Austrija 2015, 4. deo (Grac, Zemering)
Šetajući po centru Graca, sa posebnim naglaskom na Starom gradu, došla sam i do Gradskog parka gde sam malo sela da uživam u prijatnom zelenilu, ali i suncu. Naime, prognoza je pokazivala da će narednih dana, svuda po Austriji, biti oblačno, kišovito i hladno.
Što se parka tiče, to je poprilično veliki prostor smešten u centru grada koji je formiran krajem XIX veka. Između ostalog, tu se može videti i Fontana u Gradskom parku koja je prvobitno bila predstavljena na Svetskoj izložbi u Beču 1873. godine kao francuski doprinos. Grad Grac je kupio ovo umetničko delo i postavio ga ovde već sledeće godine.
Par stotina metara od parka, nalazi se i jedan od važnijih trgova u gradu, a to je Frajhajcplac. Njegov naziv znači „Trg slobode“ i on simbolizuje oslobođenje grada od Napoleonove okupacije početkom XIX veka. Okružen je impresivnim istorijskim zgradama, uključujući i gradsku većnicu u klasicističkom stilu.
Tu se nalazi i glavno pozorište u gradu koje je osnovano 1776. godine.
Ja sam iz parka otišla prvo do ovog trga, ali sam tada shvatila da sam u stvari već prošla pored par veoma važnih objekata. Nije bio to nikakav problem, pošto se sve nalazi na udaljenosti od 100-200 metara jedno od drugog.
Za početak sam se vratila do Katedrale u Gracu.
Crkva je podignuta u XV veku i od tada predstavlja glavno sedište Katoličke crkve u regionu Štajerske. Mada njena arhitektura kombinuje tipične gotičke elemente, tokom kasnijih prepravki i renoviranja dodati su i brojni umetnički detalji iz baroknog perioda.
U okolini katedrale, kao i svuda po Starom gradu, mogu da se vide različiti zanimljivi i slikoviti detalji.
Zatim sam ušla u dvorište istorijskog i kulturnog kompleksa koji se naziva Zamak u Gracu ili Gracer Burg. Uzgred, termin „zamak“ dolazi nam iz češkog, a misli se na utvrđenu, građevinu s kulama, koja je služila za trajni boravak vladara ili feudalaca, spajajući funkciju utvrđenja (odbrana) i dvorca (stanovanje). U svakom slučaju, iz ovog dvorišta sam prvo snimila pogled ka katedrali, a onda se malo pozabavila i ovim kompleksom.
Polovinom XV veka, u grad Grac se ulazilo iz pravca današnjeg Gradskog parka i tako se prvo dolazilo do ovog dela grada gde se nekada nalazio vladarski zamak koji je bio opasan gradskim zidinama. Zapravo je i obližnja katedrala nekada bila dvorska crkva.
Tokom XVI veka, sve je ovo prošireno, a već tada se funkcija zamka više svodila na upravu, a manje na vojnu odbranu. Objekat je ujedno služio i kao rezidencija za važne goste. Ipak, naziv Zamak u Gracu je ostao. Nekadašnja carska rezidencija i zamak koji obuhvata nekoliko krila danas predstavlja kulturnu i turističku atrakciju koja je delom otvorena za posetioce, pošto se kompleks i dalje koristi za administrativne svrhe.
Ja nisam imala nameru da zamak detaljnije obilazim, koliko god da je to moglo, ali sam se veoma rado pozabavila jednim od najprepoznatljivijih arhitektonskih elemenata zgrade – dvostrukim stepeništem koje se nalazi u okviru isturenog cilindričnog dela.
U pitanju je stepenište koje je napravljeno 1499-1500. godine i ono iz dvorišta vodi do gornjih spratova. Karakterišu ga dve paralelne grupe stepenica koje se uzdižu simetrično, spajajući se na spratu, a onda se opet razdvajaju. Često ih zovu i „stepenicama pomirenja“.
Stepenište je ukrašeno stubovima, lukovima i detaljima tipičnim za kasnu renesansu, a sve je to osmišljeno tako da impresioniraju posetioce, jer se naglašava trodimenzionalni efekat ovog prolaza za koji se smatra da predstavlja simbol prestiža i moći.
Moram da priznam da mi je bilo veoma drago da sam ovde došla, jer se mogu uočiti zanimljivi detalji i uglovi gledanja.
Osim toga, na spratu sam našla i dobro mesto da postavim svoj foto-aparat pa sam se slikala. Bio je to selfi, pre nego što je selfi i bio izmišljen.
U ovom delu grada se nalazi i Mauzolej cara Ferdinanda II koji osim što je mesto gde se nalazi jedna carska grobnica, takođe predstavlja i značajan barokni spomenik u gradu.
Mauzolej je izgrađen početkom XVII veka i osim grobnice cara Ferdinanda II, tu se nalaze i grobnice drugih članova Habsburške dinastije, uključujući njegove roditelje i neke njegove potomke. Inače, Ferdinand II (r/v 1578/1619–1637) rođen je u Gracu, a kao član Habsburške dinastije vremenom je dobio titulu cara Svetog rimskog carstva. Osim toga, imao je i kraljevske i neke druge titule.
Ja sam po ovom delu Graca šetala dovoljno dugo da sam dočekala i da sunčeva svetlost obasja pročelje mauzoleja.
U međuvremenu sam shvatila i da sam žedna, kao i da bi mi prijalo da popijem nešto osvežavajuće. Tako sam napravila jednu kratku pauzu, a onda sam još malo šetala po starom delu Graca koji je zapravo jedno poprilično malo mesto, tako da se lako može obići. Čak i da posetilac ne obilazi muzeje i ne ulazi u crkve, i samo staro jezgro grada zajedno sa zgradama i drugim detaljima koji se tu mogu videti dovoljno je zanimljivo i slikovito da može da se uživa u takvom iskustvu.
Šetajući tako po gradu, za kraj mog obilaska dobila sam ponovo inspiraciju da negde sednem i opustim se. Doduše, to sam uradila na drugoj obali Mure, a ne u Starom gradu, jer mi je bilo bitno da posle piva budem bliže hotelskoj sobi.
I dobro sam procenila jer me je pivo pomalo uhvatilo. Ali, posle lagane šetnje do hotela, već sam se bolje osećala, a to mi je bilo bitno da bih se fino spakovala jer sam narednog dana napuštala Grac.
Dakle, narednog dana sam se vozom prebacila do Zemeringa koji se nalazi na granici Štajerske i Donje Austrije.
Usput sam uživala u lepim predelima koji se mogu videti u Austriji, a maj je bio dobar mesec i da bi sve bilo zeleno.
Zemering se nalazi na oko 100 km od Beča i na nadmorskoj visini od oko 1000 m.
Ovde je 1854. godine završena čuvena železnička pruga o čemu ću pisati nešto kasnije, ali je to svakako uticalo na to da su bogate Bečlije otkrile Zemering kao mesto koje nije daleko od glavnog grada carevine, ali je zato odlično za odmor. Vremena su se promenila, kao i državno uređenje Austrije, ali je lepota ovih predela i dalje prisutna.
Danas je Zemering pre svega poznat po svojim skijalištima, a zimska sezona obično traje sve do aprila. Ja sam ovde došla krajem maja, tako da je sve bilo zeleno, što sam odmah i snimila kada sam se smestila u jednom simpatičnom pansionu sa lepim pogledom.
Ja sam samo ostavila svoje stvari u sobi i izašla da malo prošetam, ali je mesto delovalo sasvim pusto. Ono doduše ima i manje od 1000 redovno naseljenih stanovnika.
Ja sam ovde imala sasvim specifične planove, ali je trebalo prvo da nešto pojedem. Pošto je mesto delovalo uspavano i bez aktivnosti, vratila sam se u svoj pansion koji je imao odličan restoran pa sam tu naručila jednu kombinaciju jela sa dnevnog menija. Bogme, sasvim sam se dobro najela na kraju.
Čak sam se posle ručka i malo odmorila u sobi, a onda sam izašla napolje sa namerom da odem u jednu dobru i veoma ciljanu šetnju.
Zemering je, dakle, poznat po prelepoj alpskoj prirodi i tu je u stvari i značajan prevoj koji predstavlja prirodnu granicu između pokrajina Donja Austrija i Štajerska. On nije samo administrativna linija, već i prelaz iz planinskog sveta Štajerske u niži, blaži reljef Donje Austrije. Takođe je tu i klimatska granica, a i vododelnica. Mada sva kiša koja padne u ovom području na kraju završi u Dunavu, put je veoma različit u zavisnosti sa koje strane vododelnice ta kiša padne.
Ali, pre svega je lepota predela bila ta koja je svojevremeno privukla aristokratiju i ljubitelje prirode, a Zemering se često naziva i „rodnim mestom alpinskog turizma“. Zimi, kao što sam već rekla, ovde je najpopularnije skijanje, a leti planinarenje i biciklizam. Okolina je bogata šumama i planinskim pašnjacima, a ja sam rešila da se u sve to i sama uverim kroz jednu šetnju.
Krenula sam od tog pansiona u kojem sam odsela i prvo sam išla asfaltnim putem i uživala u slikovitom izgledu i prirode i kuća koje se ovde mogu videti.
Kako je put pravio veliku krivinu, tako sam nešto dalje mogla da vidim i jednu crkvu do koje sam nešto kasnije i stigla.
Pre nego što sam se pozabavila crkvom, slikala sam i deo naselja kroz koji sam upravo prošla.
A onda sam krenula ka crkvi diveći se i njenoj arhitekturi, ali i slikovitosti susedne kuće.
Crkva Svete porodice je sagrađena krajem XIX veka, u vreme kada je Zemering postajao popularno planinsko odmaralište. Arhitektura je jednostavna, ali elegantna, a sve je izuzetno skladno uklopljeno u prirodu koja je okružuje.
U nastavku šetnje, prvo sam snimila i zadnji deo crkve, a zatim jednostavno pratila dalje put kojim sam krenula.
Povremeno su mogli da se vide slikoviti detalji koji su bili deo ljudskih aktivnosti, a najčešće su se videli divni predeli kojima ovaj deo Austrije obiluje.
Tako sam došla i do mesta koje služi kao vidikovac da bi se dobro osmotrio čuveni lokalni Zidbanhotel.
Radi se o jednom od najpoznatijih istorijskih objekata u ovom području i on predstavlja simbol razvoja turizma. Naime, pre izgradnje železnice u Zemeringu, turizam se obično vezivao za doline, ali je na osnovu nekih ideja, direktor jedne železničke kompanije ovde kupio imanje, pa je tako ovaj hotel sa 60 soba otvoren 1882. godine. Vrlo brzo je to postalo luksuzno mesto okupljanja aristokratije, umetnika i bogatih gostiju iz cele Austro-Ugarske.
Hotel je značajno povećan između 1901. i 1903. godine. Ali, ovo nije bilo samo mesto gde se odvijao bogati društveni život, uz kockanje, provod i šta još ne, već se čitavo ovo područje smatralo i za vrhunsku banju. Ovde, naravno, nema termalnih izvora, ali njegov „banjski“ karakter potiče od činjenice da su ljudi dolazili zbog čistog planinskog vazduha, umerene klime i mira, što se smatralo lekovitim, naročito za plućne i nervne bolesti. Meni je to sasvim prihvatljivo i mogla bih sebe da zamislim kako par nedelja šetkam naokolo ili sedim na nekoj terasi i gledam u daljinu.
Hotel je kasnije izgubio na značaju, pa je čak bio i zatvoren jedno vreme, ali se danas vratio u funkciju. Ja sam prošetala u njegovom pravcu, ali nisam tu svraćala.
Usput sam naišla na još neke slikovite detalje.
Jedan od njih je bila i spomen-ploča za kneza Lihtenštajna Johana II (r/v 1840/1858-1929). Naime, porodica Lihtenštajn je imala velike posede u ovom delu Austrije, a posle izgradnje železnice, knez je podržavao razvoj turizma – izgradnju vila, hotela i uređenih staza za šetnju. Meni je više bilo zanimljivo kako drvo lagano obuhvata samu tablu.
Prošla sam i u blizini ulaza u prethodno pomenuti Zidbanhotel, bez svraćanja, a zatim sam krenula dalje jednom od ulica i uživala u slikovitim i lepo održavanim lokalnim kućama i detaljima, ali i zelenilu.
Sve dok nije krenula kiša. Mada sam imala jaknu sa kapuljačom, ipak sam morala malo i da se sklonim da baš ne kisnem previše.
Na svu sreću, kiša nije dugo padala, tako da sam mogla da postavim i foto-aparat na zgodnom mestu i da se slikam.
Nastavila sam dalje sada se lagano spuštajući ulicom u pravcu železničke stanice. Mada je i dalje bilo slikovitih detalja, ovde su bili nešto ređi i više je bilo zelenila.
A uskoro su se i oblaci u velikoj meri razišli, pa je granulo sunce. Taman da ja lepo skrenem na pešačku stazu i napustim asfaltirani put.
Tako sam došla i do dela iznad železničke stanice u Zemeringu, ali nije bilo potrebe da se spuštam do nje.
Naime, bilo je dovoljno da pratim jednu pešačku stazu koja upravo kreće sa padine iznad pruge. Slikala sam se još jednom, a onda krenula u veoma lepu šetnju. Na kraju sam ukupno od pansiona, pa po okolini, a zatim i ovde do jednog vidikovca i nazad šetala skoro 4 sata i bila sam izuzetno zadovoljna svime time.
A o samoj šetnji po ovoj pešačkoj stazi biće više reči u sledećem nastavku priče sa putovanja po Austriji u maju 2015. godine.