Čačak i Ovčar Banja, 2022, 5. deo (Ovčarsko-kablarska klisura, Ovčar Banja, Ovčar)
Nakon što sam obišla manastir Nikolje, vratila sam se na glavni put i nastavila prema Ovčar Banji. Uz put postoji još manjih tunela i prizori su bili zanimljivi, pogotovo u vreme kada je sunce već zalazilo.
Već sam ranije pominjala da se južna padina Kablara sastoji od puno visokih stena i litica, tako da ovde često mogu da se vide alpinisti koji vežbaju i penju se po često sasvim vertikalnim stenama.
Zatim sam došla do dela odakle sam ranije u toku dana krenula ka Isposnici Sv. Save. Na drugu stranu vodi viseći most preko Zapadne Morave. Kada sam ovde dolazila sa planinarima uvek sam tim mostom prelazila reku da bismo išli u šetnju po Ovčaru.
Imajući, međutim, u vidu moje trenutno stanje, uopšte nisam bila sigurna da ću sledećeg dana bilo kuda da idem. Bila sam vrlo umorna i teško sam se vukla ka hotelu. Tešilo me je da sam prethodnog dana po dolasku već zakazala masažu za to veče, jedino nisam bila sigurna da ću ostati budna do pola 9 kada je masaža trebalo da krene.
Bilo kako bilo, stigla sam u hotel, istuširala se, presvukla, sišla u restoran da večeram, zatim sve udesila što je trebalo, tako da sam odmah posle masaže, vrativši se u sobu, legla i ugasila svetlo. Momentalno sam se uspavala.
Posle te masaže i neobično dugog i dubokog sna, naredno jutro sam se probudila relativno normalno. Malo zarđalo, ali ne dramatično. I dalje nisam bila sigurna kako ću organizovati ovaj dan. Rešila sam da lagano krenem sa planiranim akcijama, pa ću videti kako mi ide, a onda ću se prilagoditi. A evo ponovo i mape sa obeleženim svim mestima koja sam posetila tokom ovog putovanja:
Za početak sam htela da se kolima prebacim do manastira Vaznesenje. Manastir mi je bio uz put kada sam ovde došla iz Čačka, ali tada nisam videla tablu za skretanje. Pošto sam povratak u Čačak planirala drugim putem, onda mi je ovo bila najbolja prilika da posetim ovo mesto. Manastir Vaznesenje je od Ovčar Banje udaljen nešto malo preko 4 km.
Kasnije sam saznala da se u stvari prema manastiru i ne skreće kada se vozi iz pravca Čačka, jer je ugao izuzetno oštar, a put koji se odvaja je uzan i strm, i to ne bi bilo lako, a svakako nije ni bezbedno. Zato i ne postoji tabla koja pokazuje gde je skretanje. Ono što posetioci rade jeste da prođu to skretanje, voze još stotinak metara i stanu na parking koji tu postoji, a onda kada je bezbedno naprave polukružno okretanje i priđu odvajanju za manastir iz pravca Požege.
Ja sam već vozila iz pravca Požege, tj., iz Ovčar Banje, tako da nisam imala problem i stigla sam do parkinga ispred manastira malo posle 8 ujutru, a masivna kapija je bila zaključana.
Na vratima je pisalo da su posete manastiru radnim danima od 8 ujutru, ali ja ipak nisam mogla da uđem. Čak sam upotrebila i zvekir na glavnoj kapiji, ali se ništa nije desilo. Uzgred, takođe je pisalo da žene moraju da nose dugačke suknje (ispod kolena), a muškarci dugačke pantalone, ali sam za to već bila spremna obukavši onu moju suknju za ovakve prilike. Pošto mi i dalje niko nije otvarao vrata, otišla sam putem sa strane i tamo, malo dalje zaista i postoji otvoreni prilaz manastiru iznad kojeg se uzdiže planina Ovčar.
Smatra se da je manastir sagrađen u 12. ili 13. veku i pouzdano se zna da je bio aktivan u XVI veku, ali je onda dugo bio u ruševinama, jer je najverovatnije razrušen od strane Osmanlija krajem XVII veka. 1937. godine hram je obnovio budući Sveti Nikolaj Ohridski i Žički. Mada je dugo manastir bio ženski, 2012. godine je preimenovan u muški.
Ja sam naišla na jednog monaha, pozdravila ga i pitala da li mogu da posetim crkvu. Naravno da mogu, tako je rekao, i otišao svojim poslom, pošto je neki čovek nešto radio u okviru porte.
Ušla sam u skromnu pripratu, ali su vrata u naos bila zaključana.
Slikala sam šta sam mogla, a onda otišla do monaha koji je pričao sa tim majstorom. Sačekala sam da završe, pa sam ga pitala da li može da mi otključa. Rekao mi je da crkva služi za bogosluženje, a šta može da se slika već je otvoreno. Pitala sam ga da li bih mogla makar da vidim crkvu, bez slikanja, a on mi je ponovio da je crkva za bogosluženje. Shvatila sam da ovde očigledno svaki manastir ima svoja pravila, pa sam mu se zahvalila, još malo slikala po dvorištu manastira, a sam se onda vratila do kola.
Dok sam skidala onu suknju koju sam obukla preko svojih pantalona, učinilo mi se da sam nešto čula visoko u krošnji drveća. Pogledala sam i nisam mogla da verujem. Bio je tu jedan divan orao mišar (Buteo buteo).
Uskoro sam se vratila u Ovčar Banju i hotel gde sam doručkovala. Mada su kola dobro sada vozila i nisu pravila nikakve probleme, za svaki slučaj sam pozvala servis u Čačku i dogovorila da ću narednog dana da im svratim oko podneva, pre nego što krenem nazad za Beograd. Mogla sam, dakle, da budem mirna.
Pošto sam ovog dana planirala da idem do manastira Sretenje i manastira Sveta Trojica, a oba su na Ovčaru, razmišljala sam se da li mi je bolje da idem kolima, imajući u vidu veliki umor koji sam osećala prethodne večeri, kao i činjenicu da se do njih može doći asfaltnim putem (doduše ne iz Ovčar Banje, već mora da se ide sa potpuno druge strane). Međutim, pošto sam se osećala srazmerno fino i funkcionalno, rešila sam da ipak krenem peške.
Za početak sam levom obalom Zapadne Morave krenula niz reku. Zapadna Morava nije posebno duboka reka, a u ovo doba je bila veoma čista i imala je lepu boju.
Hodala sam u pravcu restorana sa smeštajem „Dom“. To mesto je prvobitno bila železnička stanica u Ovčar Banji (sada postoji novija, par stotina metara bliže banji). Kada je sagrađena nova stanica, Železnica je staru zgradu dala planinarskom društvu „Železničar“ iz Beograda, pa je građevina postala planinarski dom. Davnih dana sam i ja bila član tog društva, pa sam tako često i dolazila u Ovčar Banju. Sećam se da sam prvi put u domu spavala na podu, ali je kasnije zgrada izdata nekom privatniku iz Čačka koji je tu napravio restoran, ali i mali hotel, vremenom unapređujući ponudu. Poslednji put kada sam tu odsedala, na prvom spratu su bile sobe sa zajedničkim kupatilom, ali su na drugom spratu bile sobe sa privatnim kupatilom.
Ovog dana sam planirala da obilazim drugu obalu Zapadne Morave, pa sam prešla preko visećeg mosta koji postoji kod „Doma“. Taj most je postavljen ko zna kada. Prošla sam njime puno puta, pa kao i ranije on se ljulja (u pitanju je, dakle, viseći most), a videlo se i da je zreo za temeljnu popravku. Sasvim je u redu da se njime prođe, ali bi popravka ipak bila na mestu.
Kada sam prošla most i popela se do nivoa puta, okrenula sam se i odatle sam lepo mogla da vidim „Dom“, ali sam mnogo više pažnje obraćala na vrleti Kablara sve vreme se diveći lepoti planine, ali i samoj sebi i uspehu koji sam ostvarila prethodnog dana popevši se do vrha planine. Posmatrala sam litice Kablara prošarane delovima sa šumom, pa sam se podsećala kojim sam pravcem išla. Fantastično!
Par desetina metara dalje od mesta gde se izađe na suvo sa mosta i popne nekim betonskim stepenicama vidi se veće proširenje, kao i putokaz za manastir Preobraženje koji pokazuje ka suprotnoj strani puta. To je još jedan od manastira na Ovčaru, ali je ovaj vrlo blizu puta Čačak – Požega, udaljen nepunih 400 m od glavnog puta, i do manastira se lako može stići i kolima, ali je ipak dobro napraviti pauzu i na tom proširenju pored puta. Naime, tu postoji jedan jak izvor vode. Svaki put kada sam prolazila pored tog mesta uživala sam u svežoj vodi koja tu izvire. Obratiti pažnju na vodu koja u jakom mlazu izvire ka koritu.
Popela sam se putem prema manastiru Preobraženje, a uz put sam srela par monaha koji su tu pored puta nešto radili. Kada sam došla do samog manastira delovao je prilično pusto.
Prvo sam navukla onu moju suknju preko pantalona, a onda sam ušla u dvorište manastira. Takođe je pisalo i da je zabranjeno fotografisanje, pa onda to nisam ni radila.
Manastir Preobraženje se prvi put pominje u pisanim izvorima 1525. godine. U njemu se tog i narednog veka odvijao prepisivački rad, ali je kasnije manastir opusteo i tako je stajao do 1811. godine kada biva obnovljen, ali je onda ubrzo ponovo postao pust. Zanimljivo je da se prvobitno manastir Preobraženje nalazio na drugoj strani Zapadne Morave, ali je 1910. godine srušen da bi se sagradila železnička pruga Čačak-Višegrad (preko Užica). Nisu ostali nikakvi podaci o tome kako je crkva izgledala, ali navodno postoje brojni zapisi o tome kakve su posledice imali oni koji su odobrili i naredili rušenje ovog manastira.
Vladika Nikolaj Velimirović, kasnije proglašen za Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, je 1938. godine pokrenuo inicijativu da se manastir ponovo izgradi, a taj novi manastir je 1940. godine osveštao upravo vladika Nikolaj koji je tom prilikom bratstvu ostavio amanet da ne smeju imati stoke ni imanja, već da žive samo od molitve i da ona bude izvor prihoda. Dakle, monasi ovde ni dan danas nemaju materijalna dobra, a manastir se i dalje poštuje kao velika svetinja.
Ušla sam u crkvu i malo je obišla, a onda sam htela da zapalim sveće. Kupila sam sveće ostavivši novac na za to predviđeno mesto, a onda sam videla da postoji obaveštenje gde se vernici mole da neupaljene sveće stave na dva mesta, poput dubokih kutija (za žive i za mrtve), pa će ih monasi kasnije zapaliti tokom svoje službe i molitve. Tako sam i uradila.
Kada sam izašla iz crkve naišla sam na jednog monaha pa smo malo popričali. Nekako smo pomenuli i sveće, pa sam mu rekla da sam ih ostavila u kutijama, a on mi je rekao da nisam morala. To oni imaju za slučajeve kada su velike gužve u crkvi, a ovog dana sam ja bila sama unutra. Takođe je rekao i da imaju problem sa voštanim svećama (sveće od pravog pčelinjeg voska) jer je značajno opao uvoz prirodnog voska, pošto se to izgleda uvozi iz Ukrajine. Zato sada mole vernike da pale samo po jednu sveću za žive i po jednu sveću za mrtve, kako bi se štedelo na potrošnji sveća.
Na kraju sam mu rekla da sam videla znak da nije dozvoljeno fotografisanje, ali da bih ipak htela da ga pitam da li smem da fotografišem crkvu spolja. Dao mi je dozvolu, pa evo kako izgleda ova crkva.
Inače i Isposnica Sv. Save (crkva Savinje, Savina voda) koja se nalazi na Kablaru je pod upravom manastira Preobraženje. Pod određenim uglom mogu se videti oba ova sveta mesta.
Osim Isposnice Sv. Save, pod upravom ovog manastira je i crkva Kađenica koja se nalazi u jednoj od pećina Ovčarsko-kablarske klisure i to je jedina crkva Male Svete gore koju nisam posetila ovom prilikom.
Zahvalila sam se monahu i napustila manastir, skinula onu suknju, popila malo vode i bila sam spremna da krenem da se penjem zemljanim putem koji kasnije prerasta u pešačku stazu, a koji vodi uz planinu Ovčar. U odnosu na stazu kojom sam prethodnog dana išla ka vrhu Kablara, ovo se činilo vrlo lakim i potpuno bezopasnim, ali je ipak put povremeno bio veoma strm, plus sve vreme se ide uzbrdo i nema ravnih deonica. To znači da mi je povremeno bilo naporno.
Posle izvesnog vremena i brojnih pauza na padini pored zemljanog puta sam, između drveća, videla nekog čoveka koji je tu nešto sakupljao ili brao. Kažem mu ja: „Dobar dan!“, a on mi uzvrati i kaže da mogu da ga pitam šta god hoću. To mi je bilo simpatično, pa sam ga pitala da li sakuplja pečurke, a on mi je rekao da ne, već bere sremuš.
Tu smo nas dvoje krenuli da pričamo, prvo o sremušu, a onda o svemu i svačemu. Taj čovek je u jednom trenutku rekao da mora da sedne, što je i učinio upravo tu na padini gde je brao sremuš, a i ja sam sela na neko deblo pored puta i tako smo se nas dvoje na razdaljini od desetak metara slatko ispričali. Ipak, u nekom trenutku sam morala da nastavim, a on je i dalje u dobrom raspoloženju rekao kako će sledeći put kada dolazi u šumu da svakako ponese kafu da bi mogao da ponudi „jednu takvu damu, za slučaj da na nju naiđe“. Ja sam mu rekla da bi mi jedna kafa baš prijala i da mu je to dobra ideja, ali da sada moram da nastavim dalje. Srdačno smo se pozdravili, ja sam nastavila da hodam uzbrdo, a on da bere sremuš.
Sremuš (Allium ursinum) je poslednjih godina postao popularniji nego što je ranije bio i sada u rano proleće može da se kupi i u gradovima na pijaci. U pitanju je divlja, izuzetno zdrava biljka koja ima intenzivan miris belog luka. Sećam se kada sam u Crnoj Gori planinarila jednom prilikom i spuštala se niz planinu Bjelasicu ka Biogradskom jezeru da je čitava šuma mirisala na beli luk. Ovde, međutim, prethodno nisam uopšte obratila pažnju na to. Sada mi se činilo kao da mogu da namirišem beli luk dok hodam, ali sam prvo pomislila da je u pitanju sugestija. Međutim, onda sam ugledala neke sveže listove koji su izbijali iz zemlje, pa sam ubrala jedan i pomirisala ga. Naime, važno je da čovek bude sasvim siguran šta je u pitanju, jer postoje biljke sa sličnim listovima koji su otrovni. Ovaj je, međutim, sasvim jasno i intenzivno mirisao na beli luk, pa sam ga jednostavno pojela. Osećala sam aromu belog luka u ustima narednih pola sata, mada više nisam nailazila na sremuš. Izgleda da raste samo u određenim delovima šume.
Kada sam već kod biljaka, i ovog dana sam često nailazila na divne primere divljeg cveća.
Uskoro staza više nije išla direktno pravo uzbrdo, već se više pela u cik-cak i to je svakako olakšavalo hodanje.
U nekom trenutku sam došla do sledećeg odredišta, a to je bio manastir Sretenje. Na sledećoj slici se levo vidi staza kojom sam prišla, u sredini je maleno manastirsko groblje, a desno, uzbrdo je sam manastir.
Manastir je izgrađen na padini, a kako pešačka staza ide oko manastira s gornje strane, tako se neki njegovi delovi mogu fino videti na nivou očiju.
A onda se pešak spusti do asfaltnog puta i kapije koja vodi u manastir. Dakle, ovde se može doći i kolima, ali ne direktno iz Ovčar Banje, već sa suprotne strane Ovčara.
Manastir Sretenje predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Pretpostavlja se da je osnovan najkasnije u XVI veku, jer se već 1623. pominje prvi put u pisanoj formi i to tako što se govori o njegovom rušenju. Obnovljen je 1818. godine. Crkva je jednobrodna sa petostranom oltarskom apsidom i plitkim pevnicama. Iznad priprate je podignuta kula-zvonara. Freske iz naosa i oltara potiču iz 1844. godine, a godinu dana kasnije je i manastirski kompleks opasan zidom. Ovom manastiru pripada metoh u selu Pakovraće koji sam pomenula ranije, a koji nisam posetila.
Ovde me je dočekala jedna monahinja koja me je uvela i u crkvu. Znala sam da nije dozvoljeno slikanje, barem ne zvanično, pa je nisam ni pitala da li smem da fotografišem u crkvi.
Ali, u svojoj dokumentaciji imam sliku dvorišta manastira snimljenu pre nekoliko godina u septembru. Tada je čitavo dvorište bilo prepuno cveća, a i okolne padine Ovčara su u potpunosti zelene.
Posle naše kraće priče u crkvi, monahinja me je pitala da li bih htela kafu ili čaj, a ja sam joj se zahvalila rekavši da bih radije kafu. Sela sam za dugačak sto na jednom tremu i posluženje je uskoro stiglo. Dobila sam i ratluk, i kafu, i vodu, ali i pitu sa višnjama.
Dok sam sedela za tim stolom, videla sam policu u uglu prepunu proizvoda koji se proizvode za manastir i koji manastir onda prodaje posetiocima. Bilo je tu tinktura od divljeg bilja, ali i kapi od propolisa, melema, kao i rakije od raznog voća i vina. Pošto sam znala da ću ići samo nizbrdo, pa će mi tako biti lakše da nosim, kupila sam flašu rakije, ali i nekoliko drugih sitnica.
Uskoro su stigle još neke dve žene koje su tu došle kolima i jedna je kupila nekoliko pakovanja nekog melema. Kaže da njenoj ćerki samo taj melem odgovara za kožu.
Ja sam se zahvalila monahinji, pa sam krenula dalje iz manastira. Mada sam prvobitno mislila da ću možda otići i do samog vrha Ovčara, rešila sam da ipak ne odem ovom prilikom. Razlog je da sam prethodnog dana hodala puno i vrlo naporno, i mada sam se sada osećala dosta dobro, nije bilo nikakvog razloga da preterujem. Uostalom, na vrhu koji se nalazi na nadmorskoj visini od 985 m bila sam nekoliko puta, a evo i jedne fotografije iz 2009. godine gde se kroz zelenilo vide meandri Zapadne Morave. Pogled je svakako divan i ko ranije nije bio, vredi da se ode do vrha Ovčara.
Ono što sam ja sada uradila jeste da nastavim da hodam duž asfaltnog puta kojim se stiže u manastir Sretenje. U neposrednoj blizini kapije koja vodi u manastir nalazi se još jedan izvor sveže i pitke vode.
Kao što može da se vidi na prethodnoj slici, u nekim delovima oko manastira još uvek se zadržao sneg, što sam mogla da vidim i prethodnog dana sa Kablara. Sada sam sve to ponovo videla, ali izbliza. Takođe sam danas videla i Kablar preko puta.
Nastavila sam dalje asfaltnim putem sve do mesta gde se odvajala pešačka staza koja je nizbrdo vodila u pravcu još jednog manastira, a to je bio manastir Sv. Trojice.
Uskoro sam ugledala i sam manastir ka kojem sam se uputila.
Kao što može da se vidi sa slike, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri sam boravila polovinom marta, što će reći da je bilo rano proleće i drveće još uvek nije ozelenelo. Zanimljivo mi je bilo kada sam u svojoj dokumentaciji pronašla sličnu fotografiju (vidi se deo manastira Svete Trojice sa visine), ali snimljenu u jesen kada su se boje lišća menjale iz zelene.
Ubrzo sam došla i do kapije kroz koju se ulazi na manastirsko imanje, a kuda vodi pešačka staza, pa onda ni manastir nije bio daleko.
I do ovog manastira se može doći asfaltnim putem, ali ponovo ne direktno iz Ovčar Banje, već sa suprotne strane planine.
Manastir Svete Trojice predstavlja kulturno dobro od velikog značaja. Osnovan je u drugoj polovini XVI veka.
Crkva ima apsidu koja je spolja petostrana, jednobrodni naos koji je proširen pravougaonim pevnicama i iznad kojeg se uzdiže kupola sa dvanaestostranim tamburom. U linetama iznad portala vide se freske iz XVII veka, a unutrašnjost nikada nije bila živopisana. Visoki ikonostas je napravljen 1868. godine.
U XIX veku je bratstvo manastira podiglo konak sa podrumom od lomljenog kamena, što predstavlja važno svedočanstvo o narodnom graditeljstvu.
Ovde sam prvo naišla na jednu stariju ženu koja valjda poslužuje, pa me je i ona ponudila vodom i ratlukom, a kasnije me je jedan monah odveo do jedne prostorije gde sam kupila čajeve.
Taman mi je taj monah rekao i kuda treba tačno da idem dalje, a to nije teško pošto se staza spušta odmah pored zidina manastira. Nekoliko desetina metara niže ponovo sam naišla na izvor sveže vode koji pripada manastiru.