Čile 2006, 1. deo (Santjago)

Posle uspešnog putovanja po Peruu i Boliviji, rešila sam da se ponovo vratim u Latinsku Ameriku, ali ovaj put u Čile. Imala sam neke specifične ideje, ali ništa nije bilo fiksirano kada sam krenula da tražim društvo za putovanje. Ja mogu da putujem sama, ali volim ponekad da idem i sa nekim drugim, pod uslovom da ja organizujem i vodim. Drugim rečima, pod uslovom da je po mome. (Moja drugarica sa kojom najčešće putujem veoma će se obradovati kada ovo pročita.)

I tako krenem da pričam sa svojim društvom uz otvoreni konkurs “ko hoće da ide sa mnom u Čile”, ali se na kraju prijavila samo jedna osoba. Pošto nije imala nikakvu konkurenciju, prihvatim da ide sa mnom, ali sam joj rekla da bi bilo ipak dobro da se nađemo na nekoj kafici i da na miru nas dve porazgovaramo o tome šta nas zanima.

– To je tvoje vreme, tvoje pare, pa bez obzira šta ja mislim, bilo bi dobro da vidiš šta tebe zanima i da li ti odgovara ovo kako sam ja zamislila za početak.
– Ne, kaže ona, samo mi je bitno da odem negde na odmor.

I tako više puta. Ja sam pokušavala da je savatam, ali se ona nije dala. U njenu odbranu, ona zaista jako puno radi, a s druge strane, ja zaista sjajno znam da organizujem putovanja, pa je normalno da ima poverenja u mene.

Ipak, ispostavilo se da to što je Sneža (a to je ona – drugarica koju sam već pominjala kada sam pisala o Kipru) odlučila da ide sa mnom u Čile bilo je od suštinskog značaja za uspeh putovanja. Ne samo da smo se odlično slagale i želele da idemo na ista mesta tokom 3 i po sedmice koje smo provele zajedno, već se ispostavilo da ona ima dobru prijateljicu koju je upoznala preko posla, a koja sa bratom i snajom živi u Santjagu, glavnom gradu Čilea. Šta više, Saška, Dragi i Mare prihvatili su Snežu i mene u paketu i pružili su nam gostoprimstvo sve vreme dok smo bile u Santjagu, kao i bazu u kojoj smo ostavljale višak prtljaga dok smo obilazile zemlju. Sneža je ostala te 3 i po sedmice, a ja ukupno 6 nedelja.

Neću ni da pokušavam da pronađem reči kojima bih izrazila svoju ogromnu zahvalnost za tako širokogrudo gostoprimstvo. Međutim, čak mnogo više od tog gostoprimstva i besplatnog smeštaja, meni je bilo bitno da sam upoznala i družila se sa toliko divnim i fantastično dobrim ljudima kao što su Saška, Dragi i Mare. Osećam neizmernu zahvalnost što sam imala to zadovoljstvo i tu veliku čast da upoznam tako sjajne ljude kao što su njih troje. Jedino mi je žao što smo toliko daleko jedni od drugih i što ne možemo češće da se viđamo. Makar to značilo da im se ja uvalim u stan na još nekoliko sedmica.

Čile je jedna ogromna zemlja, pre svega u smislu dužine i širine. Što se dužine tiče, udaljenost od severa do juga je oko 4300 km, što je par stotina kilometara duže od udaljenosti od Lisabona do Moskve, što znači da je Čile dugačak koliko je Evropa grubo rečeno široka. Širina kopnenog dela Čilea ide do oko 200 km. S druge strane, kada govorim o tome da sam zemlju prošla uzduž i popreko, mislim na to da se Uskršnje ostrvo koje sam posetila i koje pripada Čileu nalazi na oko 3700 km zapadno od kopna.

Dakle, imajući u vidu ovu specifičnost Čilea, Sneža i ja smo se dogovorile da koristimo avione u većem delu. Ne znam da li je tada bilo ovoliko kompanija koje nude snižene cene avio karata, ali je pre desetak godina bilo moguće da se dobiju značajni popusti ako se u zemlju uleti sa nacionalnim prevoznikom, a to je LAN. Za nas je to bilo rizično, pošto nismo mogle da napravimo dobru vezu iz Beograda, pa smo se odlučile za po dve odvojene karte u svakom smeru, s tim da smo presedale u Madridu. Da bismo bile sigurne da ćemo imati dovoljno vremena za prebacivanje sa jednog terminala na drugi sa sve stvarima, izabrale smo letove koji su predviđali nekoliko sati u Madridu. Na putu ka Santjagu je to značilo i da smo imale vremena da odemo u kratku šetnju po centru Madrida, a i na večeru.

Let do Santjaga je bio noćni i ja sam čak neočekivano uspela dosta i da spavam u avionu, tako da sam lakše izdržala prvi dan što je bilo bitno jer smo sletele pre podne i čitav dan imale pre sobom. Kada smo konačno prošle pasošku kontrolu i carinu, sačekao nas je neki stariji gospodin sa velikim i udobnim taksijem koji su organizovali naši domaćini kako bismo se lakše dovezle do njih.

Gledajući infrastrukturu i kuda smo prolazili na putu od aerodroma do mesta gde će biti naš dom narednih sedmica, bilo mi je jasno da smo došli u veoma dobro razvijenu zemlju. Taj utisak se samo još više utvrđivao u narednom periodu. Saška i njena familija su živeli u veoma lepom kraju grada. Tu su se nalazile velike i moderne stambene i poslovne zgrade, i sve je bilo blistavo čisto, sređeno i dobro održavano.

Jedna od glavnih ulica u modernom delu Santjaga

Trotoar u modernom delu Santjaga

Ulaz u jednu od zgrada u modernom delu Santjaga

Dragi, Saškin brat, dočekao nas je ispred zgrade i naš susret je odmah bio kao da se znamo godinama. Popeli smo se u stan gde smo se Sneža i ja presvukle (došle smo iz zime) i osvežile, a onda smo i svi zajedno popili kafu uz puno priče i čavrljanja.

Zatim je došlo vreme da se jede, pa smo otišli na ručak u jedan restoran koji drži neki Srbin. Tamo nam se pridružio Goran, Makedonac-Srbin iz Kumanova, koji je ovde sa Saškom bio na postdiplomskim studijama, pa je i on ostao ovde da živi. Bilo je super zabavno i izuzetno prijatno. Goran je u neka doba morao da se vrati na posao, a nas troje smo otišli ponovo na kafu. Dolazimo mi u neki kafić, ustaje tip i kaže na srpskom: “Da se mi pozdravimo po naški”. I to je bio naše gore list i on je držao taj kafe. Samo što smo seli, dolazi još neki momak i on se ljubi sa nama, a to je bio mlađi brat vlasnika kafea. Hoću da kažem da smo nas dve već u prvih nekoliko sati osećale potpuno domaće u Santjagu i već smo imale gomilu prijatelja i poznanika. Osim toga, svi ti susreti i razgovori bili su radosni i zabavni. Ipak, tu me je već po malo hvatao umor, pa mi je prijalo kada smo se pokrenuli.

Pogled na ulicu iz restorana u kojem smo ručale prvog dana

Kasnije su se sa posla vratile i Saška i Mare, i tu su se radosni susreti, upoznavanje, ali i veselo druženje nastavljali. Ipak, dan ne bi bio kompletan da nismo uveče svi zajedno i izašli, otišli na piće gde nam se ponovo pridružio Goran, pa je bilo još smeha i divnog provoda. Mada sam istinski uživala, bilo mi je jako drago da sam prethodne noći ipak uspela da spavam u avionu, jer bih se inače već onesvestila od umora.

U neka doba su druženja naravno utihnula i ja sam tada mogla lepo da odem u carstvo snova i odmorim se jer je već narednog dana kretalo obilaženje, koje je podrazumevalo centar Santjaga.

Posle ustajanja, kafe i doručka, otišle smo u centar grada, gde smo naišle na jako živu atmosferu sa nekim sjajnim muzičarima na ulici. Mada smo još uvek bile po malo umorne od puta, nismo mogle a da se ne njišemo u ritmu muzike. Osim toga, vreme je bilo idealno, sunčano i prijatno toplo. Išle smo pešačkom ulicom i došle do glavnog trga – Plasa de Armas.

Kao i na mnogim drugim mestima, na glavnom trgu smo videle brojne palme. To nije ništa čudno ni neobično, takva je klima u Santjagu. Grubo rečeno, Santjago je na južnoj polulopti na približno sličnoj geografskoj širini kao Los Anđeles ili severna Afrika na severnoj polulopti.

Plasa de Armas

Ono što je ipak neobično, jeste kada se iz nekih delova Santjaga ugledaju Andi vrhova prekrivenih snegom. Već na nekih 100-ak kilometara od grada uveliko je moguće doći do različitih skijališta čija je sezona dosta duga. Vrhovi idu od preko 2000 m do preko 6000 m, a ovi najviši se nalaze duž takođe nedaleke granice sa Argentinom.

Santjago i obližnji Andi

Iako je bio kraj novembra, ipak nam je čudno delovalo što se na tolikom suncu i u laganoj odeći priprema veštačka jelka koja će biti okićena da bi se slavio Božić. Ali tako je to na južnoj polulopti i u tropima.

Plasa de Armas, iza jelke u nastajanju vidi se Glavna pošta

Glavni trg je okružen raznim bitnim zgradama. Jedna od njih je i zgrada Glavne pošte koja je 1882. godine podignuta na mestu gde se nekada nalazila prva kuća u Santjagu koju je podigao Pedro de Valdivia koji je i osnovao grad 1541. godine. Tu je i Katedrala Metropolitana koju smo posetile.

Taj centar Santjaga je dodatno zanimljiv i zato što se stalno mogu videti zanimljive kombinacije starog i novog, pre svega u arhitekturi.

Santjago, detalj iz centra grada

Posle posete glavnom trgu, otišle smo do obližnjeg Muzeja pretkolumbovske umetnosti jer smo želele da vidimo šta otprilike možemo da očekujemo da vidimo u Čileu što se tiče ovog specifičnog aspekta. Muzej je smešten u nekadašnjoj Palati kraljevske carine. Posebno nam je bilo zanimljivo da vidimo mapu Latinske Amerike sa teritorijalnom distribucijom različitih plemena i kraljevina. Interesantno je da je pleme Mapuće, čiji pripadnici i danas žive na teritoriji Čilea, jedino koje Španci nisu nikada istinski porobili. Sve do druge polovine 19. veka, Mapuće su imali svoju nezavisnu državu, a onda ih je okupirao Čile.

Kada smo završile sa posetom muzeju, prošetale smo pored Palate sudova u kojoj se osim Vrhovnog suda Čilea nalazi još nekoliko drugih sudova. Odmah preko puta je i bivša zgrada Nacionalnog kongresa. Kongres je za vreme vladavine Pinočea prebačen u Valparaiso, a u ovoj zgradi se jedno vreme nalazilo Ministarstvo spoljnih poslova.

Ipak, kada se govori o politici i vladi, mislim da je Čile u kolektivnoj svesti sveta najviše vezan za događaje koji su svoj neslavni početak imali 11. septembra 1973. godine. Pre toga je, 1970. godine, Salvador Aljende postao prvi „marksista“ na svetu koji je na slobodnim demokratskim (!) izborima bio izabran za predsednika neke države. Vremenom je došlo do raznih neslaganja i političkih sukoba, a onda je u septembru 1973. godine izvršen državni udar da bi Predsednik države bio silom smenjen sa vlasti. Generalu Pinočeu, koji je predvodio državni udar, vlast se ipak jako dopala, pa je na njoj nedemokratski ostao do 1990. godine.

E, u vezi sa ovim događajima, Snežina i moja šetnja nas je dovela do Trga Ustava na kojem se nalazi Predsednička palata. Prilikom puča 1973. godine, Aljende se zabarakadirao u Predsedničku palatu i odatle se radijom poslednji put obratio javnosti. Tokom tog prenosa mogle su da se čuju eksplozije pošto je vojska bombardovala zgradu. Zvanična verzija je bila da je on kasnije izvršio samoubistvo i da su ga našli mrtvog, ali je veliki broj ljudi godinama sumnjao u to da li je to zaista bilo tako. 2011. godine je po nalogu suda obavljena nezavisna istraga koja je potvrdila da se Aljende ipak ubio, pošto očigledno nije želeo da „živ padne neprijatelju u ruke“.

Trg Ustava i Predsednička palata

Zgrada je u tom bombardovanju bila dosta porušena, ali je kasnije rekonstruisana. I danas su u njoj neke predsedničke kancelarije, mada predsednici tu u stvari ne borave. Originalno je La Moneda, kako skraćeno zovu ovu zgradu, bila kolonijalna kovnica novca.

Predsednička palata, detalj

Na ivici Trga Ustava nalazi se i spomenik Predsedniku Aljendeu (1908-1973). Na spomeniku su napisane i reči koje je izgovorio u svom poslednjem obraćanju naciji: „Imam veru u Čile i njegovu sudbinu“ (”Tengo fe en Chile y su destino”).

Spomenik Salvadoru Aljendeu

Iza zadnje strane La Monede nalazi se trg koji se nekada zvao Trg Slobode, a sada je Trg državljanstva. Tu je nekada bio smešten Oltar domovini u kojem je Pinoče dao da se smeste posmrtni ostaci oslobodioca Čilea, generala Bernarda O’Higinsa. Posle rekonstrukcije trga i privremenog izmeštanja, generala su vratili da počiva u miru u podzemnoj kripti Oslobodioca koja se nalazi na ovom trgu.

Bez obzira na ova burna istorijska dešavanja, Čile je izuzetno ekonomski stabilna i uspešna zemlja. U vreme kada smo bile tamo, pričali su nam da je zemlja ne samo isplatila sav spoljni dug, već i da ima ogroman spoljnotrgovinski SUFICIT. Takođe su nam rekli i da Čile zauzima pretposlednje mesto u svetu na listi korupcije i jedino je od njih manje korumpirana Finska. To se sve jasno videlo na ulicama Santjaga gde je kompletan vozni park gradskog prevoznika bio u fazi zamene, a čitava gradska infrastruktura je bila impresivna.

Nakon višesatnog suočavanja sa ozbiljnom istorijom u raznim oblicima, krenule smo u lakšu varijantu, a to je bila poseta obližnjem brdašcetu sa parkom koje se zove brdo Santa Lusija. To je veoma lepo mesto za predah i tu, osim zelenila, ima i dosta fontana, a na vrhu se nalazi i dobar vidikovac odakle mogu da se sjajno vide i Andi, ali i sam Santjago. To uzvišenje sa ulice i ne deluje mnogo visoko, ali kada se krene stepenicama, taman mislite da je tu negde vrh, kad ono ima još. Ipak, svakako je za preporuku da se čovek ovde popne, jer je to odlično mesto sa čijeg vrha može da se dobije dobra predstava o gradu i njegovom rasporedu.

Brdo Santa Lusija

Brdo Santa Lusija, fontana

Posle fine pauze u senci drveća, vratile smo se na asfalt i šetale jednom od glavnih Avenija, a to je Alameda. Tako smo došle do jedne zgrade koja ima oblik mobilnog telefona. Barem su tako izgledali mobilni telefoni pre dvadesetak godina. Zanima me šta se dešava kada se pojavi novi model? Pravi se nova zgrada?

Santjago, detalj