Azurna obala, 2022, 3. deo (Nica, Menton)

Sledećeg dana sam planirala ozbiljan obilazak nekoliko zanimljivih naselja istočno od Nice, ali sam se prvo uputila malo zapadno od železničke stanice u Nici, jer se tu nalaze dva mesta koja sam želela da posetim. Prvo je bilo jedna pekara koja pravi zanatske kroasane, što znači kroasane sa puterom, i tu sam doručkovala.

Drugo mesto je bilo sve samo ne profano poput pekare, a u pitanju je ruska pravoslavna Saborna crkva Sv. Nikole.

Crkva Sv. Nikole u Nici

Već sam planirala da za par dana dođem u ovu crkvu kako bih prisustvovala liturgiji povodom Blagovesti koju je trebalo zajednički da vode ruski i srpski pravoslavni sveštenici, ali pošto sam već bila blizu nje, rešila sam da svratim odmah. Ipak, nisam mogla da uđem, jer se kapija otvara tek u 10, ali sam zato slikala crkvu s prednje strane, a malo sam i prošetala naokolo, pa sam uspela lepo da je uslikam i sa zadnje strane.

Crkva Sv. Nikole u Nici

Pošto je ruska aristokratija pratila trendove svojih zapadnih parnjaka, vremenom su „otkrili“ i Azurnu obalu. Od 1864. godine i posete Nici cara Aleksandra II, članovi ruskog plemićkog staleža su ovde počeli redovno da dolaze, pa se pojavila potreba za crkvom. S druge strane, prestolonaslednik, cesarević Nikola (1843-1865), umro je upravo u Nici, pa je prvo sagrađena kapela casarevića Nikole Aleksandroviča (izgradnja je trajala od 1867-1868). 1912. godine je nekoliko desetina metara dalje, na istom placu, završena izgradnja velike katedrale koja je ujedno i najveća pravoslavna saborna crkva u Zapadnoj Evropi. Izgradnju je finansirao car Nikola II.

Zbog dešavanja u Rusiji od 1917. godine, Saborna crkva Sv. Nikole u Nici je duži vremenski period bila odvojena od Moskve, ali je početkom 21. veka pokrenut sudski postupak i tako su obe crkve kao i plac na kojem se nalaze zvanično pripale Ruskoj federaciji, koja je sa svoje strane crkvu predala Moskovskom patrijarhatu.

Pošto sam slikala crkvu Sv. Nikole spolja, jednostavno sam se vratila do glavne železničke stanice u Nici. Železnička stanica je otvorena 1864. godine i upravo je železnicom car Aleksandar II i došao ovde.

Glavna železnička stanica u Nici

Moj plan je bio da kupim povratnu kartu do gradića Menton, a da onda u povratku silazim na usputnim stanicama kako bih obišla još nekoliko mesta. Voz zapravo ide do Italije, do mesta Ventimilja koje je prvo na železničkoj pruzi kada se pređe granica, ali ja nisam ni planirala da tamo odem, već samo do Mentona. Plan je bio odličan i omogućavao mi je da dosta toga obiđem u jednom danu, ali se stvar malo zakomplikovala zbog otkazivanja nekih vozova. Ipak, uglavnom je do kraja sve prošlo kako treba. Za početak sam čekala u Nici na stanici skoro sat vremena, ali sam ipak fino stigla u Menton.

Istraživači su utvrdili da je u Mentonu postojalo naselje već u Neolitu, a što se istorije gradića tiče, zanimljivo je da ga je u XIV veku kupila porodica Grimaldi iz Monaka. Ipak, kada je Francuska anektirala Nicu, u drugoj polovini XIX veka, i Menton je bio obuhvaćen tom aneksijom.

Grad je poznat po svojim baštama, jer mu blaga mediteranska klima to omogućava, a bilo je i više preduzimljivih pojedinaca koji su početkom 20. veka postavljali osnove raznih egzotičnih bašti. Jedna od najpoznatijih je Botanička bašta (Jardin botanique Val Rahmeh-Menton) koja se nalazi nešto više od 1 km od centra Mentona. Moram da kažem da, nažalost, ja nisam otišla ni do jedne bašte. Razlog je taj da nisam imala dovoljno vremena za temeljan obilazak grada. Mislim da Menton apsolutno zavređuje barem jedan čitav, opušten dan, tokom kojeg se može obići sam grad i njegove bašte, može se šetati pored mora, uživati u jelu i sl. Međutim, pošto sam ja na Azurnoj obali bila samo nedelju dana, jednostavno nisam mogla sebi da priuštim da mi čitav dan ode na Menton. Možda ću to moći da ispravim nekom drugom prilikom. Ipak, ne mogu da kažem da nisam zadovoljna i onim što jesam videla i obišla.

Za početak sam od železničke stanice krenula ulicama grada u pravcu mora, pa sam tako prošla i oko Trga Pobeda (Place de Victoires).

Menton, Trg Pobeda

Takođe sam prošla i pored Palate Evrope (Palais de l’Europe) u kojoj se nalaze kancelarije Turističke organizacije Mentona.

Menton, Palata Evrope

Prošla sam i pored Kazina, jer kockanje je ozbiljan sport na Azurnoj obali, pogotovo imajući u vidu veoma bogate stanovnike ili sezonske posetioce. Ipak, mene to nije ni najmanje zanimalo i samo sam se spustila do plaže na obali Sredozemnog mora.

Menton, plaža

Menton, plaža

Idući pored obale, ugledala sam jednu pticu koja je mirno šetala po koritu rečice Borigo koja se tu uliva u more.

Vlastelica (Himantopus himantopus)

Kao što može da se zaključi iz slika, mada je bio sunčan dan, ipak je bio i početak aprila i nikoga nije bilo na plaži da bi se kupao. Ono što ne može da se zaključi sa slika jeste da je bilo prilično sveže, jer je duvao hladan vetar; toliko da sam morala da imam i kapu na glavi. Ja sam pokušala da ignorišem taj vetar, pa sam čak i sela u jedan kafe pored obale sa namerom da napravim pauzu, ali sam vrlo brzo odustala, pa sam nastavila dalje sa šetnjom do kraja plaže u Zalivu sunca (Baie du Soleil). Tu sam još jednom slikala plažu i urbani deo Mentona.

Menton, plaža

Na kraju plaže se nalaze čak dva muzeja posvećena Žanu Koktou (1889-1963). Za početak, Žan Kokto je bio francuski pesnik, romanopisac, autor drama, dizajner, slikar, vizualni umetnik, itd. U okviru svojih brojnih i raznovrsnih umetničkih aktivnosti prošao je kroz praktično sve faze moderne umetnosti. On je od 1950. godine redovno dolazio na Azurnu obalu, a od 1955. godine se posebno vezao za Menton. Tako mu je gradonačelnik, sa kojim se u međuvremenu sprijateljio, predložio da ukrasi Salu za venčanja u Skupštini grada. Ta sala je i dan danas u funkciji.

Krajem 1957. godine, taj isti gradonačelnik mu je ponudio da stvori muzej u Bastionu, malom utvrđenju na samoj obali koje je po nalogu tadašnjeg Princa od Monaka podignuto u prvoj polovini XVII veka. Tako se i desilo, a muzej je otvoren 1966. godine, tri godine nakon Koktoove smrti, i on se zove Muzej Bastion.

Zanimljivo je da je grad Menton, čiji je Kokto bio počasni građanin, želeo da se otvori još jedan muzej posvećen Žanu Koktou i taj muzej je otvoren 2011. godine pod nazivom Muzej Žan Kokto. Ovaj drugi muzej obuhvata kolekciju nekog američkog biznismena koji je posebno voleo Koktoove radove i nalazi se na samo par stotina metara od Muzeja Bastion. 2018. godine je Menton pogodila veoma jaka oluja i tom prilikom je morska voda poplavila i podrum u kojem su bili smešteni neki Koktoovi radovi i prizemlje. Od tada je muzej privremeno zatvoren dok se oštećena dela ne restauriraju.

Ja nisam imala nikakvu nameru da obilazim muzeje, ali sam prošla pored Muzeja Žan Kokto, pa sam ga tako i slikala.

Privremeno zatvoreni Muzej Žan Kokto u Mentonu

Levo od muzeja, na prethodnoj slici, može da se vidi žuta građevina. U pitanju je centralna pijaca u Mentonu, a mene je to mnogo više privlačilo.

Pijaca u Mentonu

Osim slikovite pijace, sa platoa kod muzeja, lepo sam mogla da vidim i tornjeve par crkava, a posebno se isticao žuti toranj bazilike Svetog arhanđela Mihajla do koje sam uskoro i otišla.

Pijaca i toranj bazilike Svetog arhanđela Mihajla

Ipak, prvo sam otišla na pijacu.

Pijaca u Mentonu

Na pijaci naravno ima raznih štandova, ali mi je najupadljiviji bio štand sa svežim mesom, pogotovo deo sa živinom. Bilo je tu raznih vrsta pilića, ćureće meso, ali i golubovi, prepelice, morke i zečevi (iz nekog razloga je naglašeno da ovi imaju crne oči). Mada se ne razumem u zečeve, bilo je sasvim jasno da sam u Francuskoj.

Pijaca u Mentonu, detalj

Posle posete pijaci ušla sam u stari deo Mentona. Bilo je tu i restorana i kafea, ali i puno prodavnica sa robom za turiste.

Menton, detalj

Menton, detalj

Mene za sada ništa od toga nije zanimalo, već mi je plan bio da idem bočnim ulicama i prolazima, poput ovog koji se vidi na sledećoj slici.

Menton, detalj

Cilj mi je bio da dođem do bazilike Svetog arhanđela Mihajla čiji sam toranj videla sa obale, a koji se povremeno mogao videti i iz okolnih ulica.

Menton, detalj

Ipak, prvo sam odšetala do istočnog dela Mentona gde se nalazi plaža, ali i mala luka, kao i Italija. Na sledećoj slici, brdo prekriveno drvećem koje se vidi u sredini je već Italija.

Pogled na plažu i Italiju

A onda sam krenula da se penjem često uzanim ulicama, koje mogu da se definišu i kao široka stepeništa koja karakterišu stari deo Mentona. U svakom slučaju je ovo bilo vrlo slikovito.

Menton, detalj

Menton, detalj

A sve ovo da bih došla do dve crkve. Putanja me je dovela do platoa ispred jedne crkve, odakle se „sprat niže“ lepo video susedni plato ispred druge crkve, a videli su se i more, istočni deo Mentona i ponovo – Italija.

Plato ispred Bazilike Svetog arhanđela Mihajla

Ovaj plato, tj., trg koji se vidi na gornjoj slici napravljen je u vreme kada je Menton pripadao porodici Grimaldi (današnji vladari Monaka), pa bi trebalo čak i da se njihov porodični monogram vidi u mozaiku napravljenom od kamičaka koji popločava trg. Sa trga se do obale može spustiti i Stepenicama Sv. Mihajla (Rampe St-Michel) i one počinju baš kod žutog zida koji se na kraju trga vidi na gornjoj slici. Još je lepši pogled na te stepenice kada se sa obale gleda na njih. Ipak, ja sam posle ovoga želela da se vratim na sasvim suprotnu stranu (jer je već trebalo da se lagano uputim u pravcu železničke stanice), tako da se uopšte nisam bavila stepenicama, ali ih pominjem u slučaju da neko ode u Menton, pa poželi da ih vidi.

Bilo kako bilo, ja sam ovde prvo obratila pažnju na Kapelu bezgrešnog začeća (Chapelle de l'Immaculée-Conception) koja je na višem nivou u odnosu na drugu crkvu.

Kapela bezgrešnog začeća

Ova crkva je takođe poznata i pod nazivom Kapela Belih pokajnika, po jednom ogranku Bratstva pokajnika koje je dosta popularno u okviru Katoličke crkve. Ova kapela sa baroknom fasadom sagrađena je između 1680. i 1687. godine. Značajno je bila oštećena u zemljotresu iz 1887. godine, ali je vremenom obnovljena i smatra se istorijskim spomenikom.

Zatim sam se spustila i do trga ispred druge crkve, a to je Bazilika Svetog arhanđela Mihajla (Basilique Saint-Michel Archange de Menton), čiji je toranj najupadljiviji kada se gleda ka ovom delu grada. Međutim, sa trga je teže sagledati crkvu, pa sam se popela na stepenište preko puta da bih je bolje slikala.

Bazilika Svetog arhanđela Mihajla

Bazilika Svetog arhanđela Mihajla je barokna crkva sagrađena sredinom XVII veka. Zemljotres iz 1887. godine je ozbiljno razrušio i ovu crkvu, ali je ona restaurirana. Inače, crkva nije otvorena sve vreme i svih dana, a kada jeste otvorena za posetioce, to je obično popodne.

Ovde sam se malo pomerila u stranu, pa sam onda mogla da slikam i toranj Bazilike, koji je jedan od glavnih obeležja Mentona, kao i toranj Kapele.

Toranj Bazilike Svetog arhanđela Mihajla i toranj Kapele bezgrešnog začeća

Iza mene su ponovo bile neke stepenice koje su vodile dalje uz brdo, ali, kao što sam rekla, ja sam sada krenula da se spuštam prema glavnoj ulici za posetioce i turiste, a to je ulica Sv. Mihajla, tj., Ri San Mišel (Rue Saint-Michel).

Ulica koja vodi uzbrdo od trga ispred Bazilike Svetog arhanđela Mihajla

Spuštajući se ulicama sa stepenicama mogla sam da uživam u divnim detaljima kojima Menton obiluje. Gradić je već samo po sebi izuzetno lep, a njegovi stanovnici očigledno imaju potrebu da ga dodatno ulepšavaju.

Menton, detalj

Menton, detalj

Menton, detalj

Uskoro sam došla i do Kapele milosti (Chapelle Miséricorde), koja je takođe poznata i pod nazivom Kapela Crnih pokajnika, ponovo po jednom od bratstava iz Katoličke crkve.

Kapela milosti

Kapela je podignuta u XVII veku za potrebe reda Kapucinera (koji su se polovinom XVI veka odvojili od Franjevaca) i tada je fasada bila jednostavna i stroga, u skladu sa učenjima Sv. Franje. Ipak, vremenom je kapela menjala i funkciju i vlasnike, da bi 1875. godine dobila novu, preuređenu fasadu. Danas je ona vezana za bratstvo Crnih pokajnika.

Kapela milosti

Zatim sam se spustila ponovo do ulice Sv. Mihajla (Rue Saint-Michel), pa sam tu, u jednom kafeu, napravila finu pauzu uživajući u suncu, ali ipak zaklonjena od hladnog vetra koji je mnogo više duvao uz samu obalu. A onda sam nastavila da šetam dalje istom ulicom u pravcu železničke stanice, prošavši pored još nekoliko zanimljivih zgrada.

Ri San Mišel

Prva je bila Skupština grada u kojoj je, dakle, Žan Kokto dekorisao Salu za venčanja. Moram da priznam da nisam ni pokušavala da uđem unutra. Možda bi mi i dozvolili, ali nisam imala vremena.

Skupština grada u Mentonu

Zatim sam prošla pored Palate Orijent u kojoj se izdaju apartmani, tj., služi za smeštaj gostiju, a čitava ogromna zgrada je napravljena u orijentalnom stilu. U svakom slučaju odskače od okoline, a ujedno pokazuje i da je ovo popularno mesto kod posetilaca sa dubljim džepovima.

Menton, detalj

Put me je dalje proveo pored jednog uzanog, a dugačkog javnog parka, gde sam snimila spomenik Marijana iz Mentona (La Marianne de Menton). Uzgred, Marijana je nacionalna personifikacija Francuske republike i ona simbolizuje slobodu, jednakost i bratstvo, vrednosti koje su bile proklamovane tokom Francuske revolucije.

Marijana iz Mentona

U jednom trenutku sam takođe u daljini videla i Zimsku palatu. Izgradnja zgrade je započela 1901. godine, a već 1903. godine je tu otvoren luksuzni hotel. U to doba su ovde uglavnom odsedali članovi engleske i ruske aristokratije koji su voleli da zimu provode pod blagim mediteranskim suncem, jer se u to vreme smatralo da je klima u Mentonu najbolja u Evropi.

Zimska palata u Mentonu

Danas je ova zgrada istorijski spomenik Francuske, ali više ne služi kao hotel već se sastoji od stotinak stanova u privatnom vlasništvu ljudi veoma različitih nacionalnosti, ali svakako i veoma bogatih.