Brazil 2019, 15. deo (Arakažu, Sao Kristovao)

Tam-tam-tam!!!

Šta čovek da radi, a pogotovo dve gladne žene, kada posle 5 sati puta autobusom, dođe u potpuno nepoznato mesto, u deo koji je u teoriji na plaži, ali su plaža i navodno brojni restorani neprijatno daleko, a hotel nezanimljiv u smislu hrane? Krene da hoda u pravcu te neprijatno daleke plaže. Sneža se čak potrudila da na Guglu pronađe neki simpatičan, a najbliži mogući restoran, pa smo se uputile u njegovom pravcu. Ipak, put nas je ubrzo naveo pored restorana u kojem smo videle samo lokalne ljude i to uvek obećava.

Lepo smo nas dve sele, sada već prilično neprijatno gladne, doneli nam jelovnik i tu je sve stalo. Šta sad? Nemamo pojma šta se nudi. Naravno, nema šanse da imaju jelovnik na bilo kom drugom jeziku, a ni slika nema, jer što bi slikali kada Brazilci razumeju šta piše?

Sneža kao iskusan ugostitelj krene da ždraka po okolnim stolovima i mi shvatimo da smo uletele na pravo mesto jer je ovde specijalitet kraba i svi dobijaju krabe na velikim tanjirima, kao i kamene ploče i drvene maljeve za raspaliti po već obarenim krabama. Ali, zaključimo mi da se verovatno od toga nećemo baš najesti, pa smislimo da nam treba još nešto. Sneža i dalje ždraka po komšijskim tanjirima, a ja joj kažem da ako vidi nešto što joj se sviđa, neka samo kaže, a ja ću da ustanem i odem do njih, izvinim se i pitam šta jedu, ili još bolje uhvatim kelnera za ruku pa ga povedem tamo i pokažem prstom.

Za početak smo ipak rešile da krenemo od poznatih stvari. Čisto da razbijemo tremu. Ja naručila pivo, a i fantastično ljubazan kelner koji priča samo portugalski skinuo našu foru, pa prstom pokazuje na susedni sto i pita da li hoću takvo pivo, a ja u odsustvu reči, klimnem glavom. Uskoro ću dobiti flašu od 600 ml hmeljske tečnosti u plastičnom hladioniku. Sa Snežom je već bilo mnogo lakše – već smo naučile da ona pije „kafezinjo“, (cafezinho), tj, kaficu, a znamo da kažemo i „sa mlekom“ – „kom leiće“ (com leite). Jedini je problem bio da se kelner potpuno zaprepastio da neko u ova doba pije kafu, ali ne zna on Snežu – ta spava bez problema i sa litrama kafe u sebi. Dakle, stigla je i kafa koja je toliko šokirala kelnera da nam je kasnije nije ni naplatio. Kasa im nije programirana za kafu posle 5 popodne.

Ono Snežino buljenje u tuđe stolove se u međuvremenu isplatilo jer je uočila neko njihovo prženo testo sa sirom koje mi jako volimo, a ja joj kažem kako se sir piše na portugalskom i tu nađemo jedinu stavku u jelovniku koja sadrži sir u svom nazivu. Ja onda ukapiram i da to mora da je to što hoćemo, jer postoji i „pastel“, a to mora da ima isti koren kao i „pasta“, tj., testenina. I tako smo došle do predjela. Bilo je sjajno i proždrale smo ga na brzaka, kao što se i radi kada si gladan.

Ali, šta je bilo sa krabama? Pa, za početak, ja (kao zadužena za naručivanje i komunikaciju) nemam naravno pojma kako se to kaže na portugalskom. Ipak, naše prve komšije su upravo to dobile, pa ja opet pokažem kelneru rukom ka njihovom stolu računajući da će on to shvatiti kao što želim, a to znači – Hoćemo isto to, mada je ruka zapravo pokazivala ka leđima neke žene u crvenom, a ona nas definitivno nije zanimala. Da bih bila sigurna da neće biti neke zabune, ja mu dodatno još krenem rukom da podražavam udaranje malim maljem po ravnom, uz zvučne efekte: „Tam, tam, tam!“ E, to je konačno shvatio i krabe su se takođe našle na spisku hrane koju ćemo pojesti ovo veče. Ali, to nije sve. Kada je predjelo već bilo pojedeno, dođe kelner i pita nešto. Šta sad opet? U međuvremenu smo krenuli sa rečju za krabu, koju sam je već zaboravila (pričam portugalski samo kad je kelner u blizini), ali bilo je tu još reči. Kažem ja, i to više puta, „kraba, kraba...“, već sam mislila da ubacim i neko „tam-tam“ i mlaćenje maljićem, ali onda shvatim da me pita koliko. ??? Pa kako ja da znam? Sneža i ja se na brzinu složimo da četiri zvuči kao dobar broj, a i kelner je gledao u nas sa odobravanjem. Uostalom, dogovorili smo se (!), naručićemo još ako bude potrebno.

Nije bilo potrebno. Krabe su ukusne, ako dođete do nagoveštaja mesa. Glavni štos je ipak u onom „tam, tam, tam“, tj., mlaćenju maljićem, kao ritualu, ali i ozbiljnoj vežbi strpljenja. I zato su i krabe deo predjela, a ne glavno jelo. Mi smo se ipak odlučile da sve preostale prazne delove želuca popunimo još jednim komadom prženog testom (navodno) punjenim škampima. Bilo je tu najviše krompira, ali je bilo ukusno i sa tim nam je definitivno prošla glad. Mogle smo mirno da se vratimo u hotel na spavanje.

Lokalno pivo (u pozadini je česma za pranje ruku od čišćenja kraba)

Prženo testo sa sirom (Pastel de queijo)

Lokalni specijalitet – krabe

Umesto da se trudimo i tragamo za plažom naredno pre podne, Sneža i ja smo se kratko sunčale pored hotelskog bazena, a bogme i malo se brčnule. To je taman bila dobra uvertira za moje kasnije pranje kose, a posle toga smo se nas dve prebacile do centra Arakažua i Stare autobuske stanice koja sada služi za međumesne autobuse. Tako smo se prebacile do gradića Sao Kristovao. Autobus staje na nekoliko stajališta, a mi smo prvi put bile u mestu tako da smo malo na instinkt rešile gde da izađemo i bilo je dobro. Nedaleko od tog stajališta na brdu gde smo izašle nalazi se Trg Sv. Franje (Praça São Francisco) i to je glavna stvar koja treba da se vidi u ovom mestu.

Oko četvorostranog trga nalaze se objekti izgrađeni u 18. i 19. veku i mada smo nas dve i prethodnih dana viđale stara gradove, ovo mesto je značajno jer se nalazi na severoistoku Brazila i u saveznoj državi Seržipe, pa se smatra da je to ipak drugačije od ostalih. Uzgred Seržipe je najmanja savezna država u Brazilu. Dodatno, Trg Sv. Franje (Praça São Francisco) smatra se izuzetnom monumentalnom celinom koja obuhvata javne i privatne kuće i koja odražava period tokom kojeg su portugalska i španska kruna bile ujedinjene (Iberijska unija je postojala u periodu između 1580. i 1640. godine). Dobri poznavaoci istorije urbanističkog planiranja mogu ovde jasno da vide uticaje portugalskog i španskog pristupa. Naime, Španci su svoje gradove u Hispanskoj Americi širili od Glavnog trga (Plaza Mayor), što se i ovde vidi, dok su Portugalci imali sasvim drugi šablon za podizanje kolonijalnih gradova u tropskom području. Drugim rečima, ovde se vidi retka i zanimljiva istorijska simbioza.

Trg Sv. Franje

Jedna od najznačajnijih građevina na trgu je Crkva i Manastir Sv. Franje (Igreja e Convento de São Francisco). Na žalost, crkva je bila zatvorena, ali smo zato mogle da uđemo u Muzej sakralne umetnosti koji se nalazi odmah pored, pa smo ga fino obišle i bilo je dosta zanimljivo.

Onda smo prešle preko trga i otišle da posetimo i omanji Istorijski muzej države Seržipe. Bilo je zanimljivo da smo u muzeju morale da se izujemo, ne samo mi, već svi posetioci to moraju da rade, da se parket ne bi oštetio.

Onda smo se vratile na trg i malo sele ispod drveta koje je pravilo hlad, a zatim smo se i slikale. Nemamo puno zajedničkih fotografija, pa nam je sada bilo zgodno da to uradimo jer se ispod drveta nalazila klupa na koju sam mogla da stavim svoj fotoaparat i da ga namestim da sam škljocne.

Trg Sv. Franje, levo je Muzej sakralne umetnosti, a desnoj je Crkva i Manastir Sv. Franje

Naravno, sada smo već osećale da je vreme i za pauzu, zbog velike vrućine koja vlada u sred dana. Tako smo pronašle jedan kafe koji radi u okviru privatne kuće i gde su stolovi bili poređani u prostoriji na uglu, a svi su prozori bili otvoreni, tako da je fino pirkalo. Uzele smo po kafu i lokalni kolač koji se zove kejžada (queijada) i bio je odličan. Sneža je prva otišla do toaleta (vlasnik je odveo da joj pokaže gde je), a kada sam je pitala gde je toalet, rekla mi je da mora gazda da me odvede do njega. Bila sam zbunjena, ali mi je posle bilo jasno. Da bi se došlo do toaleta prolazi se levo-desno kroz kuću, tu je negde sedela i star-majka (valjda sam joj se javila ili sam bila suviše zbunjena), a onda se izađe u unutrašnje dvorište i tu se konačno dođe do toaleta. Sama sam se vratila.

Šetnja po mestu Sao Kristovao nas je dalje odvela do Crkve Karmelske (Igreja do Carmo). I ova crkva je bila zatvorena. Verovatno zato što je u pitanju malo mesto, bilo je rano popodne, vreme posle ručka i veoma vruće, gotovo da nikoga nije bilo na ulici, od turista smo tu bile samo nas dve, nije vredno truda da se crkve drže otvorenim. Ali ova je bila posebno simpatična spolja, sa tim nežnim i pastelnim bojama.

Crkva Karmelska

Dalje niz ulicu smo došle i do trga na čijem uglu se nalazi Parohijska crkva Naše gospe od pobede (Igreja Matriz de Nossa Senhora da Vitória) iz 17. veka, ali je naravno i ona bila zatvorena, tako da smo je samo malo razgledale spolja. Čitav ovaj istorijski centar mesta Sao Kristovao nalazi se na jednom brežuljku i posle kraćeg zadržavanja kod Parohijske crkve ulicama smo se spustile niz brežuljak da bismo u podnožju gde je bilo više ljudi i aktivnosti hvatale autobus za povratak u Arakažu.

Parohijska crkva Naše gospe od pobede

Po povratku u Arakažu prvo smo svratile da pojedemo nešto, a to smo radile u jednom delu blizu Stare autobuske stanice nalik na trg. Bilo je tu kolica sa voćem i povrćem, ali i pokretnih kuhinja sa sve plastičnim stolovima i stolicama poređanim po trotoaru. Fascinantno mi je bilo i koliko se bučna muzika slušala. Zaključak je bio da Brazilci vole muziku, a posebno je vole kada je jako bučna. Video snimak ne prenosi verno nivo buke, ali možete da steknete utisak kako je to izgledalo.

Kolica između našeg stola i kuhinje

Deo ponude

Deo hrane se i sveže sprema

Jelo je spremno

Hrana je bila dobra, a pre svega zasitna, i posle jela smo se gradskim autobusom prebacile do dela grada gde se nalazi jedna od plaža koja se i zove po tom kraju, a to je Atalaja.

Moram da priznam da sam više očekivala od plaža u Brazilu. Ova je bila impresivna sa svojom veličinom, divnim prizorima i nebom koje se odražavalo u velikim površinama koje su bile prekrivene vodom koju su talasi u povlačenju ostavljali za sobom.

Plaža Atalaja

Plaža Atalaja

Plaža Atalaja

Ali, to svakako za mene nije bila plaža u čijim bi se vodama rado kupala i plivala. Ipak, prijalo je da malo prošetamo po čvrstoj podlozi od peska gde smo između ostalog videle i neka neobična stvorenja. Ja sam pomislila, a kasnije sam sebi to i potvrdila pomoću pretrage na internetu, da je u pitanju portugalska krstarica koja liči na meduzu, ali to zapravo nije. Ipak, mada nije prava meduza, ova životinja može potencijalno da bude prilično neprijatna i čak veoma opasna vrsta. Odrasle jedinke mogu da imaju pipke dugačke i po 18 metara. Ovi primerci koje smo videle na obali bili su prilično mali, dužine između 10 i 15 cm, pretpostavljam da su to bile mlade jedinke, pa tako i nisu bile suviše opasne. Ipak, za svaki slučaj, nismo ih dodirivale, već samo slikale.

Beba portugalske krstarice

Do kraja naše šetnje po plaži skoro čitavo nebo je bilo prekriveno oblacima, ali je temperatura bila prijatna, pa je i dalje dosta ljudi bilo u vodi ili pored nje.

Plaža Atalaja u vreme kada sunce već zalazi

Plaža Atalaja

I naredno jutro posle doručka imale smo malo vremena za sunčanje pored bazena, ali ne previše jer smo ovog dana imale dug put pred sobom – 9 sati autobusom do grada Resife.