Italija 2018, 1. deo (Bergamo)

Svaki put kada rešim da idem u posetu Italiji začudim se samoj sebi zašto to ne radim makar jednom godišnje. Naime, ona je toliko lepa, šarmantna i zavodljiva da mislim da nikada ne može da se pretera. S druge strane, Italija i jeste zemlja koju sam ja najčešće posećivala, neka mesta i više puta, tako da sam, na primer, videla Sikstinsku kapelu pre restauracije (1984-1994.), tokom restauracije, ali i kada je restauracija bila kompletno završena. Te moje posete Italiji bile su najčešće kratke, od dan-dva do desetak dana, pa sam tako isplanirala i ovaj put – punih 9 dana. Pomoglo je što sam iz Beograde imala let rano ujutru prvog dana, dok je povratak bio kasno uveče devetog dana.

Do ovog putovanja sam došla tako što sam rešila da sebi ispunim dve dugogodišnje želje objedinjene ovim jednim putovanjem. Naime, već duži vremenski period želela sam da posetim Bergamo i Ćinkve Tere. Za Bergamo sam pre puno godina čula da je veoma lep grad, a Ćinkve Tere su poslednjih godina postale izuzetno popularne, pa sam poželela da ih i ja posetim.

Za početak sam letela do Milana, a odatle se odmah prebacila u Bergamo gde sam rezervisala tri noći u nekom pansionu.

Još pre početka puta dogovorila sam se sa Maurom (Italijan koga sam upoznala u Vijetnamu) koji živi blizu Bergama da ćemo se videti kada stignem. Ujedno se ispostavilo i da je njegova devojka iz Bergama i kada sam stigla do pansiona koji se sticajem okolnosti nalazio odmah kod jednog manjeg trga sa par kafea, taman sam se spremala da mu se po dogovoru javim kada sam ga videla da je sa devojkom već došao. Susret sa Maurom je bio srdačan kao da se znamo godinama, a i Martina je već na prvi pogled bila izuzetno simpatična. Pošto sam ja malo kasnila zbog prevelike gužve na aerodromu, a ispostavilo se da su Mauro i Martina već rezervisali sto u jednom tipičnom restoranu u Gornjem gradu u Bergamu, morali smo malo da požurimo da se kuhinja u restoranu ne bi zatvorila.

Ali nije, tako da smo uz smeh i razne priče uspeli divno da jedemo. Za početak razne vrste salama iz Bergama i okoline, sa palentom koja je ovde očigledno veoma uobičajena. Mauro se brinuo da se meni neće dopasti palenta, ali ja kačamak, kako mi zovemo našu tradicionalnu verziju, redovno ljuštim kod kuće, tako da sam bila na „svom terenu“. Onda smo uzeli i kazonćele na bergamski način, što je u stvari bergamska verzija raviola i bilo je zaista veoma ukusno, tako da sam se baš dobro najela.

Pogled sa terase restorana u Bergamu

Posle smo otišli u šetnju po Gornjem gradu i istinski sam uživala u lepotama Bergama. S druge strane, kada sam u društvu sa nekim, pogotovo u smislu kada se sretnem sa nekim i onda šetam, ja zapravo malo mogu da se koncentrišem i na jedno i na drugo, a veoma mi je važno da budem usredsređena na ljude sa kojima sam. Bergamo je toliko lep da to ne može, a da se ne vidi, ali sam nekakvo „pravo“ obilaženje sa knjigom-vodičem i fotografisanjem ostavila za neki drugi put, kada budem došla sama.

Ovako sam sa Martinom i Maurom otišla do bara-restorana „La Marianna“ za koji se priča da je to mesto na kojem je „smišljena“ straćatela – vrsta sladoleda. U stvari, u pitanju je bila greška. Nekome se polomilo uskršnje jaje od čokolade i upalo je u već pripremljen sladoled, tako da su odlučili da tu polomljenu čokoladu tu i ostave, a ne da je bace i ... ta-da! Napravljena je nova vrsta sladoleda.

Nema veze da li je ova priča tačna ili ne, sladoled je na ovom mestu bio odličan. Posle ovoga smo se spustili u Donji grad i tu su me Martina i Mauro ispratili do pansiona, a u stvari se ispostavilo da sam dobila sladak stan umesto sobe, i tu smo se veoma srdačno rastali.

Ja sam se malo odmorila i javila kome je trebalo, a onda sam krenula u šetnju po Donjem gradu. Stan koji sam dobila bio je u samom centru, na kraju pešačke i trgovačke ulice, tako da sam njom otišla do centra grada, a zatim i dalje do ulice Pinjolo u kojoj se nalazi niz zanimljivih istorijskih zgrada. Jedna od njih je i Crkva Svetog duha koja je sagrađena u 16. veku. Ono što je izdvaja od sličnih crkava iz tog perioda jeste skulptura koju je 1972. godine uradio Frančesko Somaini, a koja krasi pročelje ove crkve.

Crkva Svetog duha

Crkva Svetog duha, detalj, skulptura Frančeska Somainija

Naravno, uz put sam iskoristila priliku da ponovo uzmem sladoled jer su Italijani zaista pravi majstori za pravljenje ove poslastice. Veliki broj poslastičarnica koje sam viđala ističe u izlogu da prave „zanatski“ sladoled, što bi trebalo da znači da nije od praha koji se pravi u fabrici, već od prirodnih sastojaka. Ja ne mogu da kažem da se baš tako dobro razumem u sladoled da bih nužno uočila razliku, ali to nije baš toliko ni bitno – bio je hladan, ukusan i sladak, baš kao što sladoled i treba da bude. Posle šetnje u ovom kraju grada, lagano sam se uputila u pravcu stana. Sunce je već zalazilo i bilo je lepo gledati Gornji grad, ali i delove donjeg grada kroz koje sam prolazila.

Bergamo, pogled na Gornji grad

Kad sam stigla do trga gde mi se nalazio stan, tu je već bila velika gužva jer se ispostavilo da je to jedan od centara „noćnog života“ u Bergamu (Largo Nicoló Rezzara). Puno mladih sa čašama u ruci je stajalo pored par barova i družilo se, a ja sam sela i fino popila jedno pivo. Pošto sam to jutro ustala oko 5, sa tim pivom u sebi sam ubrzo klonula i prilično rano otišla da spavam. Kao i uvek, sasvim je jedna stvar kada uživate sa društvom i kada vam je lepo, a sasvim druga stvar kada pokušavate da spavate, a neko drugi sa svojim društvom uživa u vašoj blizini. Tako je bilo i to subotnje veče i razdragani glasovi iz barova su se odbijali od okolnih zgrada i pravili buku koja mi je smetala. Na svu sreću sam imala čepiće za uši, jer od te graje ispod prozora ne bih mogla da se uspavam, a bilo mi je bitno da spavam i zato što sam već za naredno jutro imala ambiciozne planove.

Za taj dan sam ponovo imala jedan zakazan susret u 11 sati u blizini stana, ali sam pre toga želela da odem do Gornjeg grada, pa čak i dalje do Zamka San Viđilio, koji se nalazi na manjem uzvišenju iznad Gornjeg grada.

Da bih se vratila do donjeg grada na vreme, krenula sam ranije, ali pošto je bila nedelja pre podne sticao se utisak kao da je još ranije nego što je realno bilo, jer osim mene i nekolicine džogera nikoga drugog nije bilo na ulicama. Moram da odam priznanje tim ljudima, ne zato što su nešto posebno rano trčali, već zato što su trčali uzbrdo-nizbrdo. Ja živim u potpuno ravnom kraju, blizu šetališta pored Dunava, tako da mi je ovo zaista bilo veoma impresivno. Svaka čast!

Bergamo, detalj iz donjeg grada

Moje penjanje je išlo dosta lagano, pošto sam često zastajala da bih uživala u lepim prizorima, koji odskaču pogotovo ujutru kada je sunce niže, ali i kada nema puno posetilaca.

Bergamo, pogled na donje delove grada

Ja sam u Gornji grad ušla kroz Kapiju sv. Đakomo. Naime, Gornji grad u Bergamu je opasan zidinama koje su na Uneskovoj Listi svetske baštine, kao deo kulturnog dobra „Venecijanski odbrambeni radovi“. Naime, između 16. i 17. veka, Venecija je na više mesta podigla impozantna utvrđenja kako bi ojačala svoju odbranu. Ta utvrđenja idu od Bergama na severu i na kopnu do Kotora na jugu i na obali.

Utvrđenje u Bergamu ima četiri kapije, a Kapija sv. Đakoma je jedna od njih. Završena je 1593. godine, dok je kameni most koji vodi do nje napravljen 1780. godine.

Kapija sv. Đakoma; na vrhu se vidi krilati lav Sv. Marka, simbol Venecije

Ušavši u Gornji grad, pratila sam zidine utvrđenja i tako sam došla do Kapije sv. Aleksandra kroz koju sam i izašla iz samog Gornjeg grada. Nedaleko od ove kapije nalazi se i rodna kuća čuvenog italijanskog kompozitora opera Gaetana Donicetija. Među njegovim najpoznatijim delima su Lučija od Lamermura i Don Paskvale. Ja sam ipak nastavila uzbrdo ulicom koja je bila dosta strma, ali koja je vodila direktno ka San Viđiliju.

Ipak, kada već pominjem klasičnu muziku, da kažem za one koji vole ovaj muzički žanr da postoji i poznata Bergamska svita koja je jedna od „najčuvenijih klavirskih svita Kloda Debisija“. Ali, to je ono što se priča po enciklopedijama. U stvari je to jedno veoma lepo, nepretenciozno muzičko delo koje veoma prija kada se sluša.

Dok sam se ja lagano pela u pravcu uzvišenja San Viđilijo, više puta sam zastajala da bih uživala u pogledu na Gornji grad, ali „odozgo“.

Pogled ka Gornjem gradu

Pogled ka Gornjem gradu

Pogled ka Gornjem gradu

Kad se popne na ovo uzvišenje, među građevinama se ističe crkva San Viđilijo, ali je sam vrh u prošlosti bio rezervisan za istoimeno strateško utvrđenje čiji ostaci danas mogu da se vide. Ono što je meni ipak bilo najzanimljivije ovde jeste pogled ka planinama od kojih su neke još uvek, krajem aprila, imale vrhove pokrivene snegom.

Pogled sa vrha ostataka Tvrđave San Viđilijo

Posle kraćeg zadržavanja ovde, spustila sam se do Uspinjače San Viđilijo koja je upravo kretala da radi i onda sam se njom veoma brzo vratila do Kapije sv. Aleksandra. Upravo u blizini ove kapije se nalazi poslastičarnica-bar-restoran „La Marianna“ i tu sam sela da bih uživala u još jednoj porciji divnog sladoleda.

Kada sam završila sa sladoledom i krenula ka glavnoj ulici u gornjem gradu, prošla sam pored veće grupe biciklista – svi u opremi, biciklističkim bermudama, majicama koje na leđima imaju džepove za razne stvari i sa kacigama na glavi. I to je sve delovalo sasvim obično. Ono što je (za mene) bilo vrlo neobično u vezi sa ovom grupom jeste da su većina ljudi u toj grupi bili – stariji! Bez želje da ikoga uvredim, ali neki od njih su mi delovali da imaju preko 70 godina. Meni je to bilo neobično, ali istovremeno i fantastično!

Kod nas ljudi u tim godinama najčešće sede kod kuće, ili razmišljaju o staračkom domu, ili se svađaju sa svojom već odraslom decom, ili idu po lekarima, ili sve od navedenog. Poenta je da ja uglavnom ne mogu ni da zamislim ovakvu scenu u mojoj zemlji. Ako se neko čak pojavi, to je izolovan slučaj i svi su zapanjeni, a većina smatra da je takva osoba luda.

Kod ovih ljudi ovde, videlo se da rade nešto što vole. Na kraju krajeva, nije toliko bitno čak ni to što je vožnja bicikla dobra za njih i zdrava, uostalom, svi ćemo umreti pre ili kasnije, važno je da dok su živi ovi ljudi rade nešto što vole i što ih čini srećnim.

Osim toga, italijanska nacionalna kultura (ovo ja filosofiram na osnovu samo jedne „slike iz života“ pored koje sam prošla, ali želim da verujem da je to slika „normale“) deluje tako da se za ovakvu aktivnost u starijem dobu smatra da je to jednostavno – u redu.

Pre par godina sam ja želela da obnovim svoje elementarno znanje/veštinu klizanja na ledu da bih mogla leti da vozim rolere koje mi je poklonio drug. Čak sam se upisala u „školu“ klizanja, ali... Počevši od instruktorki koje rade uglavnom samo sa malom decom ili mladim mamama, pa su samim tim potpuno nespremne da razumeju specifičnu problematiku nekoga od 50 godina ko je veoma visok (ipak prisutni strah ili makar jasna svest o tome šta pad može da prouzrokuje, potencijalni pad sa veće visine u smislu više tačke težišta u odnosu na decu, manje fleksibilnosti u kolenima, itd.), do moje okoline (nije to više za tebe...), praktično ni od kuda nisam imala podršku.

Na kraju, bukvalno poslednjeg časa, 15 minuta pre kraja tog časa, pa čak i čitave sezone, ja sam pala i slomila ruku. Međutim, ono što mi je fascinantno jeste da meni čak to i nije smetalo toliko koliko mi je bilo muka od toga da slušam sve oko sebe koji su mi, istina, sa brigom u glasu govorili: „To više nije za tebe i tvoje godine.“

Ali da se vratim u Italiju... bilo je divno videti ove „stare“ bicikliste. Ne znam da li i njima neko stalno priča da to nije za njihove godine, ali meni je bilo sjajno da ih vidim i da osetim energiju mladosti u njima.

Posle ovog razmišljanja uputila sam se centralnom ulicom Gornjeg grada, a zatim prošavši ponovo kroz Kapiju Sv. Đakoma, dalje nizbrdo ka stanu, sve vreme uživajući u divnom vremenu i prizorima pored kojih sam prolazila.

Detalj iz Gornjeg grada

Pjaca vekja, glavni trg u Gornjem gradu

Zidine utvrđenja koje opasuje Gornji grad i niži delovi Bergama