Italija 2018, 2. deo (Bergamo, Milano)

Nakon što sam se malo odmorila u stanu, sišla sam na ulicu i sela u baštu jednog od barova koji se nalaze baš tu gde sam ja boravila. Uskoro sam videla Kristinu kako dolazi sa Robertom, svojim suprugom, i Ešli, njihovom hraniteljskom ćerkom. Za početak smo zaključile da se nismo videle 20 godina, ali moram da priznam da se meni to nije činilo tako dugo, a drugo, imala sam utisak da se Kristina uopšte nije promenila, kao ni Roberto koji je samo malo osedeo.

Kristina je moja pen-frendica, tj., drugarica sa kojom se dopisujem. Znate šta to znači? To znači pisanje pisama, stavljanje papira u kovertu, slanje preko pošte, a onda čekanje odgovora i radost kada se u poštanskom sandučetu ugleda koverta koju vam je poslala vaša prijateljica. I tako preko 30 godina. Ja sam krenula da se na ovaj način dopisujem sa ljudima širom sveta još na kraju srednje škole, pre svega da bih vežbala engleski, ali i da bih imala neku vezu sa tim svetom. U jednom trenutku sam se dopisivala sa skoro 40 ljudi, uključujući i tako daleka i egzotična odredišta kao što su Trinidad i Tobago, i Sejšeli. Danas znatno ređe pišem pisma nego ranije, ali se i dalje obradujem kada u sandučetu osim računa i reklama vidim i pismo koje mi je poslala jedna od moje sada samo dve pen-frendice – Kristina iz Italije i Kristina iz Belgije.

Sa Kristinom sam se prvi put videla pre puno godina u Rimu gde je ona živela sa svojom mamom, a posle se ona udala i preselila u Milano. Čak sam jednom prilikom bila gošća kod nje i Roberta kada sam se petljala oko nostrifikacije svoje diplome u Italiji. I onda je prošlo puno godina i mi smo se ponovo srele, ovaj put u Bergamu.

Prvo smo svi zajedno malo sedeli u tom baru, a onda smo se lagano uputili uzbrdo da bismo došli do uspinjače koja vozi do Gornjeg grada. Kristina i ja smo se raspričale na engleskom, što Roberto takođe razume, mada je on uglavnom paralelno pričao sa njihovom hraniteljskom ćerkom, ali sam ja povremeno trudila da oživim svoj italijanski da bismo svo četvoro mogli da pričamo o istim stvarima. Bilo je dobro, tako da je bilo zabavno i komunikacija je išla glatko.

Kada smo se popeli do Gornjeg grada, prvo smo prošetali glavnom ulicom koja vodi od stanice uspinjače do prostranog Starog trga (Piazza Vecchia) sa kojeg se ispod lukova koji nose gornju konstrukciju Palaco dela rađone prolazi da bi se stiglo do Kapele Koleoni, Bazilike di Santa Marija Mađore i Katedrale.

Bazilika di Santa Marija Mađore i Kapela Koleoni

Kapela Koleoni je sagrađena u drugoj polovini 15. veka kao mauzolej za kondotijera, vojnog vođu, Koleonija i u njoj mogu da se vide freske koje je uradio Tijepolo, čuveni venecijanski slikar. Unutra se takođe nalazi i skulptura Koleonija na konju, ali meni još impresivnija bila fasada urađena od mermera raznih boja, uz dodatnu raznovrsnu dekoraciju.

Detalji ulaza i fasada Bazilike di Santa Marija Mađore i Kapele Koleoni

Mada mi se prethodnog dana činilo da sam malo toga zapamtila jer sam se koncentrisala više na priču sa Martinom i Maurom, ispostavilo se da sam mogla čak i neke stvari ovog dana ja da pokažem Kristini i njenoj porodici. Ujedno sam i bila odmornija jer sam ipak duže spavala i manje putovala, što me je činilo opuštenijom za utiske, tako da sam se setila i da fotografišem.

Tako je bilo i kada smo ušli u romaničku Crkvu Santa Marija Mađore. Ona potiče iz 12. veka, ali je doziđivana sve do ranog 17. veka i u njoj se mogu videti izvanredne tapiserije, freske, paneli i veoma bogata dekoracija.

Impresivna unutrašnjost Bazilike di Santa Marija Mađore

Detalji iz Bazilike di Santa Marija Mađore

Zatim smo svi zajedno otišli na ručak u jednu tratoriju i tu smo se prvo bacili na lokalne specijalitete – sjajne različite salame/pršute. Ipak, što se tiče paste, mada su naravno i kazonćele na bergamski način (casoncelli alla bergamasca) bile u ponudi, ja sam se odlučila za njoke sa različitim sirevima i nisam se pokajala.

Posle ručka smo se peške lagano vratili u Donji grad gde sam svoje prijatelje ispratila do kola, a ja se vratila u svoj stan. Posle onog dobrog ručka, prijalo mi je da se malo povučem u mir tog stana, pogotovo što je bilo dosta toplo. Bio je april, lepo vreme, divno plavo nebo, ali se povremeno na suncu činilo gotovo kao da je već leto. Ipak, nisam se bunila, samo sam malo odmorila.

Onda sam se setila da mi je Martina prethodnog dana dala besplatnu ulaznicu za jedan od najboljih muzeja u gradu i shvatila sam da taman imam vremena da odem do njega i posetim ga. U pitanju je Akademija Karara i to nije veliki muzej, ali je dosta lep, pogotovo za one koje zanima pre svega lokalno italijansko slikarstvo od 15. do 19. veka.

Ovaj muzej se nalazi na suprotnom kraju grada od onog u kojem sam ja boravila, tako da sam krenula u novu šetnju. U nekom trenutku me je mrzelo da proveravam mapu, pa sam uskoro zaključila da se nisam uputila najkraćim putem, već sam se ponovo pela uzbrdo. Ovo sa penjanjem ovog dana je bilo po malo previše, ali sam takođe smatrala da mi je neophodno imajući u vidu moju sledeću destinaciju.

Bilo kako bilo, prvo sam došla do Kapije Sant’Agostino, koja je kao deo venecijanskih zidina svojevremeno bila glavni ulaz u Gornji grad.

Kapija Sant’Agostino i zidine utvrđenja

Ovde takođe mogu jako lepo da se vide te zidine koje pripadaju utvrđenju koje su podigli Venecijanci u okviru odbrambenih radova koje su realizovali u 16. i 17. veku.

Zidine utvrđenja koje opasuju Gornji grad u Bergamu

Odatle sam se jednim pešačkim prolazom spustila do divnog prostranog trga na kojem se nalazi ne samo Akademija Karara, već takođe i Muzej savremene umetnosti, ali je meni za ovaj dan bilo sasvim dovoljno da posetim samo jedan od njih.

Muzej Karara je lep i ono što je veoma bitno, nije previše veliki, tako da je moja poseta imala baš pravu meru. Umetnička galerija je nastala na osnovu bogate kolekcije koju je prikupio Grof Đakomo Karara koji je umro krajem 18. veka i po kojem je muzej i nazvan, ali se zbirka i dan danas dopunjuje.

Na mojoj mapi je stajalo da je u ovom kraju takođe nekakav centar noćnog života, ali u nedelju oko 5 popodne, ulica kojom sam prošetala i u kojoj sam videla nekoliko barova bila je mirna, a sve radnje i barovi su bili zatvoreni. Bilo mi je bitno da nađem neko mesto gde bih sela na kafu, jer sam se već po malo umorila. Zato sam se okrenula i krenula ka „mom“ kraju grada. Uz put sam išla jednom prometnom ulicom kojom su u talasima uslovljenim semaforima prolazili brojni motori i oni su svi svirali, a videlo se da većina vozača i suvozača ima plavo-crnu odeću. Pošto sam već kod Kapije Sant’Agostino čula u daljini pesmu fudbalskih navijača, shvatila sam da se utakmica u međuvremenu završila, ali da su navijači koji su se vraćali svojim kućama smatrali da i dalje treba da prave buku, ovaj put koristeći sirene na svojim motorima.

Prošavši kroz jedan park koji je bio pun roditelja sa decom, ubrzo sam došla do ulice Pinjolo koju sam posetila i prethodno veče. To je jedna slikovita ulica koja se kao zmija vijugavo penje uz brdo. Jedan njen deo je pešački, dok drugim mogu da prolaze kola. Ja sam se njom spustila do ravnog dela i tu direktno uputila u pravcu Trga Đakomo Mateoti planirajući da sednem u jedan od kafea koji se nalaze u ulici Sentierone, ali su ti kafei svi bili puni. Videla sam da nema svrhe da tu čekam, pa sam još malo fotografisala po kraju, a zatim se direktno vratila do trga kod stana, gde sam konačno mogla da sednem na kafu i da se dobro odmorim.

Pogled na Gornji grad u Bergamu

Imajući u vidu koliko sam se našetala tog dana, pogotovo gore-dole, nisam bila rada da se previše pomeram, ali još je bio dan. Za kasnije sam smislila da odem u jedan od tih barova na neko piće, ali sam pre toga rešila da ipak još samo malo prošetam po kraju i to sve po ravnom. Osećala sam potrebu i imala želju da se te noći konačno dobro odmorim, jer ovo je ipak bio moj odmor, a ne takmičenje u iscrpljivanju.

Šetajući po kraju odjednom sam začula nešto što je zvučalo kao reka. Zbunila sam se i nastavila u pravcu tog zvuka. Ispostavilo se da tu zaista postoji nekakva rečica, čak je i na njoj mala centrala, ali je bilo zanimljivo da je voda dolazila nekim kanalom koji je prolazio ispod ulica i zgrada, i posle par stotina metara isto je tako nestajala ispod grada. To mi je bilo malo čudno, a posle sam jedva uspela da nađem da je u pitanju lokalna rečica Morla.

Rečica Morla

Narednog dana sam se vrlo lagano razmrdavala, a još sam i silno vreme izgubila pokušavajući da iskombinujem posetu jednom malom zanimljivom mestu negde između Bergama i Milana, ali se ispostavilo da je dosta komplikovano da se stigne do njega, pogotovo ako se planira i poseta Milanu. Tako sam odustala od te vratolomije i rešila da odem „samo“ u Milano.

Ja sam u Milanu već bila par puta, ali oba puta dosta davno. Takođe, svaki put mi je izmicala poseta dominikanskom manastiru Santa Marija dele Gracije u čijoj se trpezariji nalazi Leonardova Tajna večera. Planirajući ovaj put u Italiju, smislila sam kako ću da rezervišem ulaznicu preko interneta. Dobar štos! Mesec dana pre moje posete, sve karte su već bile rasprodate za par meseci unapred! Pomislila sam da bih možda mogla da se ipak pojavim tamo kao pala sa Marsa, pa ako prođem, prođem, ali se na kraju ispostavilo da sam išla u Milano u ponedeljak, a tada je crkva zatvorena.

Pošto sam ipak imala ambiciozne planove za jednodnevnu posetu Milanu, odmah po dolasku sam kupila dnevnu kartu za javni prevoz planirajući u stvari da koristim samo metro. Smatrala sam da nema baš potrebe da tabanam po Milanu više od neophodnog.

Iz metroa sam izašla u blizini Teatra ala Skala, ali prvo na šta sam naišla bila je velika buka i puno saobraćaja. Posle mirnog Bergama tokom vikenda ovo je bio pravi, ne baš prijatan zvučni atak. Milano je lep grad, ima puno zanimljivih stvari da se vidi, ali sam u ovom trenutku pomislila da ipak nikada ne bih volela tu da živim.

Dakle, čuvena La Skala je mesto koje je verovatno ultimativni hram opere. Ipak, meni je uvek bilo zanimljivo kako sama zgrada nekako izbija direktno na ulicu. Zgrada je lepa, ali mi se uvek činilo čudnim kako tik ispred njenih vrata prolaze kola i javni prevoz.

La Skala

Ipak, postoji širi prostor odmah preko puta gde se nalazi omanji park sa velikim spomenikom Leonardu da Vinčiju koji je ovde boravio „u gostima“ na poziv Milanskog vojvode Ludovika Sforce. Leonardo je inače rođen u Toskani, u malom mestu Vinči nedaleko od Firence, ali je jedan deo svog života proveo u Milanu (1482-1499). Sa ovog trga se ulazi u impozantnu Galeriju Vitorio Emanuele II, najstariji aktivni šoping centar u Italiji.

Galerija Vitorio Emanuele II, u dnu, kroz luk, vidi se spomenik Leonardu da Vinčiju

Galerija Vitorio Emanuele II

Iz Galerije Vitorio Emanuele II se izbija na trg Duomo, odnosno, na Katedralu. Moram da priznam da se ja uopšte ne sećam (a mrzelo me pre puta da kopam po slikama) da li sam ranije ulazila u Katedralu (a mora da jesam), tako da sam rešila da za svaki slučaj to uradim sada. Ujedno sam rešila i da budem pravi turista i da se penjem na krov. Da bi se to uradilo, postoje dva načina. U oba slučaja se plaća, ali postoji sporiji i navodno brži način, odnosno, jeftiniji i skuplji. Ja sam čak rešila da se častim, da idem na brži način i da se na krov penjem liftom. Međutim, dok sam čekala u redu koji se neverovatno sporo pokretao, čula neke ljude koji su bili pre mene i koji su odustali kada su došli na šalter jer su im rekli da se na ulaz u lift čeka pola sata. Odustala sam i ja i to je značilo da sam manje platila kartu, ali sam čekala na ulaz u Katedralu više od pola sata. Naime, postoji pažljiva kontrola svih pojedinačno koji žele da uđu u Katedralu.

Katedrala u Milanu, pročelje

I tako sam ja stajala na tom suncu koje je peklo, a kada sam ušla unutra pomislila sam da ne bih znala samoj sebi da kažem da li je vredelo tolikog čekanja.

Izgradnja ove ogromne katedrale koja je prekrivena mermerom počela je krajem 14. veka i trajala je sve do početka 19. veka kada je završena fasada. Unutrašnji ukrasi su svedeni, ali više od pedeset neverovatno visokih stubova zaista ostavljaju snažan utisak.

Katedrala u Milanu, unutrašnjost

Katedrala u Milanu, unutrašnjost

Pošto sam se već potrudila da uđem unutra, malo sam prošetala, a onda izašla napolje i otišla do ulaza gde se nalaze stepenice koje su vodile do krova. Dakle, na kraju sam morala da idem peške. Stepenica, kažu, ima 261 i mada sam morala da stanem par puta da dođem do daha, na kraju sam se zaprepastila kako sam se brzo popela.

Katedrala u Milanu, na krovu

Katedrala u Milanu, na krovu

Katedrala u Milanu, detalj sa krova

I ovde sam se pitala da li je sve to vredelo truda. I opet nisam došla ni do kakvog smislenog odgovora, ali sam prošetala gde je bilo predviđeno, malo fotografisala i onda se spustila, pa krenula dalje.

Katedrala u Milanu, pogled na trg ispred Duoma