovo da idemo u šetnju da bismo potrošile malo od ovih kalorija iz sladoleda, pa smo se ponovo vratile u Santo Stefano al Mare, tamo malo prošetale po gradiću, a onda ponovo sele u onaj kafe da bismo se malo osvežile. Nije dobro ni kada čovek stalno šeta, a mudro je da se to smenjuje sa trenucima odmora, dokolice i čistog hedonizma.
Naravno, nas dve smo čavrljale bez prestanka, a tako je bilo i u povratku. Dok smo došle do kuće, već se sunce približavalo zalasku, pa je tako bacalo lepo svetlo na toranj obližnje crkve.
Nešto kasnije trebalo je da nam iz Milana vozom stigne i Frančesko. Radovala sam se ponovnom susretu sa mojim divnim „frateloneom“, tj, „velikim bratom“.