Čile 2006, 6. deo (Antarktik)

Te noći na Antarktiku spavale smo samo par sati, a onda već u 4 ustale. Ipak, tada smo sa ostalim ljudima iz grupe jedino pile kafu i čaj do 5 jer je padao sneg pa smo morali da sačekamo da stane. Pitanje je da li je ovo baš bio sneg ili se vazduh zamrzavao. Naime, Antarktik je najsuvlji deo planete Zemlje. Ovo je na neki način neočekivano imajući u vidu onoliku količinu snega po zemlji.

Pejzaž na Antarktiku, a eno je i jedna ledena santa u daljini s desne strane

Kada se vejavica smirila, a mi završili sa toplim napicima, krenuli smo u šetnju, dobro obučene i opremljene. Naime, uz odeću koju smo imale, dobile smo skijaške naočare i gumene cipele koje smo navukle preko cipela. Bilo je rano jutro i bilo je hladno. Skoro hladno kao da smo na Antarktiku.

Spremne za šetnju. Iza nas je Aleho, vodič

Cilj nam je bio da odemo do obale na suprotnoj strani od one gde se nalaze baze da bismo gledali morske slonove, ali nas je put bez ikakve naše loše namere naveo veoma blizu gnezda od antarktičkih čigri. Poludele su od besa! Leteći oko naših glava bučno su negodovale. Mene je čak jedna čvrknula kljunom po glavi, a onda nam je vodič rekao da štapove koje smo koristili kao pomoć pri hodanju dignemo na gore, da nas ne bi baš kljucale. Ipak, uskoro smo se prošli taj deo i mama i tata čigre su mogli da se smire.

Ljute antarktičke čigre

Za razliku od čigri, pomornici koje smo uz put videli, bili su sasvim smireni. Dok je jedna ptica mirno stajala na zemlji, druga iste vrste je još mirnije ležala na gnezdu, bez ikakvog uzbuđenja što mi prolazimo par metara odatle.

Pomornik na straži

Pomornik leži na gnezdu

Tako smo došli do zaliva i tu smo sa uzvišice videli par morskih slonova kako se izležavaju na obali. Takođe smo videli i manje ledene bregove. Na obali su se osim crnog peska i belog snega, videle i neke crvenkasto-narandžaste alge koje je more izbacilo na obalu.

Morski slonovi

Ja inače skupljam pesak, ali kada sam pitala vodiča da li bi bilo u redu da uzmem manju količinu odavde, rekao je da ne bi, pa ga tako nisam ni uzela. Naš vodič, Aleho, potpuni je zaljubljenik u Antarktik, takav kakav jeste – gotovo netaknut, a i valjda neke međunarodne konvencije zabranjuju uzimanje i odnošenje bilo kakvih uzoraka sa Antarktika osim u naučne svrhe i ja to poštujem.

Mada je još poneka pahulja snega preletala oko nas (bela tufna na gornjoj slici), ovde je čak i malo sunca počelo da proviruje. Na okolnim stenama su se videle nekakve svetle fleke i to su bili lišajevi koji uspevaju da žive na tako negostoljubivom mestu kao što su ove stene izložene moru i hladnoći.

Sa manjeg dela plaže smo se preko nekog niskog uzvišenja prebacili na veću plažu i uz put prošli i pored jedne foke rakojeda i pored nešto tamnije Vedelove foke koje su se izležavale na snegu!

Foka rakojed

Zatim smo se spustili na veći deo plaže i tu je bilo i više morskih slonova. Nismo baš mogli mnogo da im se približimo, jer su se bunili, a jedan je čak i otišao u vodu dok smo tu stajali. Par mužjaka koje smo videli bili su još uvek mladi i još im nije bila izrasla „surla“ tipična za njih. Ženke nemaju taj izraženi nos, bez obzira na uzrast, a i manje su od mužjaka.

Morski slonovi

Morski slon

Da biste dobili ideju o veličini, Sneža je visoka oko 175 cm

Posle šetnje po obali, došlo je vreme da se ide na doručak, pa smo se prvo uputili u pravcu čileanske baze. Vraćali smo se drugim putem u odnosu na onaj kojim smo ranije otišli do plaže i obzirom da je već svanulo i bilo malo iznad nule, to je u par navrata podrazumevalo gacanje po blatu i preskakanje potočića nastalih otapanjem snega. Morali smo ipak i da povremeno prolazimo kroz dosta dubok sneg na par mesta. Aleho je bio taj koji je prtio sneg, a smo mi samo hodali prateći njegove korake.

Šetnja po Antarktiku, desno dole se nazire staza koju smo napravili

Tako smo došli do čileanske baze Presidente Eduardo Frei i to je pravo naselje. Ovde je 1984. godine rođena i prva čileanska beba na Antarktiku. Inače, dolazak i rad ovde je za Čileance veoma privlačna stvar. Plate su značajno veće nego na kontinentu, pa samim tim odsustvo vegetacije i toplog sunca nisu više ni tako bitni.

U naselju smo takođe videli i čilenasku crkvu, ali je ovo u smislu arhitektonske kreativnosti bila bleda senka one ruske – malo veći metalni kontejner obojen u plavo, sa žutim i smeđim detaljima. U okviru baze se nalazi i spomenik posvećen Antarktičkom sporazumu.

Antarktik je veliki i zabačen kontinent na kojem ljudi prirodno ne žive. Zbog tih velikih prostora koji su daleko od glavnih dešavanja vezanih za ljudske aktivnosti, mnogi imaju želju da prisvoje i iskoriste na razne, ne uvek lepe i mirnodopske načine ako ne čitav kontinent ono makar neke njegove delove. Da bi se to sprečilo koliko je moguće, 1959. godine potpisan je Antarktički sporazum koji je stupio na snagu 1961. i on u suštini nalaže da Antarktik pripada svima, ali i da oni koji žele da tamo osnuju svoje baze to mogu i da učine, kao i da on može da se koristi u mirnodopske svrhe, za istraživanja i sl.

Dok smo prolazili pored tog spomenika, Aleho nam je dao primer. Sovjeti su u nekom trenutku pitali da li Antarktik može da se koristi za odlaganje nuklearnog otpada, ali im je rečeno da ne može. Amerikanci iz naše grupe su to prokomentarisali sa: „Ah, ti Rusi!“ Aleho je mirno rekao da su oni ipak pitali, a da je nepoznato šta drugi rade bez pitanja. Onda je rekao da su Amerikanci potpuno odvojeni od svih i da u ovom kraju imaju bazu na nekom drugom ostrvu. Ispričao nam je da su Norvežani u nekom trenutku pitali Amerikance da li bi bili ljubazni da obave neka specijalna snimanja iz svemira ne bi li uspeli da lociraju Amundsenov sekstant (ili neki drugi instrument koji je tim koristio, a koji je očigledno izgubljen). Sekstant je naravno mali predmet, ali je logika Norvežana bila da bi u moru leda trebalo da bude lako da se tim specijalnim načinom snimanja registruje neki metalni predmet. Amerikanci su to odbili i Aleho je samo mirno sugerisao da bi se na takvim snimcima sigurno videlo da tu postoji mnogo više metalnih predmeta... Više nije bilo nikakvih komentara.

Posle doručka smo se spustili na obalu i ukrcali u gumeni čamac. Tu su se već i oblaci razvukli i nebo je postalo plavo. Dobili smo narandžaste prsluke koje smo navukli preko svoje odeće, a bilo je bitno da nabijemo kape, jer je čamac išao dosta brzo, pa je bilo i dosta hladno.

Čamac i putnici opremljeni za izlet po sunčanom danu

Krećemo u vožnju oko ostrva, a pingvini nam mašu sa obale

Vodič Aleho

Prvo smo otišli do jedne nedaleke plaže koja je bila prepuna pingvina. Kako smo se približavali obali, pingvini su se videli i na vrhu obližnjeg dosta strmog uzvišenja. Uz obalu je bilo mesta gde su se gnezdili, a neki od pingvina su nepomično ležali na jajima, bez obzira što smo ih slikali – mada svakako sa pristojne udaljenosti.

Pingvini na obali; u daljini se vide čileanska i ruska baza

Pingvini leže na gnezdima

Pingvini na gnezdima i osmatrači

U početku smo videli samo jednu vrstu pingvina i to su bili papuanski pingvini (bela fleka iznad oka i crveni kljun), a onda su se pojavili i adelijski pingvini (skroz crna glava i taman, manji kljun) i ogrličasti pingvini (sa jasno vidljivom crtom koja im preko brade ide od jednog do drugog „uveta“).

Papuanski pingvini

Tu smo malo sele na kamenitu plažu i ispostavilo se da je kamenje neočekivano bilo čak toplo. Nadale smo se da će pingvini poželeti da nam se približe i da zagledaju ta čudna stvorenja koja se ne gegaju kada hodaju. To mirovanje nam je takođe dalo dobru priliku da posmatramo pingvine koji su tek izašli iz vode, pa su se prvo fino doterivali i nameštali perje. Neki su se spuštali niz brdo, a neki su se peli.

Bilo je simpatično sedeti tu pored njih, ali uprkos pola sata boravka ili tako nešto, to mi je ipak bilo malo. Shvatila sam da mi jako prija da duže vremena sedim i tako u miru posmatram životinje. Na žalost, to najčešće nije moguće.

Ponovo smo se ukrcali na čamac i popriličnom brzinom otišli do glečera. Ovo sa brzinom je bitno jer nas je vetar koji se tako stvarao zaista dobro izduvao. Kad smo došli do mesta gde se jedan ogroman glečer „uliva“ u more, Aleho je prvo usporio, a zatim i ugasio motor na čamcu i tu smo na tenane mogli da se divimo toj fantastičnoj gomili leda i uživamo u tihim i mirnim prizorima oko nas. Veličina glečera koji smo mogli da vidimo bila je potpuno impresivna. On deluje kao velika padina pokrivena snegom, a u pitanju je čist led.

Približavamo se glečeru na ostrvu Sent Džordž

Glečer na ostrvu Sent Džordž iz blizine

Zanimljivo je da se na ledniku vide tanki slojevi zemlje. Kasnije mi je jedan paleontolog koga sam upoznala rekao da to lednik u svom kretanju povremeno klizne preko zemlje, pokupi je i vremenom se ta zemlja pojavi kao sloj.

Glečer na ostrvu Sent Džordž iz blizine

Našim gumenim čamcem nismo smeli da priđemo suviše blizu lednika zbog opasnosti da se ne odvali neka velika santa, a talas koji bi to napravilo mogao bi da prevrne čamac ili makar da nekoga od nas izbaci u vodu. U ovoj hladnoj vodi, ako čovek ne umre od srčke ili šoka, može da se preživi najviše 15 minuta, osim ako niste propisno pripremljeni i obučeni u odgovarajuću termo odeću. Ali za nas utopljene u suvu odeću, prizor manjih santi i leda koji su povremeno plutali oko nas bio je divan i fascinantan.

Glečer na ostrvu Sent Džordž i mala santa leda

Ovde smo se zadržali kraće vreme jer se Aleho nadao da možda možemo da ugledamo nekog morskog leoparda, najveću grabljivicu u ovom kraju, koji imaju običaj da se izvuku na sante leda i da se tu odmaraju, ali nismo imali tu sreću.

Pošto nismo videli morske leoparde, otišli smo do jednog mola gde smo se iskrcali i prvo posetili obližnji istraživački kamp neke britanske ekspedicije koja se bavila geologijom, ali su svi članovi tada verovatno bili na terenu i kamp je pust. Njihova centralna stanica je bila udaljena oko 500 km. Za svoj boravak ovde oni su koristili specijalne, škotske šatore koje je Aleho hvalio kao izuzetno dobro konstruisane, jer ne mogu da se obore, imaju pokretan pod i šta sve ne, a posebno su dobri za sneg i hladnoću.

Britanski istraživački kamp

Na putu ka tom logoru i kada smo se vraćali, prelazili smo delove gde je gusta mahovina potpuno prekrivala i popunjavla prostor između kamenja. Hodanje po njoj je bilo izuzetno prijatno, jer je bilo mekše i od najmekšeg tepiha.

Mahovina

Dok na kojem smo pristali bio je u stvari namenjen za potrebe Stanice Kineski zid, koja je naravno kineska. Otišli smo da posetimo i njih i tu smo videli i prodavnicu suvenira, ali su nam takođe lupili i pečate u pasoše, jer je upravo to jedan od simpatičnih podsetnika na ovu posetu.

Stanica Kineski zid

Stanica Kineski zid

Posle tih obilazaka ponovo smo se potrpali u čamac i otišli do plaže kod ruske baze. Tu smo se videle i pozdravile sa Sašom koji je tu nešto radio sa kamionom. Mada nije bilo veoma hladno, ipak nam se činilo čudnim da je bio samo u košulji i to otkopčanoj! Kada smo ga pitale za to, rekao je da on dolazi sa Urala i da tamo zna da bude i minus 30, tako da mu je ovo sasvim prijatna temperatura.

Koreanski čamac i čovek u specijalnoj termo odeći

Onda smo otišle do ruskih kancelarija gde su nam takođe lupili pečate u pasoše, a čavrljale smo i sa jednim biologom koji je tu došao radi nekih istraživanja, ali je očigledno imao dosta slobodnog vremena i na jednom velikom stolu je radio na jednoj ogromnoj slagalici, rekavši nam da hoće da svisne od dosade.

Ovde se ujedno i približilo vreme kada je trebalo da se vratimo na kontinent. Prvo smo odšetali do naše „dnevne sobe“ gde smo ujedno ostavile i vreće za spavanje i stvari koje smo prethodno donele iz „sobe“ – kontejnera. Zatim smo otišle do pošte gde smo kupile i poslale razglednice, a pogledale smo i prodavnicu suvenira. Još malo šetnje po čileanskoj bazi, a onda smo krenuli svi na aerodrom.

Još jedan pogled na Stanicu Belingshauzen

Let je polazio oko pola 4 popodne i zaista sam osećala popriličnu setu. Mnogo mi je bilo kratko, a istovremeno ne znam šta bih više tu radila. Manje-više sam videla sve što je bilo da se vidi, ali je mesto posebno čudesno i privlačno. Ne znam da li je u pitanju sama ideja da sam bila na Antarktiku ili neka posebna energija ili mene zaista privlači takvo mesto, sa svim svojim elementima – životinjama i egzotikom daleke i retko posećene destinacije.

Ulazak u avion

Poleteli smo po divnom vremenu. Pilot je jedno vreme leteo dosta nisko, a kada smo prošli poveći ledeni breg, avion se vinuo u visine i odneo nas do Punta Arenas.

Let iznad ledenog brega

Let iznad ledenog brega

Let u povratku je trajao neznatno duže od onog u odlasku, ali je bio sasvim udoban. Čak sam odspavala sat vremena uprkos buci i tesnom sedištu. Bila sam zadivljena samom sobom. Te noći sam praktično spavala samo dva i po sata, a ipak nisam nisam osećala nikakav umor sve dok se nisam opustila u avionu.

Kada smo sleteli u Punta Arenas i došli u aerodromsku zgradu počeli smo da se pozdravljamo, jer smo ipak zajedno prošli specifičnu avanturu u trajanju od 30-ak sati. Jedino se onaj stariji gospodin, „Pilot“, koji nas je onoliko davio i kome sam ja na Antarktiku vezivala kapu jer je on u godinama, pa mu prsti ne daju, a ja imam razumevanja za starije ljude, okrenuo i bez jedne jedine reči uputio ka izlazu. Ja sam Sneži to iskomentarisala i mada je to bilo na srpskom, „Advokatu“ i njegovoj supruzi je bilo sasvim jasno koja je bila suština mog komentara. Kada smo se mi pozdravljali, Advokat mi je rekao: „Izvinite zbog mog sunarodnika, nisu svi Amerikanci isti“, na šta sam mu ja sa osmehom i razumevanjem uzvratila: „Sve je u redu, ni svi Srbi nisu isti.“ I tu smo se rastali.