Planinarenje u Crnoj Gori (1991 – 2000), 3. deo

Planina koja mi je posebno ostala u sećanju zbog svoje lepote i planinarskih izazova, a možda još i više zbog divnih, ali slikovitih domaćina kod kojih smo odsedali jesu Komovi. Oni se sastoje od dva Koma – Vasojevićkog i Kučkog. Na Kučkom Komu postoje u stvari tri vrha (Južni, Srednji i Severni vrh) od kojih jedan može da se popne samo alpinistički (Srednji), dok druga dva mogu da se popnu planinarski, tj., hodanjem, mada je povremeno bilo potrebno i penjanje na sve četiri. Južni vrh je poznat i kao Kučki Kom (naziv i za sam vrh i za deo masiva) i on je najviši sa 2487 m, dok je Severni vrh (Ljevorečki Kom) visok 2469 m.

Prvi put sam tamo bila sa jednom turom koja je trajala četiri dana. Tokom ta četiri dana popela sam sve što se može planinarski i to je sve bilo divno, ali sam sebi rekla da više neću da idem, pogotovo ne na Kučki kom, tj., njegova dva vrha. Naime, ne samo da ovo penjanje uopšte nije bilo lako, moj utisak je bio da se od malog kamena do velike stene sve klati i da može lako da otpadne što je u planini veoma opasno, bilo da se na taj kamen oslanjate baš vi, bilo da se na njega oslanja neko ko ide ispred vas.

Ipak, planina je toliko lepa da sam ovde dolazila još nekoliko puta. Prevoz od železničke stanice bi nas dovezao do Trešnjevika, prevoja na kojem je bila jedna kafana. Tu smo uvek pravili pauzu uz veselu priču sa našim domaćinom, a onda bismo sat vremena hodali po zemljanom putu dok ne bismo došli do Štavne, divne čistine na kojoj se nalazio katun u kojem smo spavali kod Žižinih prijatelja. Kako smo izlazili iz šume i izbijali na tu čistinu, tako je pred nama pucao pogled na predivni masiv Komova.

Komovi – levo je Vasojevićki Kom, a desno Kučki Kom

Penjanje na Vasojevićki kom (2460 m) je uvek bilo zahtevno, između ostalog i zbog konstantnog strmog uspona. Pošto nismo nikuda žurili kada sam prvi put bila na Komovima, čitav dan smo posvetili samo Vasojevićkom komu, tako da je bilo dovoljno pauza čak i da se dremne na toploj zemlji.

Dremanje na Vasojevićkom Komu

Sa Vasojevićkog Koma se pruža i divan pogled na čitavu okolinu.

Pogled sa Vasojevićkog Koma na čistinu gde se nalazi katun Štavna

Vidim da na Štavni danas postoji nekakav eko-katun koji je prava savremena haj-tek varijanta u odnosu na ono gde smo mi bili. Kada sam ja odlazila na Komove, nije bilo ni struje ni tekuće vode, osim na izvoru koji se nalazio nešto niže od katuna u šumi, ali sve to apsolutno nije smetalo i u stvari je dodavalo draž na ostale divne stvari koje su postojale i dešavale se oko nas. Pre nego što je napravljena prva koliba za planinare, na Štavni smo spavali kod dve porodice koje su tu tradicionalno provodile leto izvodeći svoju stoku na visinu radi paše. Jedna od te dve porodice imala je tri odrasla sina i nijedan se još nije oženio u vreme kada sam ja tamo bila prvi put. Kada smo došli do njih noseći svako svoj veliki ranac, jedan od tih sinova mi je prišao i ponudio se da mi pomogne sa rancem, ali sam mu se ja zahvalila i rekla da mogu i sama, a on je delovao kao da je impresioniran da mogu da nosim tako veliki teret.

Jednom prilikom sam sa ćerkom iz druge porodice kod koje sam ja spavala išla da berem čajeve. Kada sam došla da posetim ovu porodicu sa trojicom sinova, njihova majka me pita gde sam i s kim sam to bila, a ja joj kažem, na šta će ona: „A što mi ne reče, ja bih ti našla bolje društvo!“

Ipak, omiljena anegdota koju smo Žiža i ja uz smeh prepričavali svaki put kad bi se pomenuli Komovi i kada bi mi Žiža šaljivo kao prebacivao što se nisam malo potrudila pa da naše planinarsko društvo dobije tu kolibu za džabe bila je sledeća.

Tamo negde trećeg dana boravka na Komovima, imali smo potpuno slobodno popodne i svi smo se besposleno motali po katunu. Meni padne na pamet da bismo mogli da prekratimo vreme tako što bismo igrali klis ili džilit, kako se ta igra zove u južnoj Srbiji. To je igra koju mora da su smislili pastiri dok su napasali stoku po livadama, a može da se gleda i kao preteča sportova tipa bezbol ili kriket, mada nijedan od ovih sportova nije svojstven Balkanu. Nabavi se jedna duža drvena motka koja služi kao palica i jedan kraći komad pravog drveta. Oba rekvizita treba da imaju prečnik oko 2 cm. Onda se u zemlji iskopa rupa nalik na čamac, pa se zatim tim dužim štapom ovaj kraći baca ili udara u letu. Pošto je meni palo na pamet da se igramo klisa, spustim se ja u šumu, nađem grane koje odgovaraju opisu, pa ih nožem još malo obradim. Nakon što sam društvu objasnila osnovna pravila i tehnike, nekoliko nas je počelo da se igra i zabavlja oko ovoga. U međuvremenu je Žiža sedeo i pričao sa jednim od sinova u kolibi, pa, kako mi je kasnije preneo, u nekom trenutku se njih dvojica zapitaju „šta radi omladina“. Kaže Žiža: „Pogledamo nas dvojica kroz vrata, a ti se namestila, pa udari onaj klis da je odleteo nebu pod oblake. Na to će Aco: „Uf, al' bi ova dobro plastila!““

Ipak, ništa na kraju nije bilo od moje udaje i ostanka na Komovima, a planinari su morali da plate da se ta drvena koliba napravi za one koji treba tu da prenoće kada se penju na Komove.

Komovi, konji kod katuna Štavna

Moj poslednji odlazak na Komove bio je tužnim povodom. Naime, jedan moj dragi drug je preminuo prilikom pokušaja osvajanja vrha Čo Oju na Himalajima, a pošto je rodom bio iz ovih krajeva malo ispod samog vrha na Vasojevićkom Komu postavljena mu je spomen ploča. Prve godine kada je ta ploča postavljena jedna veća grupa planinara predvođena Žižom u kojoj sam bila i ja popela se na Vasojevićki Kom i otišla do ploče da oda počast Pavlu Miloševiću, jednom divnom čoveku koga više nema među nama.

Za razliku od Komova gde sam imala utisak da je kamenje nestabilno, kamenje na Durmitoru mi je uvek delovalo potpuno čvrsto i pouzdano. Durmitor je najpoznatija planina u Crnoj Gori, u stvari to je jedan veliki planinski masiv, i tu se nalazi i Nacionalni park istog naziva koji je na Uneskovoj Listi svetske baštine. Najviši vrh Durmitora je Bobotov kuk 2523 m, ali osim njega, na Durmitoru postoji niz drugih vrhova, kao i 18 planinskih jezera.

Najpoznatije jezero je Crno jezero i do njega se lako može doći asfaltnim putem, mada je lepše prošetati od Žabljaka. Oko jezera vodi lepa staza i to je takođe za preporuku.

Durmitor, Crno jezero i vrh Međed (2287 m)

Durmitor, Crno jezero

Durmitor, Crno jezero

Ipak, meni je omiljeno Zminje jezero do kojeg takođe može vrlo lako da se prošeta, ali uz određeni manji uspon. Zminje jezero je maleno i uvek mi je delovalo kao da je neko isekao rupu između visokih i gustih četinara koji okružuju taj deo i napunio je vodom. U par navrata sam potpuno sama dolazila do jezera i onda bih našla pogodno mesto da sednem, neko vreme uživala u predivnoj tišini, a onda bih je ja sama narušila tako što bih počela da pevam na sav glas. Niko mi se nije žalio, pa me baš briga. Ali, Zminje jezero je i preslatko mesto da se čovek u njemu brčne, pod uslovom da je spreman da uđe u ledničko jezero. Ja sam se par puta upustila u takvu avanturu i voda je zaista uvek bila ledena, ali je sve to vredelo svake sekunde prevedene u jezeru.

Durmitor, Zminje jezero

Durmitor, Zminje jezero

Na Durmitor čovek može da dođe u bilo koje doba godine i uvek da uživa. Kada nema snega, onda je divno za šetanje i razne druge aktivnosti, dok zimi tu redovno pada velika količina snega, pa je onda to idealno mesto za zimske sportove.

Kao što sam rekla, najviši vrh Durmitora je Bobotov kuk (2523 m) i blizu njega, do jednog sedla, može da se dođe sa više strana, ali pred sam vrh potrebno je da se čovek drži jedne uske staze koja u cik-cak liniji vodi od tog sedla do samog vrha.

Durmitor, penjanje na Bobotov kuk

Kada sam prvi put išla do Bobota, ta uska staza, povremeno široka samo pola metra, sa čije jedne strane je bila strma padina, a sa druge ogromna „rupa“ u kojoj se nalazi Škrčko jezero ispunjavala me je strahom, ali sam vremenom sa povećanim iskustvom shvatila da to nije ništa strašno i da se lako može doći do vrha. Pod uslovom da imate dobru kondiciju. I da nemate problem sa visinama.

Durmitor, pogled na Škrčko jezero sa staze koja vodi ka Bobotovom kuku

Na Durmitoru se nalazi i Ledena pećina za koju mi je svojevremeno jedna drugarica koja je studirala geografiju rekla da je vrlo retka pojava u svetu. Naime, to je u stvari jedna prostrana duboka kosa rupa u planini na strani koja je u senci, pa onda u nju zimi upadne ledeni vazduh koji više ni ne izađe zbog čiste fizike i činjenice da hladan vazduh (ili voda) uvek ide dole, dok topliji delovi zauzimaju više nivoe. Voda koja tokom toplih meseci kaplje sa tavanice pećine pretvara se u led zbog niske temperature vazduha i tako se stvaraju ledeni stalagmiti.

Durmitor, Ledena pećina u septembru i u njoj referentni objekat od 1,81 cm

Ja sam na Durmitoru bila nebrojeno puta i uvek sam otkrivala nešto novo, ali i uživala u prepoznatljivim predelima. Jedna od redovnih planinarskih šetnji bila je do vidikovca Ćurevac odakle se vidi kanjon reke Tare koji je jedan od najdubljih u Evropi. Meni lično je ovo mesto drago i zato što se tačno preko puta Ćurevca nalaze predeli iz kojih potiče nekoliko familija s čijim članovima se ja danas družim. Sve je krenulo tako što je moja najbolja drugarica iz detinjstva, a danas “najstarija” drugarica, živela bukvalno par stanova dalje od mene, a kako smo visile jedna kod druge, ja sam odrastala uz čitavu njenu široku familiju, pa se i dan danas svim njenim stričevima obraćam sa „striko ...“. Moji divni prijatelji iz Njujorka su takođe članovi ovog šireg “klana”.

Durmitor, pogled na reku Taru sa mosta na Đurđevića Tari

Planinski masiv koji je posebno zanimljiv za „ozbiljne“ planinare i alpiniste jesu Prokletije. Ja sam tamo bila samo jednom, ali sam u to vreme bila u izvanrednoj kondiciji i onda sam mogla istinski da uživam u čarima ovih predela. Posebno je upadljiv i poznat vrh Očnjak (2185 m) blizu kojeg se nalazi planinarski dom u kojem smo spavali.

Prokletije, Očnjak. Livada u dnu slike prošarana je divnim planinskim cvećem.

Prokletije, Očnjak – pogled sa vrha na dolinu

Prokletije, Očnjak u suton

Drugog dana smo išli do planine Trojan (2190 m) koja pripada planinskom lancu Prokletije. Prvo smo se popeli direktno od doma do vrha Popadija (2057m), a onda grebenom do Trojana. Zanimljivo je da je ovde granica između Crne Gore i Albanije. Svojevremeno kada je granica iscrtavana, postavljani su granični kamenovi, a granica vodi pravolinijski od jednog do drugog kamena i ne prati prirodnu vijugavu liniju grebena. Graničar koji je išao sa nama, pričao nam je da je za vreme vladavine Envera Hodže bilo nezamislivo da se ide grebenom jer on povremeno formalno ulazi na albansku teritoriju po par desetina metara (kao uostalom i na teritoriju Crne Gore), već je moralo da se ide strogo po zamišljenoj graničnoj liniji. Danas to naravno nije više slučaj i mnogo je jednostavnije. Albanski graničari se ne ljute zbog tih povremenih „upada“ na njihovu teritoriju, tako da smo i mi hodali po grebenu da ne bismo stalno išli dole-gore prateći tu neprirodnu imaginarnu liniju.

Prokletije, greben na granici između Crne Gore i Albanije, u daljini je Trojan

I konačno, mi sa Žižom nismo išli samo po planinama Crne Gore. Jednom prilikom sam mu se pridružila kada je vodio grupu koja je prvog dana išla na izlet čamcem po Skadarskom jezeru, najvećem jezeru u južnoj Evropi koje se takođe nalazi na granici sa Albanijom. Tokom izleta, čamcem smo prošli pored nekoliko malih ostrva, na kojima smo viđali ostatke raznih građevina, uključujući i jednu malenu crkvu.

Ostrvo na Skadarskom jezeru

Ipak, glavno odredište tom prilikom bio je Manastir Ostrog, čuveno hodočasničko mesto koje pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Manastir je posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom koji je ovde i sahranjen i za koga se u narodu veruje da je čudotvorac, pa otud veliki broj ljudi koji dolaze. Mi smo i spavali u velikom konaku za posetioce koji se nalazi između donjeg i gornjeg manastira. Gornji manastir je taj u koji se ide da bi se pomolilo i poklonilo pred moštima ovog sveca.

Manastir Ostrog

Pošto sam ja išla više „turistički“, ujutru nisam mnogo ranila da ne bih doprinosila gužvi i smetala ljudima koje je neka teška muka dovela ovde. Kada sam konačno sa par ljudi došla do ispred manastira, još uvek je bio veliki red ljudi koji su čekali da uđu unutra. Žiža je predložio da u međuvremenu nekoliko nas ode u posetu jednoj ženi koja ovde živi kao pustinjak ispod jedne planinske strehe koja se nalazi u delu planine iznad manastira. Ona je poreklom sa Kosova i živela je i radila na raznim mestima, sve dok se nije ovde povukla da živi kao pustinjak. Pogledajte...