Čile 2006, 3. deo (Puerto Natales, Tores del Paine)

Autobus za Puerto Natales je polazio popodne, tako da smo posle laganog jutra rešile da slobodno vreme ubijemo tako što ćemo otići u Zonu franku, tj., bescarinsku zonu da pogledamo za neke stvari. Naime, Punta Arenas je pogranična teritorija, blizu granice sa Argentinom, pa u bescarinskoj zoni postoje velike radnje sa raznovrsnom robom, a mi smo pre svega želele da se opremimo još nekim detaljima za koje smo u međuvremenu ustanovile da nam nedostaju.

Posle smo se vratile kod Sesilije kući gde nas je i ona sačekala. Tog dana je ona bila zadužena za spremanje ručka, pa smo svi zajedno jeli. A zatim smo Sneža i ja već morale da požurimo da bismo uhvatile autobus. Put je bio udoban, a ja sam bila oduševljena da konačno prolazim kroz Patagoniju o kojoj sam maštala još od detinjstva.

Patagonija je ogromna oblast na jugu kontinenta podeljena između Čilea i Argentine. Kada se krene iz grada Punta Arenas, sve je ravno, pa opet ravno i još malo ravno, a tek u daljini su se videla neka manja uzvišenja. Čitav taj deo kroz koji smo prvo prolazili bio je pokriven vegetacijom, ali su u pitanju pre svega bile trave i žbunovi. Praktično nije bilo drveća.

Vreme je bilo šareno, po malo oblačno i u daljini bi se videlo kako pada kiša, ali uskoro bi se sunce ipak probilo kroz oblake. Povremeno smo prolazili pored nekih kanala, jezeraca i jezera. Tu i tamo su se videle nekakve jednostavne ograde, a viđali smo i rasute ovce kako pasu, ali je čitav taj deo toliko veliko prostranstvo da se gotovo uopšte nije sticao utisak da ima ljudi. Tek povremeno bi prošli pored nekog parkinga sa kafeterijom pored puta ili bi se videlo nekoliko zgrada koje verovatno pripadaju istom poljoprivrednom dobru, a onda se nigde na horizontu ne bi videla nikakva druga kuća. Samo ravnica sa travom i divni oblaci i nebo iznad horizonta.

Patagonija

Posle izvesnog vremena, videla sam i konje kako pasu, a onda su se konačno pojavila neka manja uzvišenja i sporadično drveće. I taman sam se obradovala da ipak ima drveća, a onda smo krenuli da prolazimo pored prizora oborenih i/ili osušenih stabala i čitav prizor je bio kao da je tu prošao uragan. Kasnije smo saznale da je ono što ubija drveće neki lišaj, parazitska biljka koja krene da raste na domaćinu i onda ga skroz uništi. S druge strane, ono drveće koje je bilo živo bilo je zanimljivo, pošto su im krošnje upadljivo rasle samo na jednu stranu, u smeru u kojem duvaju vetrovi.

A kako smo se približavale Puerto Natalesu, tako se i priroda sve više menjala, bilo je više brežuljaka i brda, sa snegom prekrivenim planinama u daljini, više drveća i zelene boje vegetacije, a i ljudske naseobine su bile češće.

Po dolasku u Puerto Natales, smestile smo se u jedan skromni hotel, a zatim krenule u šetnju po mestu. Čitava stvar je bila olakšana činjenicom da kasno pada mrak. Krajem novembra, sunce je zalazilo oko 22.30, a ujutru već u 4.30 je uveliko bio dan.

Puerto Natales je mali grad na obali zaliva, potpuno daleko od “civilizacije”. Uostalom, zaliv na koji grad izlazi zove se Zaliv poslednje nade, pa vi sad vidite! U jednom parku može da se vidi i mala lokomotiva, jer je očigledno nekada do Puerto Natalesa bilo moguće doći železnicom, ali to više nije slučaj. Sada se do njega dolazi avionom ili autobusom. Postoji takođe i mogućnost da se ide trajektom koji spaja Puerto Natales i Puerto Mont i taj put traje četiri dana, ali mi na našu ogromnu žalost nismo imale vremena da to uradimo ovom prilikom. Koliko smo čitale, brod prolazi kroz divne predele od kojih zastaje dah i to svakako ostaje jedna od ideja za buduća putovanja koja mi golicaju maštu.

U Puerto Natalesu kuće su uglavnom niske, sve je podređeno turizmu i ima puno hotela, pansiona, hostela, restorana, kafea, kao i turističkih agencija. U toku šetnje mi smo svratile u jedan kafe koji se reklamirao kao “Fabrika čokolade”. Naziv je toliko obećavo da smo obe smatrale da ne smemo da ga propustimo.

Puerto Natales

Puerto Natales; obratite pažnju na naziv koji stoji iznad ulaza u zgradu sa desne strane!

Posle slatke pauze, nastavile smo sa šetnjom i izbile na obalu mora, tj., tog zaliva koji sam pomenula. Tu smo negde naišle i na jedno dečje igralište koje je bilo prazno, pa nam je palo na pamet i da se nas dve malo proljuljamo uživajući u pogledu na vode zaliva. A onda su došla neka deca i svojim stavom jasno pokazala da očekuju da im ustupimo mesto, što smo mi i učinile jer su ona ipak bila na domaćem terenu.

Naše uživanje u svemu što nas je okruživalo nije, međutim, bilo umanjeno zbog ovog “incidenta”. Naime, nebo je i dalje izvodilo maštovite vratolomije – malo bi padala kiša, pa bi onda ona malo stala, a nebo se raščistilo.

Puerto Natales, mušičavo nebo iznad Zaliva poslednje nade

Zahvaljujući vetru koji praktično konstantno duva, vazduh je osetno bio fantastično čist. Zbog tog vetra postojao je i faktor rashlađenja, pa smo morale da budemo dobro obučene, ali nije bilo ledeno. Naprotiv, bilo je u stvari veoma prijatno za šetnju pre nego što padne noć, a mi odemo na spavanje, jer naredno jutro je trebalo da se ustaje rano. U 6.30!

Razlog je bio da je rano ujutru trebalo da nas pokupi neki mini-bus i da idemo u obilazak Nacionalnog parka Tores del Paine. Onda se ispostavilo da smo malo duže čekale dok su došli po nas, ali kada se to konačno desilo usledilo je iznenađenje. Devojka koja je bila vodič grupe bila je Kaja iz – Novog Sada! Ona je par godina ranije tu došla kod nekih porodičnih prijatelja u posetu, pa je tako i ostala. Šta ti je mali svet!

Izlet tog dana nas je prvo odveo do pećine Milodon nazvane tako po nekom biljojedu milodonu, vrsti kopnenog lenjivca, koji je znao da naraste do 4 metra i koji je izumreo pre oko 10.000 godina. Pećina je otkrivena krajem 19. veka i danas je deo Nacionalnog spomenika koji obuhvata nekoliko pećina, kao i kamenu gromadu koju zovu Đavolja stolica. Zanimljivo je da je na osnovu pronađenih fosila ustanovljeno da je pećina nekada bila podvodna. Ona je danas visoka oko 20 metara, široka oko 80 metara, a dugačka 200 metara. Na jednom uzvišenju postavljena je i replika milodona.

Pećina Milodon; desno na slici vidi se replika milodona

I to je sve bilo zanimljivo, ali je meni najjači utisak ostavila okolina kroz koju smo prolazili na putu od mini-busa do pećine i nazad. Pogotovo je utisak zbog kontrasta bio jak kada smo napuštali sivu, suvu i kamenitu pećinu. Staza je vodila kroz zeleni pojas, u daljini su se videle planine čiji su vrhovi bili prekriveni snegom, vetar je naravno stalno slabije ili jače duvao, ali je zato vazduh bio divno čist i sve vreme je postojala igra oblaka, sunca i plavog neba, što je stvaralo posebne efekte. A onda, kao da prirodi sve to nije bilo dovoljno, nego smo povremeno prolazili i pored velikog žbunja koje je u sred hladnoće koja je vladala imalo jarko crvene cvetove.

Okolina pećine Milodon

Okolina pećine Milodon

Zatim smo se uputili i ka Nacionalnom parku Tores del Paine. Na jednom mestu smo stali da bismo se na miru divili prizorima, a i da bismo mogli da fotografišemo planinski masiv koji čini centralni deo parka. Već je tu bilo sasvim jasno da je priroda ovde bila izdašna bez granica i da je rešila da se ovde prikaže u svoj svojoj lepoti i moći, a svaki ugao gledanja me je ostavljao bez daha mada još nismo ni ušli u sam park. Ipak, sa ovog mesta već se pružao i dobar pogled na “tornjeve”, tri vrha kojima masiv duguje deo svog naziva. Drugi deo “paine” na jeziku starosedelaca znači “plavo”.

Jezero del Toro i masiv u NP Tores del Paine

Posle ovog zadržavanja krenuli smo dalje i uskoro smo naleteli na gvanakose iz porodice “kamelida” kojoj pripadaju i kamile. U istoj ovoj porodici životinja su i vikunje, alpake i lame, barem što se tiče Južne Amerike. To sam već pominjala kada sam pisala o južnom Peruu gde se vidi i moja fotografija vikunja (Videti: https://www.svudapodji.com/juzni-peru-peru-i-bolivija-leto-2005-godine-2-deo/).

Gvanakoi

Zatim nas je put proveo pored Lagune amarge, što znači “gorko jezero” i ja se baš pitam ko ga je to probao i tako ga nazvao. Zanimljivo je da se ono 2006. godine smanjivalo. Videlo se po ivici jezera i tragu koji tamo postoji da je svake godine bilo sve manje vode u jezeru.

Nakon ovoga, stali smo kod zvaničnog ulaza u Nacionalni park da kupimo ulaznice. Osim bližeg pogleda na deo masiva, tu smo takođe videle i neku rečicu sa ledničkom vodom (mutno plavo-bela). Čitav ovaj nacionalni park sastoji se od velikog planinskog masiva koji je okružen glečerom, jezerima, rekama, brežuljcima i livadama.

Posle kupovine ulaznica, ušli smo na teritoriju Nacionalnog parka i tu smo jednostavno do kraja boravka bili izloženi stalnom smenjivanju neopisivo divnih prizora. Mini-bus čiji su prozori bili zatamljeni, a i prekriveni flekama, često je stajao da bismo izašli i uživali u pravim bojama pejzaža. S druge strane, duvao je izuzetno jak vetar i bilo je hladno, tako da niko od nas nije bio previše zainteresovan da satima stoji na jednom mestu, mada su slike oko nas svakako pozivale na tako nešto.

NP Tores del Paine

Ipak, na jednom vidikovcu smo se zadržali malo duže da bismo posmatrali vodopad Salto Grande.

NP Tores del Paine, vodopad Salto Grande

NP Tores del Paine, vodopad Salto Grande

NP Tores del Paine, „Rogovi“

U jednom trenutku smo prošli pored prvog smeštaja za goste koji je izgrađen u parku. Naime, danas postoje mesta gde je moguće odsesti u okviru parka, bilo da je u pitanju neki od više kampova, planinarskih domova ili hotela, i to praktikuju ljudi koji ovde dođu na nekoliko dana da bi pešačili, planinarili ili se alpinistički peli po masivu.

Ipak, ovde vladaju veoma stroga pravila za posetioce. Naime, par godina pre mog dolaska, neki neoprezni planinar je zapalio vatru u okviru parka i nije je dobro ugasio, pa je izbio požar. To je bilo efikasno sređeno, ali su od tada uvedene znatno strožije mere vezane za ponašanje ljudi. Životinje se uvek dobro ponašaju.

Sledeće zaustavljanje naše grupe bilo je kod jezera koje se zove Peoe i razlog je bio da bismo videli jedan od tih smeštaja, kao i sam masiv. Slika preda mnom je bila kao da se neko potpuno zaneo, pa rešio da ubaci što više lepote.

NP Tores del Paine

Zatim nas je put doveo i do mosta Veber koji vodi preko reke Paine koja praktično spaja gotovo sva jezera u okviru parka, a kasnije se uliva u jezero Lago del Toro, odakle ide dalje do Pacifika. Kao što sam rekla “paine” na jezeru starosedelaca znači plavo. Potpuno logično. Ovde sam videla neke od najčudesnijih plavih boja u prirodi.

NP Tores del Paine

NP Tores del Paine

NP Tores del Paine

NP Tores del Paine

Uskoro smo mini-busem prešli i preko drugog mosta koji nadvisuje reku Grej. Ona ističe iz jezera Grej i nešto dalje se spaja sa rekom Paine. A upravo je njen izvor, tj., jezero Grej bilo naše konačno odredište. Ipak, pre nego što smo došli do njega, otišli smo na ručak u restoran u blizini jezera Grej. Tu takođe ima smeštajnih kapaciteta i neki iz naše grupe su čak i ostali, s tim da će ih za koji dan pokupiti neka druga grupa.

Dok smo čekali da nam donesu ručak imala sam malu mentalnu pauzu da mi se stalože utisci. A utisci su bili jednostavni – park je apsolutno fantastično spektakularan! Takva prirodna lepota mene uvek ispunjava velikim zadovoljstvom i osećam se potpuno ushićeno. Na takvim mestima i u takvim trenucima svi ostali aspekti mog života blede i nestaju, pa su to retke prilike kada istinski živim idealno – ovde i sada.

Posle ručka, krenuli smo u šetnju. Staza nas je vodila preko visećeg mosta. Most se naravno ljuljao i rekli su nam da najviše po šestoro treba da u jednom trenutku prelazi most.

NP Tores del Paine, viseći most na putu ka jezeru Grej

Dalje smo nastavili da hodamo između drveća i tako smo se približili jezeru Grej i prostranoj obali od peska.

NP Tores del Paine, jezero Grej i planinski masiv

NP Tores del Paine, jezero Grej i planinski masiv

Jezero ima mutnu sivu boju zato što nastaje od topljenja glečera. Nekada više, nekada manje, ali po jezeru plivaju i ledene sante.

NP Tores del Paine, jezero Grej

Kada smo došli do same ivice jezera, lepo smo levo od masiva videle ogroman glečer koji “hrani” ovo jezero. Odnosno, videle smo samo njegov mali deo, pošto je to drugi glečer na svetu po veličini van polarnog pojasa i to je u stvari ledeno polje. Južno ledeno polje ili Južno patagonijsko ledeno polje, da budem precizna. Da biste makar malo stekli predstavu o istinskoj veličini ovog lednika, pažljivo pogledajte sledeću sliku – ledeni bregovi se odvaljuju od tanke tamno plave linije koja se nazire između sive vode jezera i sivo-plavičaste površine lednika, a na slici može da se uoči iznad natpisa.

NP Tores del Paine, jezero Grej i ledeni bregovi

Da bi se još bolje shvatila veličina ovog ledenog polja, poslužiće fotografija koju sam snimila iz aviona kada smo posle nekoliko dana letele ka severu, upravo iznad ovih predela. Čitav beli deo ispod naziva “Ledeno polje” je upravo to što naziv i kaže – ogromna ledena površina. Na levoj strani slike ispod teksta “Jezero i kraj lednika” vidi se jedan “rukavac” ledenog polja, kao i jezero koje nastaje od njega sa sve ledenim bregovima. To su one bele tačkice na površini jezera.

Južno ledeno polje iz vazduha

Dok smo se divile prizorima koji su nas okruživali morale smo dobro da se ušuškamo u svoje jakne pošto je duvao izuzetno jak vetar – monstruozno jak! A opet, uopšte nije bilo baš hladno. To sam mogla da vidim po rukama koje nisam morala da uvijam u rukavice, bez obzira na vetar, šta više umočila sam ih u jezero da proverim temperaturu. Ipak, osećaj oko glave, vrata, lica ili tela (ako bih se otkopčala) bio je vrlo neprijatan.

Lednička voda i nije mnogo hladna

Ovde se ujedno naše obilaženje i završilo i ostalo je samo da se vratimo u Puerto Natales, praktično istim putem. U povratku nismo više svraćali nikuda, što je nama i odgovaralo, jer smo po dolasku u Puerto Natales imale samo nekih 15 minuta pre polaska autobusa za Punta Arenas. Sve nam se dobro uklopilo i čak smo u Punta Arenas i ranije izašle iz autobusa na mestu odakle smo peške došle do Sesilijine kuće.