Brazil 2019, 10. deo (Brazilija)

Posle kraće posete Nacionalnom muzeju, došao je red da odemo i do Katedrale u Braziliji.

S leva na desno: Nacionalni Kongres, Ministarstva, Katedrala i deo Nacionalnog muzeja

Pun naziv katedrale je Mitropolitska katedrala Naše Gospe od Ukazanja (Catedral Metropolitana Nossa Senhora Aparecida). Međutim, to je meni bilo manje važno. Važno mi je bilo da je ona izgledala – čudesno!

Projektovao je arhitekta Oskar Nimajer i ona zaista izgleda potpuno jedinstveno.

Katedrala i zvonik

Po internetu mogu da se nađu podaci o raznim aspektima vezanim za osmišljavanje i izgradnju Katedrale u smislu ko je bio zadužen za koje umetničke detalje, gde su zvona livena i sl., tako da ja to neću da ponavljam ovde i ulazim u sitna crevca. Uostalom, meni to nije ni bitno.

Ono što je što je bitno jeste da se u Katedralu ulazi preko rampe koja vodi ispod zemlje, jer ono što se vidi spolja zapravo je samo krov Katedrale! Ispred te rampe nalaze se skulpture četvorice Jevanđelista.

Katedrala i ulaz u nju koji vodi dole; ispred su četvorica Jevanđelista, a levo iza kolica sa kokicama je krov krstionice

Pre nego što se uđe u Katedralu, čovek treba da se dobro nadiše, jer će unutra ostati bez daha.

Katedrala, unutrašnjost

Katedrala, unutrašnjost

Krov se sastoji od 16 betonskih stubova između kojih se nalaze paneli od fiberglasa, a u centru sa vrha krova vise tri anđela.

Katedrala, unutrašnjost

Doživljaj je potpuno fantastičan i tu sam počela da se zaljubljujem ne samo u Katedralu, već i u samu Braziliju stvorenu kroz to čudesno igranje odraslih projektanata i umetnika.

S leva na desno: Katedrala, Nacionalni muzej (malo dalje), toranj i deo krova krstionice

Posle laganog obilaska Katedrale krenule smo na drugu stranu ulice i tek smo bacile pogled na zgradu Nacionalnog kongresa koja se nalazila dalje na kraju ogromnog travnjaka u centru Monumentalne ose.

U centru je Nacionalni kongres, a levo i desno su razna ministarstva

Nacionalni kongres i neobičan oblak

Nacionalni kongres

Sa druge strane Monumentalne ose u odnosu na Nacionalnu biblioteku i Muzej, nalazi se Nacionalno pozorište, još jedna neverovatno zanimljiva zgrada koju je takođe projektovao Oskar Nimajer.

Pogled ka Nacionalnom pozorištu sa druge strane ulice

Nacionalno pozorište

Nacionalno pozorište, detalj

Nacionalno pozorište, detalj

Idući dalje osvrnula sam se još jednom ka Nacionalnom muzeju i Katedrali.

Pogled ka Katedrali i Nacionalnom muzeju

Onda smo svratile uz put na neku laganu hranu i prijalo je da ranije odemo u sobu, između ostalog i da bismo svaka za sebe kontaktirale sa svojim dragim ljudima.

Narednog dana sam ja još pre doručka otišla na vrh hotela gde se nalazi manji bazen da bih se malo sunčala i pripremala svoju kožu za očekivana, kasnija izlaganja suncu. Ali, to nije dugo trajalo, jer imale smo planove za taj dan.

Originalno sam ja smislila da idemo u gradić Goias, ali se nisam previše bavila planiranjem tog izleta. Samo sam na osnovu površnog gledanja mape mislila da ćemo to uraditi u jednom danu. Ali... Distance u Brazilu su zaista neverovatne i ovlaš pogled na mapu može da prevari. To je bio slučaj sa mnom. Kada sam krenula da planiram malo detaljnije, shvatila sam da je ovo potpuno neizvodljivo. Udaljenost između ova dva grada je u najboljem slučaju 310 km, a i nema direktnog prevoza. Drugim rečima, moj originalni plan je otkazan, pa smo rešile da ovaj dan provedemo u Braziliji.

Ja sam takođe mislila i da Braziliju možemo da vidimo i obiđemo u roku od par sati, ali to zapravo i nije baš izvodljivo, jer je glavni grad Brazila neverovatno ogroman. Kada su rešili da ga grade imali su sav prostor ovog sveta na raspolaganju i, Boga mi, iskoristili su ga. Pešačenje može da se koristi, ali samo za manje poduhvate. Taksiji postoje, ali se ispostavilo da oni više vole da čekaju da ih neko pozove, nego da sami krstare gradom (praktično se ne sećam da smo videle druge turiste poput nas koji su tako povremeno šetali). Pošto smo mi bile u romingu, nismo zvale taksi, već smo se trudile da koristimo gradski saobraćaj.

U Braziliji postoji neverovatno mnoštvo linija gradskog saobraćaja. Neki brojevi su sastavljeni od dve cifre, neki od tri, ali ima i onih sa četiri koji imaju tačku ili posle prve, ili posle treće cifre. Kako će se ispostaviti u jednom trenutku, veoma je bitno obratiti pažnju i na te cifre, nalik na decimale.

Za početak smo mi uhvatile autobus koji ide u krug po aveniji koja prati Monumentalnu osu i tako smo se iskrcale kod Palate Ministarstva pravde. I ovu zgradu je projektovao Oskar Nimajer 1962. godine, ali je sam arhitekta uneo izvesne izmene 1987. godine.

Palata Ministarstva pravde, deo prednje fasade

Odatle se samo pređe ulica i već se čovek nađe u okviru bloka koji obuhvata Palatu Nacionalnog kongresa.

Palata Nacionalnog kongresa

To je sedište zakonodavne vlasti Brazila i kao objekat najpoznatije je delo Oskara Nimajera koji je projekat uradio na osnovu crteža urbaniste Lusija Koste, koji je osmislio čitav plan za izgradnju Brazilije. Glavni elementi su obrnuta kupola koja se nalazi nad Predstavničkim domom, kupola koja je nad Senatom i dve zgrade od 28 spratova koje su postavljene asimetrično da bi vizuelno izbalansirale prethodno pomenute dve kupole. Kada je objekat svečano otvoren u aprilu 1960. godine to je ujedno označilo i zvanično prebacivanje glavnog grada iz Rija u Braziliju.

Nas dve smo čak i ušle u zgradu, ali se ispostavilo da su u to vreme imali ture za obilaske samo na portugalskom, a nas dve nismo baš bile voljne da čekamo.

Palata Nacionalnog kongresa, ulaz u zgradu

Palata Nacionalnog kongresa

Palata Nacionalnog kongresa, detalj

Zato smo nastavile šetnju i došle do Trga tri grane vlasti ili bukvalno – Trg tri moći (Praça dos Três Poderes), koji se nalazi iza Palate Nacionalnog kongresa. Misli se na zakonodavnu vlast koja je u centru trga (Palata Nacionalnog kongresa), kao i na izvršnu vlast (Predsednička palata) i sudsku vlast (Vrhovni sud) koje se nalaze sa strane. Odlučile smo da prvo napravimo krug oko čitavog tog kompleksa, a onda da svratimo u turist-biro koji se nalazi na samom trgu kako bismo tu dobile više informacija u vezi sa stvarima koje su nas dalje zanimale.

Za početak smo došle do zgrade Vrhovnog suda.

Zgrada Vrhovnog suda

Zanimljivo je bilo da je čak i 3 metara visoka boginja Justicija bila napravljena u modernom maniru, mada je zadržala povez preko očiju.

Zgrada Vrhovnog suda i boginja Justicija

Sa druge strane trga, preko puta Vrhovnog suda nalazi se Predsednička palata, koja služi kao radno mesto brazilskog predsednika (zvanična rezidencija je na drugom mestu). Zgrada se zvanično zove Palata Planalto (Palácio do Planalto).

Predsednička palata, a desno je jedan od poznatijih spomenika, simbola Brazilije

Spomenik se zove „Dvojica kandanga“, a kandango (candango) je reč koja označava radnike koji su radili na izgradnji Brazilije, pa je spomenik njima i posvećen.

„Dvojica kandanga“

Onda se ispostavilo da turist biro ne radi, a već nam je bilo i dosta vruće i bile smo spremne da malo sednemo i pojedemo nešto. U vodiču smo našle neki restoran za koji nam se činilo da nije daleko, a bio je u neposrednoj blizini jezera, pa smo se uputile u tom pravcu. Tako smo ušle u jedan veliki park.

Veliki park iza Trga tri grane vlasti

Kao što se jasno vidi sa gornje slike, po ovom vrelom danu osim nas nije tu bilo apsolutno nikog drugog. Odnosno, nikoga od sorte homo sapiens-a. Ali smo zato tu videle jednu karakaru koja je mirno šetala po parku, pre nego što sam je ja svojim pokušajima da je slikam iz veće blizine oterala.

Karakara

Onda smo ugledale neke zgrade pa smo se uputile u tom pravcu računajući da ćemo tu makar naći nekoga ko će nam pokazati pravac u kojem se nalazi taj restoran koji smo pokušavale da nađemo. Zgrade koje su pripadale Agenciji za javne nabavke bile su fantastično zanimljive, pogotovo ovog dana kada je na nebu bilo oblaka.

Agencija za javne nabavke

U stvari, mi nismo prišle ovim zgradama, već nekim sa strane, gde je bila i kućica sa čuvarom. Njega smo pitale za restoran i u pokušaju da mu objasnimo šta tražimo pomenule smo kafu, a on nam je rekao da kafu možemo da popijemo i u jednoj od tih zgrada sa strane. Pomislile smo da je u pitanju neki lokalni kafe, za zaposlene i posetioce, pa smo ušle u zgradu. Ljudi koji rade na prijavnici i koji su nas gledali onako zajapurene od vrućine bili su dosta zbunjeni, ali kada smo pomenule kafu, oni su nam ljubazno pokazali na neke termose koji su stajali tu, sa sve plastičnim čašicama. Shvatile smo poruku i mada smo se osećale blesavo, ipak smo se poslužile kafom, svima se ljubazno zahvalile i izašle napolje. A napolju je i dalje bilo užasno vruće.

Još nekih desetak minuta smo pokušavale da pronađemo restoran ili makar put ka njemu, ali osim tog parka i jedne velike ulice kojom su povremeno prolazila kola, ništa drugo nismo uočile. Onda nam je dosadilo to besciljno lutanje i bilo nam je previše vruće, a kako smo videle jedno stajalište za gradske autobuse, tu smo sele i krenule da čekamo prvi autobus. Broj nam uopšte nije bio bitan.

Posle izvesnog vremena, autobus se pojavio i mi smo ušle unutra. On je vozao okolo naokolo i to smo rešile da doživimo kao obilazak grada, pa smo pokušavale da odgonetnemo kuda nas sve to vozi. Nisam baš sigurna da smo bile uspešne u tome, ali nam se na kraju ipak posrećilo, jer nas je autobus posle nekih pola sata dovezao baš do Trga tri grane vlasti.

Ispostavilo se, taman na vreme da vidimo smenu garde u Predsedničkoj palati.

Sprema se smena garde u Predsedničkoj palati

Kada smo tu stigle, garda je zapravo samo stajala i čekalo se nešto. Sa druge strane ulice smo stajale nas dve, ali i desetak mladih Brazilaca, svi sa namerom da nešto i vidimo. Pošto se neko vreme ništa nije dešavalo, a na našoj strani ulice su se nalazila jedna kolica sa sladoledom koja su imala i suncobran, nas dve smo lepo kupile po sladoled i pitale momka koji je prodavao sladoled da li možemo da stanemo ispod suncobrana. Naravno da smo mogle, pa smo odatle i dalje posmatrale dešavanja kod Predsedničke palate, ali jedući sladoled u relativnoj hladovini, pa je čitava situacija bila znatno podnošljivija.

Vojnici su došetali do rampe kojom se ulazi u palatu i tu su se poređali, ali se za naše pojmove dosta dugo ništa bitno nije dešavalo, pa smo na kraju odustale i još malo prošetale po samom trgu.

Preko puta Nacionalnog kongresa nalaze se jarbol sa brazilskom zastavom i Kulturni centar sa večnim plamenom posvećen Tankredu Nevesu koji je 1985. godine bio izabran za predsednika, ali je umro pre nego što je preuzeo to mesto.

S leva na desno: jarbol sa zastavom, spomenik radnicima, večni plamen i Kulturni centar

Spomenik radnicima, „Dvojica kandanga“, i večni plamen

Ispostavilo se da je turist-biro sada bio otvoren, pa smo ušle unutra da se još malo raspitamo. Sad smo već dobile i bolju mapu, ali više nismo imale nameru da šetamo okolo naokolo, već smo pitale kojim se autobusom možemo prebaciti do predsedničke rezidencije, Palate Alvorada, da bismo je videle, jer je i ona značajna zbog svoje arhitekture. Veoma ljubazan mladić nam je rekao i napisao brojeve autobusa koji idu u tom pravcu, a mi smo zatim prošetale do obližnjeg autobuskog stajališta.

Naišao je autobus sa odgovarajućim brojevima i mi smo ušle, ali se ispostavilo da će ovo biti dobra lekcija u smislu da treba pratiti i brojeve, ali i slova. Ovom prilikom autobus nije imao slovo koje je trebalo, mada su svi brojevi bili na mestu, tako da od viđenja predsedničke palate nije na kraju bilo ničega, ali smo se zato dobro navozale za sve pare oko 40 minuta i autobus nas je vratio do svog poslednjeg stajališta, Centralne stanice gradskih autobusa, a to je bilo tek nekih tričavih 2 km od našeg hotela. Bilo nam je dosta eksperimenata za jedan dan, pa smo peške krenule dalje. Ujedno smo svratile i na neku laganu klopu pre nego što smo otišle u hotel i sobu da se malo osvežimo, jer imale smo plan i za to veče.