Italija – Apulija 2024, 9. deo (Malje, Kastro, Trikaze Porto, most Čiolo)
Kada sam se iz Otranta vratila u Malje, još uvek nije bila noć, a ja sam na putu od železničke stanice ka sobi ponovo prošla pored par znamenitih mesta u ovom gradiću.
Ne samo da me je put proveo pored stuba pod nazivom Kolona dela Madona dele Gracije, već su i obe važne crkve bile otvorene, pa sam ušla unutra samo na kratko da ne bih ometala vernike.
Prva je bila crkva Santa Marija dele Gracije.
Druga je bila katedrala. Uzgred, obe ove crkve sam već snimila u toku dana (može da se vidi u prethodnom nastavku priča), ali mi je bilo zanimljivo i kako izgledaju noću.
Takođe sam prošetala i do samog centra gde se nalazi trg sa zgradom opštine.
U neposrednoj blizini ima i nekoliko barova i manjih restorana, pa sam sela u jedan da bih prijatno završila ovaj dan koji sam sasvim dobro izgurala imajući u vidu probleme sa kičmom, leđima i desnom nogom. Ne previše jak bol ili bolje rečeno neprijatnost bili su prisutni sve vreme, ali me nisu ometali.
Inače, bio je ponedeljak i činilo mi se da su lokalni restorani uglavnom bili zatvoreni, tako da i nisam imala veliki izbor, ali sam na kraju bila zadovoljna.
Posle prijatnog opuštanja, krenula sam ka sobi, pa sam usput napravila i par snimaka relativno uspavanog Maljea.
Pošto sam u međuvremenu shvatila da je polovina septembra već mrtva sezona na jugu Italije i da neću moći ništa da obilazim računajući na javni prevoz, uz puno sreće sam se sa vlasnicom izuzetno lepe sobe u centru Maljea u kojoj sam boravila par dana dogovorila oko rentiranja kola za jedan dan. U stvari, ona mi je preporučila lokalnu agenciju, a sa njima sam se preko aplikacije dogovorila kada ću narednog dana da odem po kola.
Prvo sam otišla do jednog bara koji je takođe u vlasništvu te simpatične devojke koja mi je iznajmila sobu jer sam tamo imala doručak, pa smo se tako i upoznale. U današnje vreme, iznajmljivanje soba preko aplikacija (osim ako nije u propisnom hotelu), obično ide bez ikakvog ljudskog kontakta uživo – dobiju se uputstva kako da se dođe do ključa, a na kraju boravka se ključ ostavlja na istom mestu gde je i uzet i to je to. Plaćanje ide preko kartice i niko nikoga tu ne vidi.
Ovom prilikom to nije bio slučaj i bilo je to sasvim fino kratko čavrljanje, pre nego što sam krenula peške ka toj agenciji koja je bila udaljena oko pola sata hoda.
Mada je veći deo tog hodanja bio prilično dosadan jer sam prolazila kroz lokalnu „industrijsku zonu“ (Malje je mali grad sa oko 15.000 stanovnika, pa ni ta „industrijska zona“ nije velika), u početku sam ipak snimila lep trg i park – Pjaca Frančesko Kapeče.
Nadalje sam išla samo pravo, pa sam tako došla do te agencije. I tu je radila jedna mlada i veoma simpatična devojka, pa sam se i sa njom malo ispričala, osim što sam potpisala ugovor u vezi sa iznajmljivanjem kola. Ujedno mi je preporučila i da svratim u Kastro, pa je tako taj gradić bio moje prvo odredište.
Ipak, prvo, evo karte gde se vidi kuda sam sve išla tokom ovog putovanja po južnoj Italiji u septembru 2024. godine:
Kao što može da se vidi sa prethodne mape, ako je poluostrvo Salento „štikla“ italijanske „čizme“, onda se Kastro nalazi na sred „flekice“.
Čitava ova istočna obala poluostrva Salento – od Otranta koji je severno nekih 23 km severno od Kastra do gradića Santa Marija di Leuka na krajnjem jugu, oko 30 km južno od Kastra – proglašena je 2006. godine Regionalnim parkom „Obala Otranto – Santa Marija di Leuka i šuma Trikaze“. Razlog za to je bila namera da se zaštite graditeljska dobra, ali i važne biljne i životinjske vrste.
Što se Kastra tiče, već sam naziv gradića sugeriše da tu postoji nekakvo utvrđenje, tako da sam bila sigurna da ću tu imati šta da obilazim, ali sam za početak morala da nađem mesto gde da ostavim kola.
Nisam bila sigurna da li je moj izbor mesta za parkiranje bio dobar, pa sam pitala neke lokalne ljude u blizini i oni su mi potvrdili da se sve u redu i da mirno mogu da tu ostavim kola. Ali, to je značilo i da sam morala malo da se penjem do istorijskog centra. To mi je ipak bilo jednostavnije nego da se kolima zavlačim u sam istorijski centar gde nisam bila sigurna da li i gde mogu da parkiram kola.
Mada nisam imala puno podataka o samom gradiću, na jednom mestu sam videla tablu koja je pokazivala pravac šetne staze pored „aragonskih zidina“. Odlučila sam da prvo krenem na tu stranu.
Ova šetna staza praktično vodi oko čitavog istorijskog centra, a u okviru njega je i Aragonska citadela iz XII-XIII veka koja je podignuta na ostacima vizantijskog utvrđenja.
Pošto se istorijski centar nalazi na uzvišenju, sa jednog mesta sam imala prilično lep pogled na obalu i delove grada koji se nalaze niže.
Nastavila sam dalje da šetam stazom oko istorijskog centra, a u jednom trenutku me je ona povela upravo ka istorijskom centru i jednoj od značajnijih građevina.
Radi se o crkvi Blagoveštenja kojoj sam prvo prišla sa prednje strane, ali je tu ulaz bio zatvoren.
Zato sam otišla do trga koji gleda na bočnu stranu crkve. Ona se odatle mnogo bolje vidi, a tu je i ulaz.
Crkva Blagoveštenja u Kastru je podignuta 1171. godine, ali je tu ranije postojala vizantijska crkva iz IX-X veka. Ostaci te vizantijske bazilike mogu da se vide iz pravca trga, a prislonjeni su uz bočni deo crkve Blagoveštenja.
Kao deo ostataka vizantijske bazilike, mogu da se uoče i ostaci fresaka.
Ušla sam i u crkvu i tu malo prošetala, obraćajući pažnju na neke detalje.
Sada sam krenula da vraćam ka ulazu u istorijski centar Kastra koji je praktično pešački prostor, pa sam tako došla do još jednog lepog trga.
Ovde postoji i vidikovac odakle mogu da se vide istočni i severni delovi obale, ali je meni u ovom trenutku bilo zanimljivije da snimim cveće koje je raslo u okviru starih zidina. Mislim da je ovo vrsta zvončića – Campanula pugliese.
Što se tiče zidina i ostataka srednjevekovne citadele, danas je tu smešten arheološki muzej, ali moj plan nije bio da tu svraćam.
Bilo mi je zanimljivije da ponovo snimim pogled ka jugoistočnoj obali poluostrva Salento i delovima gradića Kastro.
Da se do kola ne bih vraćala istim ulicama Kastra kojima sam se i popela, a koje i nisu bile posebno zanimljive, a imajući u vidu da sam tokom svoje šetnje onom stazom oko istorijskog centra grada primetila neke stepenice koje idu u za mene poželjnom pravcu, sada sam otišla do njih. Tako sam se spustila do mesta gde sam parkirala kola, a ova trasa je svakako bila mnogo slikovitija.
Sada sam mogla da nastavim dalje, vozeći dalje ka jugu duž obale Salenta.
Pošto je na putu bilo veoma malo kola, uspela sam da se bezbedno zaustavim na jednom mestu da bih na brzinu snimila jedan prizor. Radi se o maslinjaku koji raste na padini, a ravni delovi zemljišta sa kojeg se uzdižu masline su obezbeđeni, tj, ojačani naslaganim kamenjem.
Ovo nisam videla na jednom mestu, već su ovakvi prizori sasvim redovna pojava duž puta. Ponovo nisam mogla da se otmem utisku da su ljudi ovde izuzetno vredni – treba prebaciti ovo kamenje na odgovarajuće mesto, čak i ako to kamenje stoji na obližnjoj padini ili livadi, a onda ga i smisleno poređati.
Sa druge strane puta sam mogla da vidim kamenitu obalu uzburkanog Jonskog mora.
Slučaj je hteo da sam na ovom mestu uočila i neku osobu koja je sedela na stenama zagledana u daljinu. Nadam se da je samo uživala u prirodnim elementima, mada je za moj ukus bilo previše vetra da bih sedela duže vremena pored mora.
Mada je obala ovde kamenita, treba reći da na „unutrašnjoj strani štikle“, tj, na zapadnoj obali poluostrva Salento postoje prilično lepe peščane plaže (ovo ja pričam na osnovu fotografija koje sam videla i onoga što sam čitala o tome). Pogotovo je gradić Porto Čezareo poznat po bistroj vodi i peščanim plažama. Ali, pošto je već bila druga polovina septembra, a temperatura nije bila baš visoka, uz taj jaki vetar koji je duvao, znala sam da ja svakako neću ići na plažu, pa me tako nije ni privlačila ideja da odem do Porta Čezarea.
Malena peščana plaža postoji i u mestu kroz koje sam prvo samo prošla, a zatim se i vratila i veoma kratko zadržala da bih napravila par fotografija. Radi se o seocetu – Trikaze Porto.
Naime, uopšte nisam imala nameru da ovde svraćam i moji vodiči nisu uopšte pominjali Trikaze Porto, ali me je glavni put koji ide duž obale od Otranta do grada Santa Marija di Leuka i kojim sam vozila proveo kroz ovo mesto, pa sam usput videla par lepih prizora u centru. Poželela sam da se tu na kratko zadržim, možda čak i da odem na ručak, ali nigde nisam videla slobodno mesto da parkiram kola (činilo mi se da sam ovde iznenada uletela u popriličnu gužvu). Iz meni nejasnog razloga, postojale su table koje su pokazivale kojim putem mora da se ide, tako da sam u stvari morala da izađem iz mesta, pa tek onda da se vratim drugim putem i tom prilikom sam napravila prilično veliki krug.
Nije mi to smetalo, ali sam i dalje imala problem da pronađem slobodno parking mesto. Zato sam stala na nekom krajnje sumnjivom mestu, ali pošto mi je namera bila da se istinski tu zadržim samo par minuta, smatrala sam da neće biti problema. I nije bilo.
S druge strane, sa ulice koja vodi pored mora, mogla sam da vidim parkiralište koje je bilo apsolutno prazno. To mi se činilo i čudnim i sumnjivim u smislu, zašto su sva parking mesta po naselju bila zauzeta, a ovde ih je bilo slobodnih koliko ti duša želi. Istovremeno nisam imala nameru da se bavim sistemom parkiranja na jugu Italije i da idem do tabli i izučavam ih.
U čitavom ovom kraju postoji veći broj pećina dostupnih iz pravca mora, kao i uzanih, a dubokih useka u kopno koji su praktično zalivi. Tako je i Trikaze Porto poznat kao mesto sa lukom koja potiče još iz XV veka i koja je napravljena u jednom od takvih zaliva, ali je ta luka u međuvremenu i malo proširena.
Ja sam prošetala par stotina metara duž te luke, a pomislila sam i da su verovatno ovde dobri restorani i barovi, pa su se ljudi zato sjatili u većem broju. U svakom slučaju, snimila sam još jedan deo luke, a onda se brže-bolje vratila do kola. Lokalni ljudi možda i mogu da parkiraju gde i kako ima padne na pamet, ja baš i ne. Barem ne za dugo i da u međuvremenu budem mirna i opuštena.
Sada sam sela u svoja iznajmljena kola i nastavila dalje.
U ovom delu sam počela da nailazim da ljude koji su trčali putem, pa sam pretpostavila da je u pitanju neki lokalni maraton ili tako nešto. Kao što sam rekla, na putu nije bilo puno kola, tako da je samo bilo potrebno da vodim računa kada treba da obiđem ove trkače. Svi smo na kraju dobro prošli.
Oko 12,5 km dalje kod mosta Čiolo (Ponte Ciolo) konačno sam naišla na mesto gde mogu da legalno parkiram, a istovremeno i da napravim pauzu za ručak.
Most je napravljen tokom sedme decenije XX veka i on prelazi preko uzanog, a srazmerno dubokog useka u kopno, praktično zaliva.
Mada mi se čitavo ovo mesto činilo veoma zanimljivim, a preko mosta može da se pređe i peške, prvo sam ipak otišla da nešto pojedem. Odlučila sam se za domaću testeninu sa dagnjama, vongolama, škampima i lignjama. Bilo je ukusno.
Posle finog ručka, otišla sam da prošetam preko mosta. Pogled ka pučini je zaista bio zanimljiv, posebno imajući u vidu dramatične talase.
Ovde odlično može da se vidi kako je more napravilo uzan, a duboki usek u kopno, a na sledećoj fotografiji se vidi i jedna od nekoliko pećina u ovom kraju. Koliko sam uspela da iskopam, ovo je Grota grande del Čiolo.
Ali, bilo je zanimljivo i da se vratim sa druge strane mosta, pošto se i tamo mogu videti neki detalji.
Tu su stepenice koje se spuštaju do peščane plaže Čiolo, ali je jasno da se ovog dana niko nije kupao.
Takođe se vidi i da stepenice od plaže vode uzbrdo, a koliko sam čitala tu postoji i neka nevelika pećina, kao i područje gde je moguće penjanje uz stene. Naravno, koga to zanima. Ono što je svakako popularna aktivnost u ovom kraju jeste planinarenje i u čitavom ovom kraju postoji više namenskih staza.
Sledeće mesto gde sam planirala da pravim pauzu je gradić Santa Marija di Leuka koji se nalazi na krajnjem jugu poluostrva Salento. Do tamo sam imala još nepunih 10 km, a usput sam stala na kratko par puta da bih ponovo snimila objekte napravljene od kamena. Stvarno sam bila impresionirana.
Kao nagoveštaj da sam se približila svom sledećem odredištu, sa jednog mesta sam lepo videla svetionik na rtu Santa Marija di Leuka. Na kratko sam stala kolima sa strane, pa pretrčala na drugu stranu da bih napravila fotografiju. Što se saobraćaja tiče, nigde nikoga nije bilo na putu, tako da mi je ovakva „akcija“ ipak bila olakšana.
Ovaj rt se nalazi na krajnjem južnom kraju poluostrva Salento, a izgradnja svetionika je započela 1864. godine. Svetionik je počeo da radi dve godine kasnije. Visok je 47 m, a postavljen je na visini od 102 m iznad nivoa mora. Svetlost može da se vidi sa udaljenosti od 44 km.
Nisam se odvezla do samog svetionika, već sam nastavila dalje, pa sam kola ostavila na nekom parkingu na koji sam naišla, sa namerom da odatle dalje idem peške.