Austrija 2015, 5. deo (Zemering)
U prethodnom nastavku ovih priča sa putovanja po Austriji u maju 2015. godine, došla sam do trenutka kada sam krenula u šetnju po prirodi prateći pešačku stazu koja vodi od železničke stanice u Zemeringu.
U pitanju je poznata panoramska trasa koja je duga oko 20 km, a pogodna je i za rekreativce, jer nije previše zahtevna. Staza se zove Banvanderveg i mada do železničke stanice Brajtenštajn može da se kolima stigne za 10-ak minuta, pošto je udaljena oko 5-6 km, kada se peške ide, putanja je nešto duža, a naravno sve to duže i traje.
Ja uopšte nisam imala nameru da stignem do Brajtenštajna, ali treba reći da postoji mogućnost da se ode peške u jednom pravcu, a vrati vozom, kao i da se čitava staza uradi u etapama, ali i da se vrati nekim drugim putem. Ja sam se odlučila da se držim isprobanog recepta – najkraći put je put koji znaš. Zato sam do svog željenog odredišta išla veoma dobro obeleženom stazom, a istom tom stazom sam se kasnije i vratila u Zemering. Iskustvo je bilo apsolutno sjajno.
Ali, da ipak prvo pojasnim zašto sam ovde uopšte i došla i kako mi je na pamet palo da ovde šetam.
Glavna atrakcija u ovom kraju oko mesta Zemering jeste istorijska železnička pruga koja je izgrađena između 1848. i 1854. godine i koja se danas nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.
Razlog za to je da se ovih 41 km pruge preko visokih planina smatra jednim od najvećih inženjerskih poduhvata s početka izgradnje železničkih pruga uopšte, pošto je to bila prva prava planinska železnička pruga na svetu. Bilo je potrebno napraviti tunele, vijadukte i druge elemente, a sve je bilo urađeno na tako visokom nivou da se i dan danas koristi. Osim toga, pruga vodi kroz izuzetno lepe planinske predele, a kao što sam već pomenula u prethodnom nastavku, upravo je izgradnja ove pruge doprinela popularizaciji i razvoju turističkog potencijala ovog dela Austrije.
Naravno, pruga nije napravljena samo da bi bogate Bečlije lako mogle da se prebace do mesta za odmor i uživanje u prirodi, već je pre svega spajala Beč i Grac, a i na dalje je bila povezana i sa Trstom. To je značilo da je industrijski razvijen centar austrougarskog carstva bio spojen sa važnom lukom na Jadranskom moru koja je tada pripadala Austro-Ugarskoj, a danas je u Italiji.
Ali, na tom putu je postojao i ogroman inženjerski izazov, a to je upravo prevoj Zemering. To je značilo da je deonica pruge koja je rešavala ovaj problem kretala sa nadmorske visine od 436 m, dostizala najvišu tačku posle 29 km na visini od 895 m iznad nivoa mora, a zatim se spuštala 12 km dalje do visine od 677 m. Na toj dužini pruge postoji 14 tunela (ukupna dužina 1477 m), kao i 16 većih vijadukta čija je dužina (slučajno) takođe 1477 m. Postoji takođe i 118 manjih kamenih mostova i 11 gvozdenih mostova. Zanimljivo je da su ulazi u tunele jednostavno projektovani, a ipak imaju različite vrste dekoracija. Osim pruge, podignute su i kuće za železničare koji su pratili rad pruge, otprilike na svakih 700 m.
Ipak, s promenom vremena i potreba, došlo je i do izvesnih promena na samoj pruzi, pogotovo krajem šeste decenije XX veka kada su postavljeni električni stubovi duž pruge koji su bili potrebni zbog nove vrste lokomotiva.
Mada postoje entuzijasti koji vole železnicu, bilo da se njom voze ili posećuju tematske muzeje, ja nisam među njima, iako volim voz kao prevozno sredstvo. Ono što je mene privuklo ovde jeste da se ovo kulturno dobro nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine, a onda sam usput saznala da postoji i ova pešačka staza koja između ostalog vodi i do prilično poznatog vidikovca – Cvancih-šiling-blik, što jednostavno znači „Pogled sa novčanice od 20 šilinga“.
Naime, pre pojave evra, u Austriji su se koristili šilinzi, a na naličju novčanice od 20 šilinga je bila postavljena slika dela ove železnice uključujući i jedan impresivni vijadukt. Taj prizor je snimljen i reprodukovan sa jednog mesta na obližnjoj padini, pa je tu oformljen vidikovac koji je dobio prigodan naziv, a tu je i pešačka staza kojom se dotle može doći.
Dakle, malo sam se osvrnula oko sebe da ne bih propustila razne lepe detalje u kojima sam mogla da uživam, pa sam onda krenula.
Kako će se ispostaviti, mada je ovog dana bilo najavljeno oblačno vreme sa kišom, na svu sreću kiše nije bilo previše, a ni oblaka, tako da osim onog pljuska dok sam bila u urbanizovanom delu tokom šetnje nisam imala probleme tog tipa.
Prvo sam naišla na simpatičan deo predviđen za decu. U neposrednoj blizini pruge napravljeno je prigodno igralište za decu u formi železnice.
U jednom trenutku železnička pruga dolazi do tunela, a pešačka staza do stepenica i tunela svoje vrste koji prolazi ispod železničke pruge i vodi na drugu stranu.
Staza se zatim provlači kroz šumu, ali ne treba misliti da je ovde nekakva velika divljina. Vrlo brzo sam naišla i na neku kuću sa okućnicom.
Mada je delovalo da u kući nema nikoga od vlasnika, ja sam se tu zadržala izvesno vreme jer sam ugledala par izuzetno ljupkih stanovnika.
Mislim da su maleni zečevi u samom vrhu među životinjama što se tiče cakanosti. Meni se činilo da bih mogla čitav dan ovde da budem i da uživam samo ih gledajući.
U blizini sam uskoro videla još jednu simpatičnu životinju – običnu ili riđu vevericu (Sciurus vulgaris).
Ali, ipak sam „morala“ da se pokrenem. Staza dalje ponovo vodi pored nekih kuća, a onda opet kroz šumu.
Dalja šetnja me je provela pored osnove nekog vijadukta ispod kojeg je proticao jedan potok koji nisam morala da preskačem jer je i ispod pešačke staze bio prolaz za dalje nesmetano oticanje potoka.
A onda sam opet prolazila pored kuća i imanja, kao i blizu pruge gde sam videla još jedan tunel pošto se staza popela do nivoa pruge.
Priroda je ovde istinski lepa, pa nije ni čudo što ljudi vole da podižu kuće i žive ovde.
Kao što sam već pominjala, nakon izgradnje pruge i pošto su lepote ovog dela Austrije „otkrivene“, došlo je do značajnog razvoja turizma. Tako su u ovom kraju podignute brojne vile obično u vlasništvu imućnih porodica ili su namenski građene za izdavanje ljudima koji su dolazili na višenedeljni odmor zbog planinskog vazduha, a nisu želeli ili mogli da priušte boravak u hotelu.
Jedan takav hotel je bio i Kurhaus Zemering koji je izgrađen između 1907. i 1909. kao luksuzna planinska banja namenjena bogatim gostima. Zajedno sa još par ekskluzivnih hotela u ovom kraju, Kurhaus je predstavljao jedan od centara društvenih aktivnosti u Austrougarskoj monarhiji, kao i u Austriji u međuratnom periodu. Zgrada je bila napredna za svoje vreme, sa velikim terasama i balkonima za boravak na svežem vazduhu i klimatske terapije, a tokom oba svetska rata korišćena je kao vojna bolnica. Hotel je zatvoren je 1988. godine i nakon toga je decenijama propadao, u šta sam mogla i lično da se uverim kada sam ovde prolazila. Nekadašnji ekskluzivni hotel je čak dugo je imao reputaciju napuštenog i pomalo sablasnog mesta. Ipak, od 2019. pokrenut je neki projekat obnove sa ciljem da se hotel u potpunosti obnovi. Koliko sam čitala, to se još uvek nije desilo.
Ali, evo i jedne moje fotografije koja ilustruje kako je ovo mesto izgledalo u maju 2015. godine.
Odavde već nije bilo previše daleko da bi se došlo do vidikovca na koji sam se uputila, ali je sada staza već sve vreme vodila kroz šumu. Ipak, kao što sam već rekla, ne samo da je staza bila sasvim jasna, usput sam redovno nailazila na planinarsku markaciju, tako da nije bilo nikakve bojazni da bih se izgubila.
Bila sam veoma zadovoljna da sam ovde stigla, pa sam onda osetila potrebu i da se slikam. U to vreme sam imala foto-aparat koji automatski reaguje i slika kada se osoba smeši.
Osim planinarske markacije, povremeno sam nailazila i na prave putokaze, a pogotovo je bio zanimljiv onaj koji je upućivao na vidikovac Cvancih-šiling-blik.
Ipak, na kraju sam došla do dva vidikovca, a oba su bila sjajna. Prvi je bio dobra uvertira, a drugi je bio onaj „pravi“.
Osim istinski izuzetno lepog pogleda na čitav ovaj predeo, sa tog prvog vidikovca sam sasvim dobro mogla da vidim delove pruge i neke od zanimljivih vijadukta, kao i mesto i železničku stanicu Brajtenštajn i okolinu.
Pošto sam se ovde malo i zadržala uživajući u lepoti predela, svako malo su prolazili vozovi, pa mi je onda bilo zabavno da iz zumiram i fotografišem.
A onda sam foto-aparatom išla nadesno, pa sam snimala detalje i u tom pravcu.
Naravno, vozovi su i dalje prolazili prugom, a ja sam ih malo slikala uz približavanje, a malo na nešto realnijoj fotografskoj udaljenosti.
Za rastanak od ovog vidikovca, snimila sam i predele u pravcu Beča. Tu su još uvek bile planine, a sve je bilo divno prekriveno zelenilom.
Vidikovac Cvancih-šiling-blik se nalazi sasvim blizu ovog prvog vidikovca na koji sam naišla, pa sam otišla i tamo da bih nastavila da uživam u lepoti kojom sam bila okružena. Uz puno sreće, sve vreme dok sam bila na ovom vidikovcu sunce nije bilo zaklonjeno oblacima, tako da su i boje bile još izraženije.
Za početak sam se bavila posmatranjem Brajtenštajna i predela istočno od njega.
Inače, moram da priznam da sam ja ovde napravila pogrešnu vezu između Zemeringa i semeringa, misleći da je semering, što znači uljni zaptivač, verovatno bio neki mehanički deo koji se koristio prilikom izgradnje pruge, pa otud i njegov naziv. To je greška i čisto jezička slučajnost, a ne etimološka ili tehnička. Ove dve reči nemaju nikakve suštinske veze osim što slično mogu da zvuče.
Naziv mesta i prevoja se piše Semmering, a čita se Zemering.
Naziv zaptivača dolazi od nemačkog termina Simmerring (potiče od naziva brenda), a kao takav se odomaćio ne samo u srpskom, već i u drugim balkanskim i nekim srednjeevropskim jezicima.
Ovo je samo jezička zanimljivost koja je meni zabavna, ali možda može da bude interesantna i za druge.
U svakom slučaju, ja sam u nekom trenutku konačno obratila pažnju i na taj čuveni „pogled“. A on je istinski bio – veličanstven.
Ponovo sam snimila voz dok je prelazio preko poznatog vijadukta Kalte Rine koji je kao i železnička pruga izgrađen polovinom XIX veka.
Odavde sa vidikovca nije moglo da se vidi, kao što se vidi na novčanici, da je ovo kameni most sa dve etaže lukova. Verovatno je razlog za to da je drveće u međuvremenu dosta poraslo, pa je zaklonilo vidik, a možda se to vidi sa nekog drugog mesta. U svakom slučaju, ovaj vijadukt je visok oko 46 m i dug više od 180 m.
Na kraju sam se slikala na vidikovcu, a onda je već trebalo i da krenem da se vraćam ka Zemeringu i mom pansionu.
Ipak, da još kažem da Železnica u Zemeringu, dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine, predstavlja prvu železničku prugu koja je uvrštena na ovu prestižnu listu. S druge strane, intenzivni razvoj, nove tehnike i tehnologije, potreba za brzinom, kao i postojanje „kreativnih“ pojedinaca kojima je jedini cilj u životu profit, dovode do toga da je potrebno da se poštovaoci ovih „starih“ vrednosti moraju boriti za njihovo očuvanje. Naime, koliko sam čitala, postoje ideje da se čitava ova pruga zatvori i da se umesto nje probije neki, pretpostavljam, dugačak tunel kroz planine koji će negde, nekako i nekome donositi velike pare, a sve uz obrazloženje da se „život ne može zaustaviti“ i da je jako bitno da se od Beča do Graca putuje sat vremena, a ne dva sata, ili koliko već.
U povratku prema naselju Zemering prošla sam i pored nekih uzdignutih leja. 2015. godine ovo je bila gotovo nepoznanica u Srbiji, barem ih ja nigde videla nisam, a stvarno su delovale veoma praktično. Mada se ne bavim poljoprivredom, volim kada vidim nove i praktične stvari, i uvek pomislim kako bi bilo dobro da se tako nešto primeni i u mojoj zemlji. Ne mora baš sve da se izmišlja od nule, nešto može i da se jednostavno iskopira kad se već neko drugi potrudio da to izmisli.
Ponovo sam prolazila pored nekih već viđenih kuća, a ponovo sam uživala u preslatkim zečevima.
U blizini sam naišla i na jednog impresivnog puža golaća. Koliko sam čitala, najverovatnije je u pitanju invazivna vrsta španski (crveni) golać (Arion vulgaris).
Pola sata kasnije, kada sam već bila u urbanizovanom delu i blizu pansiona u kojem sam odsedala, krenula je da pada kiša, a uskoro se pojavila i duga.
Bilo mi je drago da vidim dugu, a još draže da sam izbegla kišu. Mada sam imala jaknu sa kapuljačom, ipak mi je bilo lakše i lepše da hodam opušteno, a ne da brinem oko kiše.
U pansionu sam se prvo odmorila i popila kafu, a onda sam se popela do sobe da bih se presvukla i ostavila jaknu.
Pošto je kiša prestala da pada, iskoristila sam to da bih se još jednom slikala na balkonu koji je pripadao mojoj sobi.
Ipak, bez obzira na suvo vreme, više nisam izlazila iz pansiona. Imajući u vidu odličan i bogat ručak koji sam prethodno imala, sada sam samo pojela još jedan slatkiš. Bila je to verzija knedli sa šljivama.
I knedle sa šljivama su tipičan srednjeevropski slatkiš koji se pravi po raznim zemljama, pa tako i u Srbiji. Mada imam odličan recept za „prave“ knedle, tj, za testo koje se mesi sa kuvanim krompirom, vremenom sam mnogo više zavolela „lažnu“ verziju koja je veoma ukusna, a neopisivo lakša i brža za izradu. Osim toga, pošto u ovo drugo testo ne idu jaja, onda je to dobar recept za slatkiš koji je postan ili veganski.
Međutim, prilikom pravljenja knedli koje se vide na sledećoj fotografiji, koristila sam jedan „štos“ koji sam naučila iz kuvara koji sam kupila u čuvenom bečkom hotelu „Zaher“, tako da moj recept ipak može da prođe kao austrijski. Naime, ovom prilikom sam knedle pravila sa kajsijama, a umesto koštice sam stavila parče marcipana. Uzgred, pravi marcipan se ne pravi sa belancem, tako da je ova verzija slatkiša i dalje posna, tj, veganska. Osim toga, na svoju ruku sam napravila i krokete u koje sam stavila po dve višnje u kojima sam takođe koštice zamenila marcipanom. Ne znam da li je iko to radio pre mene, ali znam da mi je ta ideja pala napamet bez tuđih uticaja. Odlična je verzija, mada dosta pipava za izradu.
Evo, dakle, slike, a sledi i recept.
POSNE KNEDLE SA ŠLJIVAMA
- 200 g griza
- 200 g mekog brašna
- 4 kašike šećera
- 1 prašak za pecivo
- 750 ml vode
- 1 šoljica ulja
U vangli se izmešaju suvi sastojci, a u šerpu se stave voda i ulje. Šerpu staviti na šporet i zagrejati, a kada proključa, to preliti preko suvih sastojaka i dobro sve izmešati da se dobije ujednačena masa. U zavisnosti od ukusa i veličine voća može od ove mase se napraviti različit broj knedli. Ja obično napravim 20 knedli sa šljivama.
Dok je još toplo testo prave se knedle. Na dlanu se komad testa razvije, stavi se u sredinu voćka, zatim se ona obmota testom i zavrti između dlanova da ne bi bilo nikakvih rupica u testu.
Kada su sve knedle pripremljene, stavi se voda na šporet, pa kada proključa stavi se po nekoliko knedli da se skuvaju, ali voda ne treba da ključa previše jako. Samo da fino struji. Knedle se tako kuvaju oko 3-4 minuta.
U međuvremenu se na ulju isprže prezle (ja volim puno prezli, ali to uvek radim otprilike). Treba biti pažljiv da ne bude previše ulja, jer će onda biti i previše prezli, pošto ta smeša treba da bude „suva“, tj, da se ne vidi tečno ulje.
Kuvane knedle vaditi kašikom sa rupicama, dobro ocediti, ali da i dalje budu vlažne površine, pa se takve ubace u prezle i više puta okrenu da bi se prezle za njih zalepile. Staviti takve knedle u posudu, posuti šećerom, vanilin-šećerom i mlevenim cimetom – sve po ukusu.
A što se tiče mog putovanja po Austriji u maju 2015. godine, narednog dana sam se prebacila do Beča.