Banja Koviljača 2023, 3. deo (Banja Koviljača)

Pošto sam sebi rezervisala nedelju dana punog tretmana u „Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju Banja Koviljača“, prvog dana sam došla u banju ranije pre podne da bih se prijavila. Dobila sam svoju sobu, a onda otišla i kod lekara na pregled. Kada mi je doktorka odredila terapije, medicinska sestra me je provela kroz različite objekte koji pripadaju bolnici da bi mi pokazala gde se šta nalazi i da bih zakazala termine za terapije.

Naime, bez obzira što nisam imala nikakve bitne i velike simptome, odlučila sam da dođem u banju – preventivno. Mislim, ako ljudi, uključujući i jako mlade, mogu da idu na razne tretmane za detoks i zatezanje, ili da imaju plastične zahvate, ili da idu na razna odvikavanja, itd., valjda i ja mogu u mojim godinama i bez ikakve ozbiljne potrebe da idem u banju na medicinske tretmane. Uostalom, kada bi meni bilo bitno da pratim modu i trendove, mogla bih da kažem i da sam bila u – „spa centru“. Na kraju krajeva, „spa“ je engleska reč koja jednostavno znači – banja.

S druge strane, ovo je više bilo kao neki moj eksperiment – da vidim da li će mi se boravak u banji u principu dopasti, a ujedno sam smatrala da tu mogu da imam svoju bazu iz koje ću da obilazim okolinu. Logika mi je bila da, ako mi se dopadne, svake godine mogu da idem u drugu banju i da tom prilikom obilazim taj deo Srbije.

Za Banju Koviljaču sam čula samo pohvale, a i ona je specijalizovana za koštano-zglobne probleme, pa sam se tako odlučila da prvo tu dođem jer su mi se prethodne godine počeli da pojavljuju problemi u tim delovima tela.

Ljudi često ovde odsedaju u drugim hotelima i pansionima ili u privatnom smeštaju u banji, a dolaze u bolnicu i koriste njene usluge ambulantno. Ja sam namerno htela da budem smeštena baš u bolničkom hotelu, gde sam imala svoju sobu i pun pansion, a osim lekarskog pregleda na početku i na kraju, cena uključuje i četiri terapije po savetu lekara. Ja sam uzela i petu, kao dodatak, a i raspitala sam se. Čovek ne može da pretera sa maženjem i paženjem sebe.

Gradić Banja Koviljača je kao što joj i samo ime kaže – banja. Ona se nalazi na krajnjem zapadu Srbije, svojim rubnim delovima izlazi na obalu Drine i granicu sa Bosnom i Hercegovinom, a tek oko 7 km je udaljena od većeg grada Loznice.

Mada postoje dokazi da je područje Banje Koviljače bilo nastanjeno još u rimsko doba, mesto se zvanično prvi put pominje u prvoj polovini XVI veka. Ono se u pisanim izvorima pojavljuje naravno i kasnije, ali je bitno da je kroz istoriju bilo poznato kao mesto gde postoje izvori lekovite vode, kao i lekovito blato. Zbog prisustva sumporvodonika čiji miris podseća na pokvarena jaja, mesto je vremenom u prošlosti dobilo i svoj alternativni naziv – Smrdan banja.

Prvi, skromni koraci u savremenijem razvoju banje učinjeni su tek polovinom XIX veka. Postoji zapis iz 1858. godine koji kaže da je „obaveza lekara da preko leta u banji sedeći, bolne nadgledati i njima uredno i po pravilima lekarskim upotrebljene vode prepisivati“.

Pun razvoj banje je ipak krenuo početkom XX veka. Posebno se često naglašava uloga kralja Petra I Karađorđevića koji je po dolasku na presto, 1904. godine, ovde došao i pokrenuo izgradnju kupatila, parka, zgrade za prijem gostiju, itd. Tako se i banjsko kupatilo zove Kupatilo kralj Petar I, a sudeći po natpisu na vratima izgradnja je trajala od 1904. do 1908. godine. Osim što je kralj želeo da se ovo mesto razvije imao je i „skriveni“ motiv – naime, i sam je patio od reume.

Ulaz u Kupatilo kralj Petar I u Banji Koviljači

Dakle, u Banji Koviljači se leče sve vrste reumatskih bolesti, posttraumatska stanja, stanja posle operacije kičme i ugradnje veštačkog kuka ili kolena i slično, a glavni centar za banjsko lečenje je upravo „Specijalna bolnica za rehabilitaciju Banja Koviljača“. Veliki broj korisnika dolaze ovde na oporavak zahvaljujući zdravstvenom osiguranju, ali neki, poput mene u ovom slučaju, dolaze privatno i sami plaćaju za usluge koje koriste.

Bolnica i njeni objekti, uključujući i zgrade za smeštaj, nalaze se na obodu veoma lepog banjskog parka koji na izvestan način predstavlja središnji deo čitavog gradića.

Banjski park u Banji Koviljači

Pošto sam ja ovde često šetala i slikala, koristiću u ovom delu fotografije koje sam napravila različitih dana, pri različitim vremenskim uslovima. Ovo kažem jednostavno da ne bi bilo zabune – vreme se u Banji Koviljači menja podjednako brzo ili sporo kao i na svakom drugom mestu.

Banjski park u Banji Koviljači u proleće

Banjski park u Banji Koviljači u proleće

Banjski park u Banji Koviljači u proleće

Banjski park u Banji Koviljači u proleće

Kao dokaz uticaja kralja Petra I Karađorđevića (1844-1921) na razvoj banje može da posluži i slika jednog bora za koji se kaže da ga je zasadio upravo kralj, što znači da je bor star preko 100 godina.

Bor u parku u Banji Koviljači koji je zasadio kralj Petar I

Kao što sam već rekla, bolnica i njeni razni delovi se nalaze na obodu parka odakle kreće da se uzdiže planina Gučevo.

Banjski park i početne padine planine Gučevo

Dva krila bolnice, a između je bolnička „kafana“

Ovde se „kafana“ bolje vidi

Dva krila bolnice (na fotografijama bele zgrade) i dan-danas nose nazive koji su im dati kada su građene – Hotel Hercegovina i Hotel Dalmacija. Pošto su objekti sagrađeni u periodu između dva svetska rata, pretpostavljam da su ti nazivi dati kao znak slavljenja nove, zajedničke države Jugoslavije i nekih od njenih regiona. Hercegovina je danas deo Bosne i Hercegovine, dok je Dalmacija deo Hrvatske. Drago mi je da kada se Jugoslavija raspala nikome nije pala na pamet ideja (možda i jeste, ali je propala) da menja nazive hotelskog dela banjske bolnice. Neke stvari treba ostaviti tamo gde pripadaju, a u ovom slučaju je to prošlost.

Hotel Dalmacija

Moram da priznam da su mi se terapije koje mi je lekarka preporučila veoma dopale i prijale. Neke sam već ranije koristila, a neke su bile nove. Ali, osim što se bavi fizičkim aspektima zdravlja, bolnica, rekla bih, vodi računa i o duhovnim aspektima. Tako, na primer, postoji i malena kapela u Hotelu Dalmacija, ali i svuda po hodnicima i sobama mogu da se vide razne umetničke slike koje krase zidove i unose plemenitost u prostor, kao i uramljeni citati ili mudre misli poznatih ili nepoznatih ljudi. Ja sam se odlučila da uslikam par tih poruka koje mogu da se nađu na zidovima objekata koji pripadaju bolnici.

Mala kapela u okviru Hotela Dalmacija

Podsetnik za život

Podsetnik za život

Inače, u okviru bolnice se nalazi i savremeni Velnes-centar, sa bazenom i čitavim nizom različitih usluga koje su na raspolaganju – od masaža do detoksa, kao i od frizera do kozmetičara. Ovaj deo je otvoren za sve, ali se ulaz i sve te različite usluge posebno plaćaju.

Deo Velnes centra

U okviru Banjskog parka nalazi se i veoma lepa građevina, a to je Kur salon.

Kur salon u sred Banjskog parka u Banji Koviljači

Kur salon je podignut kao balska dvorana 1932. godine. Jedno vreme je bio u prilično lošem stanju, ali je renoviran i danas se u njemu nalazi restoran, sa veoma lepom terasom koja gleda na središnji deo parka.

Kur salon u Banji Koviljači

Kur salon u Banji Koviljači

Pogled sa terase Kur salona u Banji Koviljači

Prednji deo Kur salona kojem se prilazi sa glavne ulice

Imajući u vidu funkciju gradića koji se vremenom razvio oko banjskih objekata, sasvim je prirodno da su ovde počele da se grade razne vile, bilo kao privatne kuće/letnjikovci, ili kao veći objekti koji su služili za smeštaj korisnika banje. Ja sam sebi dala zadatak da u pauzama između medicinskih tretmana šetam po gradu i pokušavam da nađem one vile koje su svojim graditeljskim odlikama ili funkcijom zaslužile da se kategorizuju kao spomenici kulture.

Ipak, treba imati u vidu da su neki od tih objekata u prilično lošem stanju i da se retko održavaju onako kako bi priličilo. Bez želje da bilo koga pravdam, već više u pokušaju da razumem ovakvo stanje stvari, treba imati nekoliko elemenata u vidu.

U poslednjih stotinak godina su Srbija i ova teritorija prošle kroz više ratnih sukoba i njihove posledice, a pogotovo imam u vidu Prvi i Drugi svetski rat. Takođe su se smenjivali i različiti društveno-politički sistemi, a pogotovo se uticaj vidi kada su posle Drugog svetskog rata, tokom perioda socijalizma, neki od ovih objekata nacionalizovani i u njih su se useljavali ljudi koji nisu gradili te objekte i nisu imali nikakvu vezanost za njihovo stanje. Drugim rečima, bolelo ih je uvo da li fasada otpada ili ne. Zatim, u slučaju velikog broja i imanja i kuća u čitavoj zemlji, a ne samo ovih vila ovde o kojima pričam, postoje problematični imovinsko-pravni odnosi, pošto smo mi u toj oblasti prilično opušteni, a niko nas nije baš terao da stvari dovedemo u red, tako da veliki procenat imovine može da ima veći broj suvlasnika i najčešće prilično loše uzajamne odnose. To se naravno odražava i na stanje objekata. I, konačno, mi jesmo u ekonomskom smislu siromašna zemlja, a kada je kofa bušna na sto mesta, a vi imate samo deset prstiju, teško je odrediti koje rupe prve moraju da se zapuše.

Naravno, nisu sve kuće koje su stare i koje se nazivaju vilama spomenici kulture. Ali, šetajući po banji i tražeći one koje sam imala na svom spisku, obraćala sam pažnju i na druge zanimljive objekte.

Tako, na primer, na zapadnom obodu parka postoje tri velike kuće/vile koje su stare preko 100 godina i koje su, pretpostavljam, nekada bile deo banjskog kompleksa, a sada deluju napušteno i razrušeno. Čak sam pročitala da je i sam kralj Petar I odsedao u Vili Koviljača.

Vila Koviljača

Doduše, nisu sve trenutno u lošem stanju. Jedna, Vila Podrinje, bila je u vreme moje posete prekrivena skelama, a koliko sam pročitala na tabli sa informacijama u toku je bila njena obnova i pretvaranje u savremeni hotel uz zadržavanje spoljašnjih odlika.

Jednom prilikom sam krenula ka zapadnom delu gradića u potrazi za jednom vilom koja jeste spomenik kulture, a uz put sam videla i jednu koja to nije, ali koja mi je bila zanimljiva. Mislim da bi bilo jako lepo kada bi kuća bila propisno obnovljena. U pitanju je kuća na kojoj piše „Vila Raj“.

Vila Raj

U nekom trenutku sam na uzvišenju iznad naseljenih kuća uočila jednu koja je delovala toliko razrušeno da sam pomislila da tu niko ne živi. Uzgred, kasnije sam promenila mišljenje i mislim da u delu koji je okrečen belo neko ipak makar povremeno boravi, ali ne bih mogla da tvrdim. Kako se ispostavilo, to je bila upravo vila „Benkara“ u ulici Ive Lole Ribara koju sam tražila.

Vila Benkara

Vila Benkara je kategorizovana kao spomenik kulture. Podignuta je u početkom XX veka uz korišćenje tradicionalnih graditeljskih elemenata. Njena vlasnica je bila Engleskinja Etel Rouz Benkert koja se kao dobrovoljac pridružila srpskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata radeći kao medicinska sestra. Posle rata je odlučila da živi baš ovde, a lokalni stanovnici su i vilu i čitav kraj nazvali po njoj, Benkara, doduše uz malu grešku u izgovoru.

Tražeći ovu vilu, malo me je nerviralo što nije postojao znak sa nazivom ulice, ali sam koristila mobilni telefon, pa je ispalo dobro na kraju. Međutim, i brojevi kuća su retka pojava. Kao da je zakonom zabranjeno da postoje nazivi ulica i brojevi kuća. Lokalno stanovništvo i lokalni poštari znaju ko gde živi, pa se valjda niko dalje time ni ne bavi. Ipak da kažem da ovo nije tipično samo za Banju Koviljaču, već praktično za čitavu Srbiju i to je nešto za šta uopšte nemam razumevanja i jako me ljuti. Ali, ko mene pita?

Imala sam sreću ovom prilikom, pa sam naišla na jednog čoveka koji živi u toj ulici i pitala sam ga za vilu. On se ponadao da sam možda predstavnik „države“ pa sam došla da ispitam stanje vile, ali sam mu ja uz smeh rekla da sam ja samo jedan zaluđenik koji, eto, voli da traga za starim kućama i spomenicima kulture. Ne znam da li je razumeo moj „hobi“, ali u svakom slučaju mi je rekao kojim putem da se popnem do kuće i tako sam i uradila.

Vila Benkara

Arhitektonski elementi koji su korišćeni u izgradnji ove kuće su veoma slikoviti i prilično neuobičajeni, npr., poligonalna osnova i trem ili kameni ukrasi. Nažalost, vila je danas u veoma lošem stanju.

Vila Benkara

Takođe u zapadnom delu Banje Koviljače nalaze se još dve vile koje su spomenici kulture. Ni ovde nisam očekivala da ću naići na obnovljene vile i tako je i bilo, ali to mi čak i nije toliko smetalo.

Bez obzira što bih volela da su spomenici kulture u mojoj zemlji SVI obnovljeni i u odličnom stanju, mogu da razumem da postoje problemi oko finansiranja, kao i funkcije objekata u slučaju njihove obnove jer i to treba predvideti.

Ali... Kao što sam već pomenula, stvarno mi je smetalo da uglavnom ne postoje nazivi ulica i brojevi kuća, pa sam koristila mapu sa mobilnog telefona da bih pronašla ulicu, a kada bih tu ugledala velike kuće onda sam poredila njihov izgled sa opisom koji sam imala u svojim materijalima.

Dodatni problem je bio i da su moji materijali navodili, kako se ispostavilo, pogrešne ili nekompletne adrese ili položaj pojedinih vila, pa sam jednu (Vila Sunčica) u potpunosti preskočila i postala sam svesna toga tek po povratku kući (dakle, postoje TRI vile u ovom delu grada koje su spomenici kulture). Ono što je meni bilo šokantno je to da sam te materijale preuzela sa sajta zvanične ustanove koja je zadužena za spomenike kulture u Srbiji.

Hoću da kažem da je onom Indijani Džounsu bilo lako. Videla bih ja njega da je bio na mom mestu. Doduše, mene niko nije jurio, lovio i pokušavao da ubije, ali što se tiče potrage za „blagom“, on je čist amater u odnosu na mene.

Dakle, jedna od vila koje se smatraju dovoljno bitnim da su proglašene za spomenik kulture je i Vila Cer koju zovu i Desanka. Za početak je ona sagrađena na veoma lepom mestu – uzdignutom zaravnjenom delu u blizini samog centra banje. Krasi je prilaz sa širokim stepeništem i impozantan portik čiji stubovi nose prostranu terasu na spratu.

Vila Cer (Desanka)

Ovo je bila privatna porodična vila za odmor i pre Drugog svetskog rata se tu odvijao bogat društveni život, a posetioci su često bili poznati ugledni građani iz većih gradova. Ovo je, na primer, jedan objekat koji je polovinom XX veka pretvoren u zgradu za stanovanje više porodica. Takođe su vremenom izvođene nekontrolisane dogradnje, što je zajedno sa dugoročnim neodržavanjem narušilo nekada reprezentativni izgled vile.

Bukvalno na drugoj strani ulice u odnosu na bočnu fasadu Vile Cer, nalazi se još jedna važna zgrada, a to je Vila Ankica.

Vila Ankica

Ideja za izgradnju ove vile je bila da u njoj bude sanatorijum za smeštaj i lečenje korisnika banje. Vila je podignuta na veoma lepom i istaknutom mestu, a u graditeljskom smislu objedinjuje elemente akademizma i modernizma. Upravo ovaj cilindrični deo objekta na ugaonom delu ulične fasade koji se vidi u prvom planu na prethodnoj fotografiji predstavlja elemenat modernizma. Prvobitno su se u kući nalazili stan lekara, ordinacija, sobe za bolesnike i pomoćne prostorije, ali je i ovde posle Drugog svetskog rata došlo do promene namene i vila je pretvorena u stambenu zgradu. Danas deluje izuzetno zapušteno.

U zapadnom delu banje se nalazi još jedna vila koja nije spomenik kulture na nacionalnom nivou, ali je lokalno poznata i ona u skorije vreme, konačno i na svu sreću, u potpunosti obnovljena i tom prilikom joj je vraćen spoljašnji izgled, a unutra je prilagođena i pretvorena u smeštajni objekat. Čak joj je na placu dodat i spoljašnji bazen za goste. U pitanju je Vila Samokres.

Vila Samokres

Inače, zbog naizgled „smešnog“ naziva vile uzrokovanog savremenim razvojem jezika, treba da se kaže da reč samokres označava kremen pomoću kojeg se pali puška, a takođe je to i sinonim za kuburu, vrstu starinskog pištolja.

Šetajući zapadnim delom Banje Koviljače, uočila sam još neke kuće koje su meni bile zanimljive. Na primer, dve kuće „bliznakinje“, kao i jedna koja je izuzetno jednostavna, obična, ali koja je meni svojim divno osunčanim travnjakom u prednjem dvorištu i tremom sa drvenom ogradom delovala sasvim bajkovito.

Kuće u Banji Koviljači

Kuća u Banji Koviljači

Takođe sam prošla i pored jedne zgrade u ovom delu Banje Koviljače koja osim što je u veoma trošnom stanju, deluje i da je građena odavno. Nije mi uopšte poznata njena funkcija, ali me iz nekog razloga asocira na neku staru autobusku stanicu. Zamišljam kako su brojevi koji se vide na fasadi tu postavljeni da bi obeležili „perone“ sa kojih su polazili autobusi.

Zgrada u Banji Koviljači

I tako sam ja šetala po banji između svojih medicinskih tretmana i, manje ili više uspešno, pronalazila različite objekte koji su bili deo prošlosti, ali za koje bi bilo veoma lepo kada bismo našli način da ih učinimo i blistavim delom sadašnjosti.