Italija 2018, 6. deo (Ćinkve tere, Portovenere, Palmarija)

U Manaroli (četvrtom od pet sela ako se računa od severozapada) sam provela najmanje vremena. Jednostavno sam se brinula da li ću stići da obiđem i Riomađore, a i posle iskustva u Kornilji koje mi je bilo nalik na traumu (zbog udaljenosti od stanice, vrućine i stepenica), nisam više znala šta da očekujem. I dalje sam gubila dosta vremena na čekanje vozova, jer je dosta njih kasnilo, pa onda uopšte nisam mogla da se oslonim na red vožnje, a redovno se dešavalo da voz ode baš pre nego što ja stignem na stanicu, pa onda tu džudžim i čekam. Originalno sam planirala da u svakom od sela imam pauzu ili za kafu ili za ručak ili za sladoled, ali se to malo poremetilo, tako da jadna Manarola ništa od toga nije podelila sa mnom. To ipak ne znači da nisam prošetala po mestu koje je i tako i tako malo, a uživala sam i u prizorima koje sam u njemu videla.

Sa železničke stanice se ide jednim tunelom koji direktno vodi do glavne ulice. Njom se spušta ka marini.

Glavna ulica u Manaroli koja vodi ka marini

Kada se dođe do marine, može da se nastavi i dalje na desno prateći liniju mora i idući prostranom stazom koja ide oko rta na koji (ponovo) može i da se penje, mada uzvišenje sada tu već nije veliko. Iako sam na tom rtu videla veoma lepo mesto gde može da se sedne i predahne makar uz jednu kafu, kao što sam rekla, nisam htela da se zadržavam, tako da sam samo malo fotografisala, a zatim se vratila na železničku stanicu da bih nastavila dalje. Već posle par dana, najbleđa u mom sećanju je bila upravo Manarola i to mi je bilo krivo, jer je mesto istinski lepo, ali sam se kasnije svega živo podsetila gledajući svoje fotografije i video snimke.

Manarola, pogled ka rtu iz pravca marine

Manarola, pogled ka centralnom delu i marini iz pravca rta

Poput Manarole, i Riomađore ima dugačak tunel kroz koji se prolazi da bi se sa stanice stiglo do centra samog mesta. Tu sam već mogla da se potpuno opustim, jer je još bio dan i osim obilaska samog mesta više ništa nisam morala da obilazim. Zato sam se uputila širokom glavnom ulicom koja je vodila na gore, a onda se zavukla i u sporedne uličice koje su takođe išle još više na gore jer sam želela da se popnem do vrha na kojem se video kameni toranj sa satom.

Riomađore, dakle, nije da ja kukam u prazno – strmo je!

Riomađore, glavna ulica, gore levo vidi se bleda kula sa satom – tamo sam se uputila

Sada već više nisam ni postavljala pitanja, već sam se samo pela. Kada sam se popela na vrh malo sam fotografisala, a onda i iskoristila jednu klupu koja se nalazila na malom platou odakle se pružao divan pogled na more, ali i na sunce koje se lagano spuštalo ka horizontu.

Riomađore, mini plato na vrh brda odakle može da se gleda zalazak sunca

Tu sam zaista uživala, a onda se lagano vratila u onu glavnu ulicu gde sam konačno kupila sladoled. Zatim sam se spustila skroz do marine i tu je bilo divnih mesta da se čovek zadrži i uživa u prizorima.

Riomađore, prilaz marini

Dok sam se ja tu motala i fotografisala, čak je i jedan mladić skočio u vodu sa dosta visoke stene, a onda dugo nije izašao na površinu, pa sam se već zabrinula. Ipak, on je izronio nešto dalje i plivajući uputio se ka omanjoj plaži.

Sa suncem koje se lagano spremalo da zađe, boje kuća u Riomađore su zaista dolazile do izražaja i tu sam provela neko vreme uživajući i u pogledu, ali i u pokušajima pravljenja panoramskih fotografija.

Riomađore, marina i deo sela

Onda sam prešla na drugu stranu zaliva u kojem je marina, pa sam gledala Riomađore iz drugog ugla koji je i dalje bio fantastičan.

Riomađore

Riomađore

Puna utisaka, rešila sam da nema potrebe baš da čekam sam trenutak zalaska sunca, već sam se lagano prebacila do železničke stanice i ubrzo sam se našla u La Speciji, pa i u stanu u kojem sam boravila tokom ovih par dana.

Dan nakon obilazaka Ćinkve tere, rešila sam da obiđem još dva mesta koja se nalaze u okolini La Specije, a oba su posebno interesantna, svako na svoj način. Prvo je bilo mesto Portovenere koje je na Uneskovoj Listi svetske baštine zajedno sa Ćinkve tere, ali i sa još tri ostrvaca koja se nalaze tačno prekoputa Portovenerea: Palmaria, Tino i Tineto.

Ipak, pre polaska u Portovenere obišla sam veliku pijacu u La Speciji. Posebno me je zanimao deo sa ribama i morskim plodovima, i zaista je bio impresivan. Srbija nema izlaz na more, tako da imamo mogućnost ili da jedemo svežu rečnu ribu (koju ja jako volim) ili uvezenu morsku. Zato se uvek sa čežnjom divim ovim božanstvenim „morskim“ pijacama.

La Specija – vitrina na pijaci

U neposrednoj blizini pijace u La Speciji, postoji stajalište gde može da se hvata prigradski autobus za Portovenere, vrlo jednostavno, linija „P“. Dok sam čekala na stanici u La Speciji, sela sam na klupicu dok autobus ne stigne. Prilazi jedna gospođa i pita da li može i ona da sedne, ja se pomerim i ona kreće da priča. Vraća se sa pijace, užas je ono što nude, pošto ne može sve da nosi u rukama, stavili su joj nešto i u rančić, a sada mora da nosi novčanik u ruci, uopšte nisu bili ljubazni (ja samo klimam glavom i osmehujem se), a ono što prodaju je jako skupo, i povrće, a pogotovo voće (ovde se žena koja sedi sa moje druge strane slaže sa njom), a uostalom i Italija je postala užasna zemlja, to više nije ono što je bilo (nailazi neki autobus, ona ga ugleda i vidi u njemu nekog muškarca koji sedi), više ni muškarci ne ustaju ženama u autobusu i ti muškarci više nisu ni za šta (sočno opsuje, ali se izvini), ništa ne znaju više da rade, eto, njen Romano, muž koji je 40 godina radio kao moreplovac, kada se vrati kući, to je bila sasvim druga stvar, sada ona više ne može da radi kao ranije, a on joj kaže: „Luiza, ako ne možeš da nosiš, platićemo, neka donesu,“ ma to ne dolazi u obzir, ali ćerka više ne živi sa nama, pomogla bi, a danas mladi uopšte nisu kao što su nekada bili, danas svi samo gledaju u svoje mobilne, ako ga nemaju ne znaju ni da komuniciraju, „Ja hoću da vidim svog sagovornika!“ (i oko ovoga se slaže žena sa moje desne strane, a ja i dalje bez i jedne jedine izgovorene reči samo klimam glavom), „Ja ne idem kroz život kao konj, samo da gledam pravo, gledam svuda oko sebe, svih 360 stepeni...“ Bilo je tu još jako puno izgovorenog, ali ja nisam sve baš ni razumela, a i stigao mi je autobus, tako da sam se ljubazno pozdravila i ostavila svoju „sagovornicu“, a iz autobusa sam videla da je na moje mesto sela neka treća žena, dok je Luiza nastavila i dalje da prenosi svoje misli na glas. Divna žena!

Ubrzo sam stigla u Portovenere. Ovde već može čovek sa sigurnošću da tvrdi da su sva ova mala mesta pored obale gotovo istovetna – razliku u suštini unosi samo topografija i kako su građevine raspoređene po njoj. I ovde su kuće uske, sa 4-5 sprata, obojene jakim bojama, ulice su takođe uske, tu je obavezna crkva ili više njih, a tu su i zidine i kule. Ipak, ovo svakako ne znači bilo kakvu kritiku ili da mi se sve to nije dopalo. Naprotiv – svako od ovih mesta je zaista slatko i vredi da se obiđe.

Portovenere

Tako sam ja prvo otišla do turist biroa, a onda kroz jednu kapiju utvrđenja ušla u mesto i malo prošetala po njemu.

Portovenere

Naravno, i ovde je potrebno da se čovek penje, ali ja više nisam postavljala nikakva pitanja, već sam samo išla od jednog mesta koje me zanima do drugog. Tako sam se popela i do Crkve San Lorenco, koja originalno potiče iz 12. veka, ali je stradala u požaru, pa je rekonstruisana u 14. veku.

Crkva San Lorenco, Portovenere

Na vrhu uzvišenja nalaze se ostaci zamka Doria, ali je meni mnogo impresivniji bio pogled ka Crkvi Sv. Petra sa prelaza iz 12. u 13. vek, čiji je položaj istinski izvanredan.

Crkva Sv. Petra, Portovenere (levo je ostrvo Palmaria)

Prilaz Crkvi Sv. Petra

Kada se prilazi Crkvi Sv. Petra, sa desne strane stoji tabla koja upućuje ka takozvanoj Bajronovoj pećini (originalno se zvala Grota del’Arpaja, a u međuvremenu se i urušila) gde se čuveni pesnik Bajron povlačio da bi dobio inspiraciju. On je takođe nekom prilikom i preplivao od mesta Portovenere do mesta Lerići, tačnije do San Terenca, da bi posetio svog prijatelja Šelija koji je tamo živeo u to vreme, čime je prešao čitav zaliv La Specija. Mladost-ludost!

Desno su ostaci pećine, a na vrhu je zamak Doria

Ja se ovde nisam previše zadržavala, jer sam želela da se spustim do luke i popijem kafu i osvežim se pre nego što pređem na ostrvo Palmarija. Naime, imala sam želju da pređem na ostrvo koje se nalazi jako blizu i da tamo ručam.

U jednom trenutku mi je čak palo na pamet da bih možda mogla i da „obrnem krug“ po ostrvu Palmarija. Koliko su mi rekli u turist birou u Portovenere, potrebno je 3,5 sata. Pa dobro. Ipak, malo me je brinulo kakve su staze, jer ja naravno i dalje nisam imala odgovarajuću obuću za hodanje po planinarskim stazama, koje često podrazumevaju krupno kamenje, ali i sitne kamičke koji znaju da se kotrljaju pod stopalom, ili veće kosine za šta je sve zaista više nego poželjno imati prave planinarske cokule. Međutim, pomislila sam da bih ipak mogla da probam. A onda sam se setila da ja u stvari po svom nekom planu ni nemam toliko vremena, tako da sam odustala od šetnje, ali je ideja ručka na ostrvu i dalje bila aktuelna.

Dok pijem kafu na obali, gledam jedrilice u marini i Palmariju u pozadini

Pogled na Portovenere, levo na rtu je Crkva Sv. Petra

To, nazovi, mesto do kojeg vozi brodić iz Portovenere, sastoji se u stvari samo od nekih desetak kuća i od jednog restorana. Eto, barem nisam morala da se trudim i da biram. Ja sam pokušala da malo prošetam, pa sam otišla na jednu stranu 50-ak metara, pa na drugu stranu, a onda sam ušla u restoran nekako „odozgo“, sa zadnje strane, pa sam gotovo iznenadila vlasnika i glavnog kuvara koji je nadgledao restoran. Rekla sam da želim da jedem, pa je on rekao kelnerici da mi da mesto gde je malo toplije, pošto je sve bilo u senci.

Tu sam pojela divne raviole punjene ribom i u sosu od dagnji, a zatim i brancina na žaru, ali to je već poznata stvar i ukus.

Pogled ka kopnu iz restorana na ostrvu Palmarija

Čim sam završila ručak, vratila sam se prvim brodićem na kopno, a uskoro uhvatila i autobus za La Speciju, da bih otišla na drugu stranu do mesta koje se zove Lerići. Postoji mogućnost da se od Portovenera do Lerićija ide brodom, ali ja nisam želela da se bavim time i vremenima kada brod ide, tako da sam se prebacila prigradskim autobusima, sa promenom u centru La Specije.

Uzgred, evo i mape na kojoj se vidi gde sam sve išla tokom ovog puta: