Indija 2007, 9. deo (Badami, Patadakal)

Pre dolaska u sam Badami, stali smo kod jednog većeg hramskog rezervoara koji se zove Haridra Tirta. Takvi rezervoari, više nalik na bazene, na sanskritu se zovu puškarini, ali imaju i druga imena u zavisnosti od jezika koji se na datom mestu govori.

Ovi bazeni se grade pored hramova i koriste se za ritualno čišćenje i tokom posvećivanja, pošto se smatra da je voda u njima sveta. Međutim, oni se sasvim uredno koriste i za pranje veša, a i deca često znaju da u njima uživaju kao u pravim bazenima za plivanje.

Hramski rezervoar Haridra Tirta

Deca se brčkaju u manjem bazenu koji je bliže hramu

Uskoro smo stigle u Badami. To je jedno selo od 25000 stanovnika!!! Mi smo ipak bile u Indiji koja se približava Kini po neverovatno velikom broju stanovnika. Ono što je kulturološki najbitnije u tom selu jesu hramovi koji su isklesani u stenama. Ima ih četiri, barem ovih glavnih koje smo obišle. Takođe ima i mnoštvo drugih hramova po okolini do kojih nismo mogle kolima, a za peške nismo imale ni vremena, a ruku na srce ni mnogo volje. Mada, mislim da bi bilo i sasvim lepo da čovek ovde dođe, provede dan-dva i obiđe sve što treba.

Delovi Badamija i brojni hramovi

Svi ti hramovi, kao i okolne stene od crvenog peščara su zaista fascinantni. Mi smo krenule da se penjemo stepenicama koje su između tih crvenih stena vodile prema prvoj pećini i sa prostranih terasa koje postoje ispred pećina pruža se divan pogled na okolinu, ali pre svega na veštačko jezerce Agastja koje služi kao hramski rezervoar oko kojeg ima više hramova. To jezerce se ipak koristi i u druge svrhe, tako da postoje pedaline, ali i žene tu peru veš. Sva voda je zelena, a dobar deo je prekriven i žabokrečinom, međutim to nikoga ne remeti. Bez obzira na to, prizori su ipak bili divni i sve što se eventualno činilo ili je bilo prljavo ili nesavršeno nije ni najmanje kvarilo izvanrednu opštu sliku mesta.

Vredne žene badamske peru veš na obali jezerceta Agastja

Ove četiri pećine o kojima ovde govorim zapravo i nisu prave prirodne pećine, već su one isklesane u steni. Sneža i ja smo se sa tim načinom „izgradnje“ već susrele u Mumbaiju na samom početku našeg putovanja kada smo posetile Pećine Elefanta (https://www.svudapodji.com/indija-2/).

Svi ovi hramovi u Badamiju, kao i ove četiri pećine, napravljeni su kada je ovde bio smešten glavni grad moćnih ranih vladara iz dinastije Čalukja koji su vladali dobrim delom visoravni Dekan u periodu od 540. do 757. godine. Uzgred, visoravan Dekan obuhvata veći deo centralne i južne Indije.

Prvoj pećini se prilazi preko dugačkog stepeništa i ta pećina je posvećena bogu Šivi. Sama pećina, odnosno hram, sastoji se od trema, centralnog hola koji je ispunjen stubovima koji nose plafon, a u dnu se nalazi manje svetilište sa Šivinim lingamom.

Prilaz Prvoj pećini isklesanoj u crvenom peščaru

Zid trema levo od ulaza i stubovi koji odvajaju trem i centralni hol u Prvoj pećini

U centralnom holu se nalazi i delimično oštećena skulptura Nandi. Nandi se obično prikazuje u vidu bika i on je božanstvo koje je čuvar kapije na svetoj planini Kailasa gde boravi bog Šiva. Nandi je veoma poštovano hinduističko božanstvo i često ima posebne hramove sa ogromnim skulpturama u vidu bika.

Centralni hol: ispred je Nandi, a levo u dnu prostorije se vidi svetilište gde je Šivin lingam

Kao i sve ove pećine i u Prvoj ima puno isklesanih kamenih delova, ne samo plitki reljefi na stubovima, već i veoma visoki reljefi na nekim zidnim panelima. Ovde je najzanimljivija predstava Nataradže, što je oblik Šive u vidu igrača koji ovde ima 18 ruku.

Pogled na ulaz u Prvu pećinu u Badamiju; pravo na panelu se vidi Šiva koji igra

Mada ovi hramovi nisu aktivni, videle smo da se lokalni posetioci pre ulaska u hramove bez izuzetka izuvaju, pa smo to radile i nas dve. Ne znamo da li bi nas neko opomenuo ili nam zabranio da uđemo u ove hramove ako bismo to probale da uradimo u obući. Nama je to svakako vremenom postao apsolutni običaj i smatrale smo da je to minimalni način na koji možemo da iskažemo svoje poštovanje prema svetim mestima koje smo posećivale.

Kasnije, čak i u nekim drugim zemljama (npr., u Sri Lanki), upravo smo nas dve skretale pažnju nekim neobzirnim ili samo neobaveštenim turistima da moraju da se izuju. Ko baš ne želi da hoda bos, može da ponese čarape i da u njima hoda, a ko ne želi da poštuje ovaj običaj onda ni ne treba da posećuje ta mesta.

Oko hramova i ovih pećina ima dosta majmuna, ali su nam skrenuli pažnju da vodimo računa jer ma kako mali oni znaju da budu dosta agresivni, pa samim tim i opasni.

Lokalni stanar i jezero Agastja (u daljini je hram Butanata)

Zatim smo otišle i do Druge pećine koja je manja od prethodne, a posvećena je bogu Višnuu. Na sledećoj slici se lepo vidi i friz u osnovi trema koji se sastoji od bucmastih patuljaka. Uzgred, peti avatar boga Višnua, a imao ih je deset, jeste Vamana, tj., patuljak, pa pretpostavljam da se na ovaj način takođe naglašava kome je posvećen hram.

Ulaz u Drugu pećinu

Najzanimljiviji deo Druge pećine je svakako visoki reljef na levom bočnom zidu koji prikazuje Varahu, inkarnaciju boga Višnua u kojoj on ima glavu divljeg vepra. Varaha je ujedno bio i zaštitni znak carstva Čalukja. Na reljefu se lepo vidi i Naga, manje božanstvo u obliku zmije sa ljudskom glavom, a u dnu su ponovo bucmasti patuljci.

Varaha, Naga (desno ispod nogu Varahe) i patuljci na samom dnu

Onda smo došle i do Treće pećine, koja je najveća u Badamiju. U njoj postoji natpis koji govori da je iz 578. godine.

Treća pećina

Veranda je dugačka 21 metar, a centralni hol je dubok 15 metara i ima visinu od 4,5 metra. U dnu se u maloj prostoriji nalazi svetilište koje se zove garbagriha i to je najsvetije mesto u čitavom hramu. Pećina-hram je veoma bogato ukrašena, počevši od stubova sa bogatim ukrasima na kapitelima pa do visokih kamenih reljefa na zidnim panelima. Na plafonima takođe ima reljefnih ukrasa.

Delovi trema

Narasima

Kada se uđe na trem, sa desne strane se vidi panel i na njemu visoki reljef Narasime koji predstavlja četvrti avatar boga Višnua (slika gore). U pitanju je čovek sa glavom lava koji ima četiri ruke i ovde stoji u veoma opuštenoj pozi. Međutim, upravo se na suprotnoj strani trema nalazi najznačajniji visoki reljef u Trećoj pećini, a to je impresivna predstava Višnua sa četiri ruke koji sedi na zmiji Adišeši čijih se pet glava zaštitnički šire iznad njegove krune. Tu je kod njegovih nogu i Garuda. Da podsetim, Garuda je polučovek-poluorao, a ujedno je i vozilo ili prevoznik Gospodara Višnua.

Višnu na zmiji Adišeši

U centralnom svetilištu je bilo dosta mračno, a ja nisam htela da koristim blic, tako da odatle i nema fotografija, ali sam zato slikala još malo kada sam izašla.

Levo je predstava boga Višnua, a desno kao deo ukrasa u tremu je Višna na zmiji Adišeši

Ulaz u Treću pećinu; u dnu se vidi predstava Trivikrame koji je džinovska forma Vamane, avatara Višnua u vidu patuljka (nemojte da me pitate zašto džinovska forma kad je već u pitanju patuljak)

Ispred ovih pećina-hramova nalaze se i terase sa kojih se pruža veoma lep pogled na okolinu, ali i na samo selo Badami.

Jezero Agastja (u daljini je hram Butanata)

Deo sela i jezera

A zatim smo otišle i do četvrte pećine. Ona je zanimljiva jer je posvećena Tirtankarama, što su 24 prvobitna zagovornika džainizma, a džainizam je jedna od najstarijih religija na svetu.

Četvrta pećina

Upravo se u garbagrihi, svetilištu Četvrte pećine vidi i skulptura Mahavire koji je dvadeset četvrti Tirtankara.

Mahavira u garbagrihi Četvrte pećine

Pošto je ova Četvrta pećina posvećena džainističkim svetim ličnostima, onda su i ukrasi na zidovima drugačiji nego u prethodnim pećinama.

Zidovi u Četvrtoj pećini

Posle obilaska pećina ušle smo malo u selo i na kratko se spustile do jezera. Bilo je dosta otpada naokolo, a u jednom ćošku jezera se skupila zelena žabokrečina koja je bila toliko gusta da je ličila na farbu.

Tu se nismo dugo zadržale, jer je trebalo još da se obilazi, ali je bilo i vreme ručka, pa smo tim povodom na predlog vozača svratile u jedan manji hotel uz put.

Dok smo se prebacivale u pravcu Patadakala ponovo smo videle žene koje nose velike naramke nekakve trave na glavi, ali smo ih viđale i kako na isti način nose i velike ćupove sa vodom. To je sigurno veoma teško, a zahteva i veliku veštinu, međutim one toliko elegantno izgledaju čak i kada rade tako naporan posao da vam dođe da ih pitate da vam daju neki čas iz ženstvenosti.

Na putu od Badamija do Patadakala

Razlog zašto smo sada išle u Patadakal jeste da se tu nalazi još jedan veoma bitan duhovni centar iz vremena vladavine dinastije Čalukja. Praktično je u pitanju grupa spomenika koja obuhvata devet hinduističkih i jedan džainistički hram, i oni zajedno čine kulturno dobro koje se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.

Na oko jedan kilometar pre glavne grupe hramova u Patadakalu Sneža i ja smo posetile taj džainistički hram koji je izgrađen u 9. veku u vreme vladavine dinastije Raštrakuta. To je dinastija koja je vladala između rane dinastije Čalukja i Zapadnog Čalukja carstva.

Džainistički hram u Patadakalu

U hramu je zanimljiva mandapa (otvoreni hol čija je unutrašnjost ispunjena stubovima) koja osim stubova ima i par isklesanih dosta velikih slonova koji posetioce dočekuju sa obe strane prolaza kojim se ulazi u centralni hol.

Slon dobrodošlice u džainističkom hramu

Unutrašnjost je takođe bila zanimljiva. Upalo mi je u oči da se u centralnom svetilištu nalazi Šivin lingam što nema smisla pošto je Šiva hinduistički bog, ali sam pronašla informaciju da je on verovatno tu postavljen kasnije kada je uticaj džainizma u ovom kraju bio u opadanju.

Unutar hrama, oko svetilišta postoji i uzani hodnik. Mi smo tu krenule, ali smo poremetile nekog uspavanog slepog miša, pa pošto se nije znalo ko se više uplašio zbog tog neočekivanog susreta, nas dve smo samo brže-bolje izašle ih hrama.

Zatim smo se odvezle do mesta gde se nalazi glavni kompleks hramova koji se zajednički zovu Patadakal . Ukratko, oni oduzimaju dah. Mi smo tu sve obišle, fotografisale i snimale video kamerom, ali sam ja ipak na kraju imala utisak da sam projurila. Gotovo da sam imala želju da dotaknem svaki stub, da dobro zagledam svaki reljef i skulpturu. Dosta toga smo i uradile, ali bih volela da sam još.

Sveti kompleks u Patadakalu sa hramovima iz 7. i 8. veka predstavlja još jedno vrhunsko umetničko ostvarenje kraljeva iz dinastije Čalukja . Za razliku od Badamija gde je postojalo naselje, pa su i hramovi korišćeni u svakodnevne svrhe, ovde gotovo i da nije bilo trajno naseljenih ljudi i ovi hramovi ovde su se uglavnom koristili za ceremonijalne svrhe – kraljevske proslave i krunisanja.

Kompleks hramova u Patadakalu

Prvi na koji smo naišle je maleni hram Kadasidešvara. Već tu smo počele da se upoznajemo sa dva različita arhitektonska stila kada je u pitanju izgradnja hinduističkih hramova, a Patadakal se smatra bukvarom u tom smislu jer su oba stila prisutna.

Hram Kadasidešvara (levo) i hram Galaganata (desno)

Naime, postoje takozvani severnoindijski i južnoindijski hramovi. Oni se razlikuju po mnoštvu detalja, ali je jedan od najupadljivijih za amatere kao što sam ja oblik tornja koji se uzdiže iznad unutrašnjeg svetilišta garbagrihe.

U severnoj Indiji, ovaj toranj ima manje ili više zaobljeni oblik i zove se šikara, a na vrhu tornja se po pravilu nalazi kružni rebrasti ukras koji se zove amalaka. Oba hrama na gornjoj slici pripadaju tipu severnoindijskih hramova.

Hramovi u južnoj Indiji imaju toranj koji je više piramidalnog oblika i tom slučaju se toranj naziva vimana. Na vrhu vimane se nalazi polusferični, bačvasti ili krov sličnog oblika.

Upravo na sledećoj slici možete da vidite oba stila jedan do drugog – severnoindijski hram je levo, a južnoindijski je desno.

Hram Galaganata (levo) i hram Sangamešvara (desno)