Istanbul 2019, 1. deo

Ne sećam se više kada sam u svojoj glavi odlučila da odvojim nedelju dana i odem u Istanbul, ali kada sam se već rešila, kupila karte i rezervisala hotel, krenula sam da se pripremam za ovaj put kao nikada pre. Osim čitanja nekoliko različitih vodiča, takođe sam pročitala i knjigu turskih bajki. Kao dete sam jako volela bajke i imam dosta knjiga sa bajkama iz čitavog sveta, tako da mi njihovo čitanje predstavlja redovnu vrstu priprema za novu destinaciju, kao na primer sada. Takođe sam pročitala i istorijski roman „Mehmed Paša Sokolović“ od Dušana Baranina i na taj način sam se u neku ruku upoznavala sa nekim od glavnih aktera i ušla u dešavanja u Osmanlijskom carstvu u 16. veku kada je ujedno bio aktivan možda i najslavniji osmanlijski arhitekta – Sinan čija dela i dan danas predstavljaju neka od nezaobilaznih mesta koja treba posetiti u Istanbulu.

Hoću da kažem da definitivno ni za jedno svoje ranije putovanje nisam unapred ulazila u toliko detalja, niti osmišljavala dnevne trase obilazaka kao ovaj put.

Mada mi je to svakako pomoglo da se u glavi upoznam sa gradom i nekim njegovim odrednicama, dok sam sedela u avionu i letela ka ovom višemilionskom megalopolisu (preko 15 miliona stanovnika), nisam bila sigurna da li će mi to biti dovoljno. Jer, SVI sa kojima sam pričala o Istanbulu su mi rekli sa najvećim mogućim oduševljenjem da je to jedan izvanredan i čaroban grad. SVI.

Putovanje sam isplanirala za prvu polovinu oktobra, jer sam računala da je glavna sezona prošla, a i temperature nisu neprijatno visoke. Takođe sam se dogovorila sa svojom drugaricom Snežom da i ona krene. Letovi su bili izvanredni, jer smo krenule u subotu ujutru, a povratak je bio planiran za sledeću nedelju uveče. Drugim rečima, maksimalno smo iskoristile jednu radnu nedelju, sa po dva vikenda i tako došle do osam noćenja i devet dana. Ali, prilikom osmišljavanja obilazaka, shvatila sam da tu ima toliko toga da nisam bila sigurna da li ćemo sve moći dobro da obiđemo. S druge strane, računala sam i da ovim putovanjem stvaram uvertiru u buduća detaljnija obilaženja Turske jer je to jedna izuzetno slikovita, arheološki, istorijski i kulturološki bogata zemlja, sa zadivljujućom prirodom i, svakako ne manje bitno, vrhunskom kuhinjom. Ja sam ranije već bila u Turskoj, ali sva tri puta sam išla na letovanje, uvek u isto mesto (izuzetno lepo i savršeno za odmor), ali ništa više od toga. Dakle, bila sam spremna i rešena da situaciju obrnem u svoju korist.

Kada sam birala hotel u kojem ću rezervisati sobu, u dogovoru sa Snežom, rešila sam da nas malo častim. Ni njoj ni meni smeštaj po skupim hotelima nije prioritet, ali smo se ovom prilikom odlučile za nešto skuplji hotel jer je bio na izvanrednom mestu, u delu grada koji se zove Sultanahmed, na par minuta peške od Plave džamije, a kupili su me fotografijama na svom sajtu koje su pokazivale restoran na vrhu zgrade iz kojeg se može uživati u divnom pogledu.

Za početak sam sa hotelom dogovorila da nam obezbede direktan prevoz od aerodrom. Novi aerodrom je udaljen od centra grada oko 50 km i računala sam da dok se nas dve snađemo, prebacimo javnim prevozom do centra (metro linija ili voz do novog aerodroma još ne postoji), tamo snađemo i nekako dobacimo do hotela (javnim prevozom ili taksijem), kada se u obzir uzme vreme, mrcvarenje i petljancija, ovo je ipak bilo znatno jednostavnije rešenje, koje nije nužno bilo i značajno skuplje. Razlog zašto ovo uopšte i pominjem jeste nešto što je za mene ovaj put bilo sasvim novo. Kada sam se dogovarala sa hotelom oko ovog prevoza, rekli su mi da će vozač da nas čeka i da će imati tablu na kojoj će biti neka šifra, jer, naime, više nije dozvoljeno, barem ne kod njih u Turskoj, da imena putnika budu na tim tablama. Pretpostavljam da se tu radi o izvesnoj meri bezbednosti i/ili „čuvanju ličnih podataka“. Ali, u takvom svetu danas živimo. Zapisala sam šifru na sigurnom mestu i to je manje-više bilo to.

S druge strane, kada smo stigle na aerodrom, uzele svoje stvari i izašle posle carine, nismo videle nikoga sa tablom sa datom šifrom, nego je Sneža krenula malo da obilazi ljude koji su se tu muvali tako da smo na kraju ipak našle onoga koji nas je „čekao“. Pa dobro, ne mora sve da bude savršeno i glatko. Bitno je bilo da smo fino i efikasno bile prevezene do hotela.

Kada smo se smestile u hotelu, prvo smo popile po kafu u restoranu na vrhu odakle se zaista pružao divan pogled na vrhove Plave džamije i Bosfor, a pod određenim uglom je mogla da se vidi i Aja Sofija. Kao što sam rekla, upravo je taj položaj hotela bio glavni razlog zašto sam baš njega izabrala.

Posle te kafe smo izašle na ulicu i prošetale do ne tako udaljene Kapali čaršije, jer nam je recepcioner rekao da je to najbolje mesto za menjanje para, pošto menjačnice koje se tu nalaze ne naplaćuju proviziju. U okolini Velikog bazara, što je drugi naziv za Kapali čaršiju, prolazile smo pored brojnih radnji sa hranom, što slane, što slatke, i to je sve intenzivno mamilo, ali nam je plan bio da odemo da jedemo kasnije. Ipak, nismo odolele pa smo odmah posle promene novca kupile po veliku čašu sveže ceđenog soka od nara. Sada je bila upravo savršena sezona za tako nešto jer je nar bio na vrhuncu. Ja sam tu veliku čašu iskapila neprirodno brzo, ali mi nije smetalo ni najmanje.

Nar na jednoj od tezgi gde se kupuju sveže ceđeni sokovi

Pošto smo tu završile šta smo htele, otišle smo do Trga Sultanahmed, jer se u blizini nalazio Muzej tepiha koji sam ja želela da posetim. Barem sam tako videla u jednom od mojih (prastarih) vodiča. Ispostavilo se međutim da je muzej preseljen, pa nam je jedan čovek koga smo pitale objasnio gde je sada taj muzej. To nas ni najmanje nije omelo, već smo lepo od, da kažem, južnog kraja trga krenule lagano šetnju ka suprotnom kraju.

Trg Sultanahmed: Zidani obelisk, a nešto dalje i Teodosijev obelisk

Čitav taj trg se zapravo nalazi na mestu gde je u rimsko doba postojao Hipodrom, mesto na kojem su se organizovale trke konja i kočija, ali koji je bio i centar javne zabave u rimsko i kasnije u vizantijsko doba. On je originalno zauzimao još širi prostor nego danas, ali je razvoj grada doveo do izgradnje objekata koji su nekadašnji rimski cirkus vremenom suzili. Ipak, to je i danas lep i prostran trg sa zanimljivim stvarima koje se na njemu mogu videti. Za početak se tu nalaze tri obeliska. Sva tri sasvim različita po svojoj prirodi i obliku, a samo jedan je zapravo pravi obelisk. Tu je takođe i Sultan Ahmetova džamija, mnogo poznatija pod nazivom Plava džamija, a sa suprotne strane se nalazi i Muzej turske i islamske umetnosti. Ipak, osim tih stubova, pored kojih smo i tako i tako prolazile, nas dve uopšte nismo bile zainteresovane u ovom trenutku za bilo kakvo obilaženje, već smo se dogovorile da obiđemo jedan krug kako bi se bolje upoznale sa okolinom, stekle predstavu gde se tačno šta nalazi i koliko je šta od čega udaljeno.

Naime, Sneža je ranije već u više navrata bila u Istanbulu, ali uvek poslovno, tako da je svaki put imala veoma ograničeno vreme za eventualne posete, a i dugo nije bila, tako da je i njoj prijalo da se podseti gde se šta nalazi. S druge strane ja, dakle, nikada ranije nisam bila u Istanbulu, ali sam imala sasvim neobičan osećaj – mada ništa od svega što sam viđala oko sebe nisam videla nikada ranije, ipak sam imala utisak kao da sam na sasvim poznatom terenu. Možda je tome doprinelo moje veoma detaljno pripremanje za ovaj put, a možda, na kraju krajeva, a da sada ne ulazim u ezoterične pretpostavke, Turska i Istanbul, ili Carigrad kako smo mi istorijski zvali ovaj grad, ipak pripadaju kolektivnom sećanju mog naroda, pa je sada to izbijalo na površinu moje svesti.

Mi smo, dakle, prvo pogledale ta tri obeliska, tj., stuba. Prvi na koji smo naišle je Zidani stub ili obelisk, zatim je tu i Zmijski stub i konačno pravi obelisk – Teodosijev obelisk.

Što se Zidanog stuba tiče, koji se dobro vidi na gornjoj slici i koji je visok 32 m, ne zna se tačno kada je on podignut, ali ga je u 10. veku obnovio Konstantin VII, pa se po njemu često zove i Konstantinov obelisk.

Zmijski stub, visok 8 metara, potiče iz čuvenog starogrčkog proročišta u Delfima odakle ga je 324. godine ovde doneo Konstantin Veliki. Originalno su se na vrhu stuba izdvajale glave tri zmije čija se tela očigledno uvijaju jedno oko drugog, stvarajući stub na taj način, ali su vremenom glave propale od starosti ili su bile uništene (nejasno iz istorijskih dokumenata). Ipak, deo jedne glave se danas čuva u jednom muzeju.

I konačno, jedini pravi obelisk visok skoro 20 metara koji se danas zove po caru Teodosiju I iz 4. veka koji ga je ovde postavio, a zapravo ga je u Starom Egiptu, tačnije u Karnaku, podigao Tutmos III oko 1450. godine p.n.e. u slavu svog oca.

Trg Sultanahmed: Zmijski stub, Teodosijev obelisk, a desno su minareti Plave džamije

Kako se približava kraju ovog izduženog trga, tako između krošnji drveća kreće da se vidi Aja Sofija, nekada crkva, zatim džamija, a danas muzej.

Trg Sultanahmed: Aja Sofija između krošnji drveća

Tu, na kraju Trga Sultanahmed nalazi se i Nemačka fontana, spomenik podignut krajem 19. veka u čast posete Pruskog Kralja i Nemačkog Cara Vilhelma II koji je simbolično slavio prijateljstvo između Turaka i Nemaca.

Trg Sultanahmed: Nemačka fontana i minareti Plave džamije

Kada smo stigle do kraja trga, lagano smo nastavile do ulaza u Aja Sofiju da bismo videle kuda ćemo ići već prvo naredno jutro, a onda smo otišle dalje u pravcu palate Topkapi. Tu nas je put u stvari naveo upravo do onog muzeja koji sam ja smislila da obiđemo to popodne, a to je dakle Muzej tepiha, ali je on u ovo vreme već bio zatvoren.

Gledajući divne, egzotične građevine pored kojih smo prolazile ili na koje smo nailazile, shvatila sam šta mi se dodatno tu dopadalo – s jedne strane sam bila okružena Orijentom, drugom kulturom koju tako intenzivno prožima Islam, a opet se nisam osećala previše stranom. Možda i zato što ovde nije prisutna previše stroga verzija Islama, pa sam, da nije bilo te specifične arhitekture koja me je okruživala, mogla lako da pomislim da sam bilo gde u Evropi.

Nasuprot Muzeja tepiha nalazi se i jedna od kapija kroz koju može da se priđe zvaničnom ulazu u palatu Topkapi, a onda smo otišle da vidimo i prilaz sa druge strane gde smo planirale da dođemo narednog dana, posle čega smo rešile da ponovo odemo do okoline Kapali čaršije da bismo tamo jele.

Jedan od ulaza u Kapali čaršiju

Tako smo i učinile, malo prošetale i po Velikom bazaru. Naravno, tu je mnoštvo različitih radnji i mi nismo previše obilazile, već smo se samo držale glavnog pravca.

Unutrašnjost Kapali čaršije

Dok smo tu prolazile fascinirali su me izlozi zlatara. Ne nužno zato što ja mnogo volim zlato i nakit, već više kao, za mene, fascinantna koncentracija ovog plemenitog metala obrađenog u veoma raskošnim vidovima.

Izlog jedne zlatare u Kapali čaršiji

Posle ove šetnje, konačno smo sele u jedan restoran u okolini Velikog bazara. Za početak smo uzele razne mezetluke, a posle smo i podelile jedno glavno jelo sa mesom. Morale smo da ostavimo mesto i za divne baklave koje smo pojele nešto kasnije u jednoj od poslastičarnica.

Još malo šetnje okolo naokolo i onda smo se vratile u sobu jer je trebalo da se ipak odmorimo da bismo narednog dana imale snage za obilaske koje sam isplanirala.

Po dogovoru smo krenule tako da smo kod Aja Sofije bile malo pre 9 sati i karte još nisu počele da se prodaju, ali je red posetilaca već bio dosta dug. Dogovorile smo se na licu mesta da ne želimo da čekamo toliki red i da ćemo pre kupiti nešto skuplje karte pomoću kojih se ide po ubrzanoj proceduri, ali, dok smo čekale da kupimo tu kartu, naprasno smo odlučile da kupimo propusnicu za muzeje koja važi 5 dana i koja pokriva veliki broj muzeja. S jedne strane se vrlo brzo isplati finansijski, a s druge strane, što je mnogo značajnije, nigde se ne čeka red da bi se kupile karte, već se odmah prelazi na bezbednosnu proveru. Dakle, u pitanju je veoma značajna ušteda vremena, pa na kraju i novca pod uslovom da hoćete da obilazite veći broj muzeja, i nas dve smo bile veoma zadovoljne ovom odlukom.

Dakle, Aja Sofija...

Aja Sofija

Prva crkva na ovom mestu osvećena je 360. godine za vreme vladavine Cara Konstancija II sina i naslednika Konstantina Velikog koji je u prvoj polovini 4. veka mesto Bizant proglasio glavnim gradom Istočnog Rimskog carstva. Po njemu, Konstantinu Velikom (uzgred, rođen u rimskom gradu Naisusu, današnjem Nišu), grad je prozvan Konstantinopolj. Ta drvena crkva je gorela u par navrata, pa je obnovljena 415. godine, a na kraju je skroz stradala u velikom požaru u 6. veku. Onda je Car Justinijan I naručio izgradnju nove crkve koja je prevazilazila sve što je do tada podignuto u hrišćanskom svetu i ta izgradnja je završena 537. godine. Već je ranije crkva na ovom mestu dobila naziv Hagia Sofija (na grčkom), tj., Sv. Sofija, što znači da je crkva posvećena Premudrosti Gospodnjoj. Danas je uobičajen naziv Aja Sofija, što je turska verzija originalnog imena.