Austrija 2015, 1. deo (Grac)
Moj dragi drug iz srednje škole, Željko, koji već godinama živi u Londonu rešio je da svoj jubilarni rođendan sada već davne 2015. godine proslavi u Beču. On jako voli svoje rođendane (tu smo slični), a posebno mu je važno da jubilarne rođendane proslavi na nekom specijalnom mestu koje jako voli (tu smo različiti; ja uvek najviše volim da svoj rođendan slavim kod kuće).
Tako je odluka pala da svoj rođendan koji je u maju proslavi baš u Beču jer jako voli taj grad, a glavni događaj je trebalo da bude svečana večera za njegove prijatelje u izuzetno lepom restoranu.
Osim što volim da proslavim rođendan sa svojim dragim drugom kada znam da njemu to znači, jako mi se dopala ideja da još u novembru 2014. godine (jer smo se tada dogovarali) mogu da kažem kako određenog datuma u maju sledeće godine imam zakazanu večeru u – Beču. Baš zvuči dobro, pogotovo ako čovek hoće da se folira, što meni apsolutno nije bio cilj, ali sam svesna kako to sve može da izgleda.
Međutim, kada sam počela da gledam cene hotelskih soba, samo što se nisam onesvestila. Proslava je bila u vreme održavanja Pesme Evrovizije, a tim povodom su cene otišle u beskraj. Dakle, volim ja da proslavim rođendan sa svojim dragim drugom, ali ako me to neće koštati k’o Svetog Petra kajgana. Rekla sam Željku da ću morati da preskočim proslavu ovom prilikom, ali mi je onda on predložio da eventualno delim iznajmljen stan sa par njegovih prijatelja iz Engleske. Jednog od njih sam već ranije upoznala, tako da mi je to sve bilo sasvim u redu, ali pod uslovom da imam svoju sobu i da ja ne moram da se bavim iznajmljivanjem stana (u to vreme ja još uvek nisam baš bila izverzirana oko iznajmljivanja stanova kada putujem).
Sve je tako i bilo, pa sam mogla mirne duše da kupim avionsku kartu do Beča na vreme, ali sam u međuvremenu shvatila i da bi u stvari bilo stvarno bezveze da odem u Beč na par dana kada već kupujem avionsku kartu. I tako sam došla na ideju da na putu provedem nedelju dana sa oba vikenda, s tim da tri dana budem u Gracu, jedan dam u Zemeringu, a četiri u Beču.
Evo i geografske karte koja prikazuje gde sam sve to tačno bila.
Putovanje je sasvim fino krenulo i tako sam jedne subote rano ujutru iz Beograda odletela za Beč. Odmah sam se prebacila do železničke stanice Medling gde je trebalo da sačekam voz za Grac. Bila je to jedna sasvim nezanimljiva železnička stanica gde sam kartu kupila na jednom automatu, a osveženje na drugom. Malo sam morala da sačekam voz, ali taman je bilo fino da bez stresa vidim sa kog perona treba da se krene, pa da tamo lagano odem.
Sama vožnja od nešto više od dva i po sata je bila bez ikakvih dešavanja, ali mi je prijala pogotovo kada sam kroz prozor gledala lepe predele kroz koje je voz prolazio.
Po dolasku u Grac sam se smestila u hotel koji sam rezervisala preko neke agencije (u to vreme sam tako funkcionisala), pa sam se onda i oduševila što se hotel nalazi veoma blizu železničke stanice jer mi je tako više odgovaralo zbog prtljaga.
Ali, ipak sam stigla „suviše rano“, pa mi soba nije bila spremna. Ostavila sam svoje stvari na recepciji, a ja sam krenula u šetnju do centra grada.
To što sam odsedala blizu železničke stanice, značilo je da sam skoro 1,5 km udaljena od centra koji se naziva Stari grad ili Altštat. Mada sam svakako mogla da se prebacujem tramvajem, prijalo mi je da pešačim.
Tako sam došla i do reke Mure koja protiče kroz grad. Na drugoj obali se isticala Franjevačka crkva koja je deo Starog grada.
Na istoj strani reke je i brdo Šlosberg, a na sred reke se nalazi i savremeno veštačko ostrvo, Murinzel, koje služi i kao most za prelazak sa jedne obale na drugu.
Pošto sam znala da ću imati sasvim dovoljno vremena za obilazak, sada sam se samo površno upoznavala sa gradom i njegovim znamenitostima i zanimljivostima viđenim spolja.
Utisak mi je bio kao da se grad trudi da održi korak sa vremenom i promenama koje ono donosi, posebno u arhitekturi. Posle onog savremenog ostrva-mosta, i u starom gradu mogu da se vide brojni modernistički detalji.
Ipak, zaključak mi je bio da je Grac izuzetno lep grad, pogotovo taj stari centar. Šetala sam neobavezno i samo razgledala spolja. Čak sam mislila da odmah odem i do nekog muzeja, ali se ispostavilo da je narednog dana bio neki međunarodni dan muzeja, pa su svi bili skroz besplatni. Naravno, posetu muzejima sam odložila upravo za sutradan.
Za sada sam sela u neki kafić i uzela kafu da se dodatno razbudim, a posle sam još malo šetala po centru grada.
U nekom trenutku sam i ogladnela, pa sam otišla na ručak koji je bio dosta standardan.
Mi u Srbiji nemamo svoju kuhinju. Postoje neka jela, opšta ili regionalna, koja mogu da se možda smatraju autohtonim, ali u stvari naša kuhinja predstavlja jednu veliku mešavinu različitih uticaja – pre svega turskih, grčkih, mađarskih, austrijskih i srednjeevropskih. Poslednjih decenija Italija, pre svega sa svojom testeninom i picama, takođe osvaja svoj prostor u ukusu prosečnog Srbina, a koliko vidim skorijih godina je pojačan uticaj Amerike i Britanije (!) u vidu čizkejkova i mafina.
Ali, okosnicu tradicionalno popularne hrane čine jela iz područja direktno južno i severno od Srbije, baš onako kako su nam iz tih pravaca dolazili osvajači koji su za sobom i ostavili trajni uticaj kroz hranu.
Hoću da kažem da pohovano meso, kao što se može videti na prethodnoj fotografiji i nije neka „egzotična“ nepoznanica za mene. Moje omiljeno jelo koje je moja mama pravila najbolje na svetu (a i ja znam da ga isto tako pravim) jesu pariske šnicle i one se prave od svinjskog mesa koje se pohuje uz korišćenje brašna i jaja. Ali, kada pominjem Austriju, tu apsolutni primat drži bečka šnicla koja mora da bude od telećeg mesa, a osim brašna i jaja u pohovanje moraju da budu uključene i prezle.
Pa, evo kako to izgleda kada ga napravim bečku šniclu, a sledi i recept:
BEČKE ŠNICLE
- 200 g telećih odrezaka
- 50 g brašna
- malo soli po ukusu
- 1 jaje
- 50 g prezli
Šnicle obavezno treba da se izlupaju tučkom za meso. S jedne strane, one treba da budu dosta tanke (manje od 1 cm), a s druge strane se na taj način meso omekša.
U brašno se doda so, a jaja se umute. Brašno ide u jednu posudu, jaja u drugu, a prezle u treću. Tim redosledom se meso i oblaže sa obe strane – prvo u brašno, pa u jaja, a zatim i u prezle.
Bečke šnicle se prže u dubokoj svinjskoj masti! Tako nalaže tradicija. Kada su šnicle dobile lepu boju sa obe strane, stave se na kratko na papirni ubrus da se ocedi višak masnoće, a prilikom služenja se najčešće preliju svežim sokom od limuna.
Posle ručka prvog dana u Gracu odlučila sam da se vratim do hotela da bih se smestila u sobu, ali i malo odmorila, jer sam ipak ustala vrlo rano. Kasnije sam ponovo otišla do centra grada i to istim putem. S jedne strane je to bio najkraći put, a s druge mi nije bilo dosadno da tu ponovo šetam.
U blizini Mure sam ušla u dvorište manastira Minorita. U pitanju je franjevački red koji je prisutan je u Gracu još od XIII veka, dok je današnji kompleks oblikovan početkom XVII veka.
Dakle ja ovde nisam obilazila ništa detaljnije, već sam samo gledala da steknem opštu sliku. Tako sam snimila i deo jedne ulice, a na kraju i delić muzeja savremene umetnosti Kunsthaus Grac. Muzej je otvoren 2003. godine, a njegova arhitektura je izuzetno savremena što predstavlja zanimljiv dodatak u pretežno tradicionalno srednjeevropsko graditeljsko okruženje.
Za sada me je u stvari zanimalo da pređem na drugu obalu Mure gde se nalazi Šlosberg.
Već sam rekla da je u pitanju brdo u samom centru Graca koje dominira panoramom grada i predstavlja jedno od njegovih najpoznatijih obeležja. Na njegovom vrhu nekada se nalazila tvrđava, ali je ona početkom XIX veka uglavnom porušena.
Danas je najistaknutiji simbol brda Sahat-kula, sa prepoznatljivim satom čije su kazaljke drugačije u odnosu na uobičajenu praksu.
Kada kažem da su kazaljke „drugačije“, mislim na to da duža kazaljka pokazuje sate, a kraća minute. Razlog za ovo je istorijski. Prvobitno je sat imao samo kazaljku za sate da bi se vreme videlo iz daljine, a kazaljka za minute dodata je kasnije i napravljena je manja kako ne bi ugrozila svoju „stariju“ koleginicu.
Do vrha se može stići peške, uspinjačom ili liftom unutar brda. Šlosberg je danas popularno šetalište i vidikovac sa kojeg se pruža pogled na stari grad.
Jedna od najupečatljivijih savremenih atrakcija u Gracu je Murinzel, veštačko ostrvo na reci Muri koje ujedno služi i kao most, a ja sam poželela da baš ovde pređem na drugu obalu.
Grac je 2003. godine bio proglašen za Evropsku prestonicu kulture, pa je tim povodom ovde podignuto nekoliko veoma savremenih i rekla bih avangardnih objekata. Murinzel je jedan od njih. Konstrukcija podseća na školjku ili plutajući mehur od čelika i stakla, a u okviru nje se nalaze mali amfiteatar i kafić.
Na drugoj obali sam došla i do jednog trga odakle sam imala dobar pogled na Šlosberg i njegove detalje.
Zatim sam nastavila do nedalekog središta Starog grada, a to je Glavni trg na kojem se nalazi i impozantna zgrada Gradske većnice s kraja XIX veka koja predstavlja sedište gradske uprave.
Odavde sam se malo i zavukla u ulice Starog grada, lepo sam šetala, obilazila, slikala i bila vrlo zadovoljna i mirna. A onda sam sela i da popijem jedno pivo i malo odmorim.
Posle ove fine pauze nastavila sam da šetam po Starom gradu u Gracu. Ovaj istorijski centar grada zajedno sa obližnjim zamkom Egenberg predstavlja kulturno dobro koje je upisano na Uneskovu Listu svetske baštine. Razlog za to je da se smatra da oni predstavljaju skladnu mešavinu graditeljskih stilova i umetničkih pravaca koji su se širom Srednje Evrope, ali i delova kontinenta na obalama Sredozemnog mora nadovezivali jedan na drugi od Srednjeg veka do XVIII veka. Ovde su ti stilovi spojeni sa uticajima habzburške dinastije, ali i kulturnog i umetničkog uticaja glavnih aristokratskih porodica.
Stari gradu Gracu je relativno mali prostor, ali je šetnja po njemu izuzetno prijatna, baš zbog tih slikovitih detalja koji se ovde mogu videti.
Tako sam došla i do jednog omanjeg trga – Glokenšpilplac.
Na trgu se nalazi nekoliko istorijskih kuća sa veoma lepo ukrašenim fasadama. Te fasade svedoče o bogatstvu i prestižu građana iz prošlih vekova.
Svojim izgledom i značajem, posebno se ističe zgrada koja se zove kao i trg – Glokenšpilhaus. Ona je podignuta početkom XX veka, a poznata je po svom kariljonu, što je naziv za muzički udarački instrument koji obuhvata najmanje 23 livena zvona. Po pravilu se kariljoni nalaze u crkvenim ili gradskim zvonicima. Ovde, u slučaju zgrade Glokenšpilhaus, kariljon nekoliko puta dnevno svira melodije i u tim trenucima, iznad fasade se otvaraju prozori i pojavljuju se drvene figure muškarca i žene u tradicionalnoj štajerskoj nošnji koje se okreću u ritmu muzike.
Ja sam ovde došla u vreme kada je čitav sistem kariljona mirovao, ali me je pogled ka vrhu ove zgrade inspirisao da nastavim da gledam na gore, jer se tako mogu videti brojni slikoviti detalji.
Kako se dan približavao kraju, a na zapadu nije bilo previše oblaka, tako su i boje zalazećeg sunca još više isticale slikovitost fasada jednog, rekla bih, tipičnog srednjeevropskog grada.
Ja sam sada lagano krenula da se vraćam ka svom hotelu, a za početak sam iz Starog grada prešla mostom preko Mure, pa sam ponovo slikala zanimljive prizore koji se odatle mogu videti.
Zatim sam prošla i pored prethodno već pomenutog muzeja savremene umetnosti Kunsthaus Grac koji sam nameravala da posetim narednog dana, a za sada sam nastavila dalje glavnom ulicom koja vodi u pravcu železničke stanice (i mog hotela).
Povremeno sam se još osvrtala i slikala, a onda sam konačno došla do železničke stanice.
Naime, pošto u hotelu nisam imala doručak, bilo mi je bitno da kupim neke sitnice koje će mi pomoći da se ujutru laške razbudim. Pošto je već bio vikend i to uveče, prodavnice u gradu su već bile zatvorene, ali je zato na stanici bio otvoren jedan super-market, što mi je upravo i bilo potrebno.
Na kraju sam bila izuzetno umorna, pa sam prilično rano otišla na spavanje. Bilo mi je bitno da se dobro odmorim.