Italija – Apulija 2024, 7. deo (Leče)
Posle prilično lepo prespavane noći, ujutru sam se lagano spremila i sa velikim rancem na leđima spustila iz stana koji sam iznajmila u gradiću Ostuni do prostranog parkinga za turističke autobuse gde se nalazi i stajalište gradskog autobusa koji vozi do železničke stanice udaljene oko 4 km.
Ranac mi uopšte nije bio težak, pogotovo pošto znam da ga dobro namestim i sasvim sam se dobro osećala i kretala sa lakoćom. U jednom trenutku sam se uputila ka obližnjem baru da kupim kartu za autobus, pa dok sam vadila novčanik iz torbice oko pasa, ispalo mi je nešto, a ja sam se instinktivno odmah sagla da bih to uzela. U tom trenutku sam osetila prilično neprijatan bol u leđima i bilo mi je jasno da sam sebi napravila problem. Ranac mi i dalje nije bio težak da ga nosim, ali je bol bio prisutan.
Šta da se radi? Ništa, osim da nastavim dalje po planu, ali uz veoma pažljive i lagane pokrete.
Došao je gradski autobus, ja sam prvo ušla, a nešto dalje sišla iz njega, sačekala voz i tako se prebacila do grada Lečea na jugu Italije.
Evo ponovo i mape koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom ovog svog putovanja po pokrajini Apulija na jugu Italije u septembru 2024. godine. Uzgred, južni deo Apulije se lako pronalaze na karti – to je štikla čuvene italijanske čizme.
Po dolasku u Leče nisam imala baš neki izbor već sam veliki ranac dobro namestila na leđa pa sam peške krenula ka sobi koju sam rezervisala u ovom gradu. Ta soba je bila u jednom pansionu u istorijskom centru i u svakom slučaju nisam mogla nikakvim prevozom da se prebacim direktno do onde. Naime, saobraćaj u starom delu grada je prilično ograničen i postoji raspored kada motorna vozila mogu da tu prolaze, a ja se svakako nisam uklapala u taj raspored.
Mada sam sve vreme osećala bol u leđima, on nije bio previše jak, tako da sam čak povremeno zastajala i mobilnim-telefonom pravila neke slike. Naime, Leče, pogotovo taj njegov istorijski centar, je izuzetno lep i često ga nazivaju „Firencom juga“ ili „Baroknom Firencom“, a sve zbog velikog broja građevina koje su podignute u ovom stilu. Osim toga, vreme je bilo lepo i to je sve isticalo bogatstvo različitih detalja.
Pošto me je putanja ka sobi provela veoma blizu trga gde je katedrala (Piazza del Duomo) odlučila sam da odmah tu svratim i napravim par fotografija sa sve velikim rancem na leđima i manjim rancem ispred sebe.
Nastavila sam još par stotina metara dalje, prošla pored jednog manjeg trga sa par palata, a onda sam došla i do te iznajmljene sobe.
Prijalo mi je da skinem i veliki i mali ranac sa sebe, a pošto je bilo rano popodne, odlučila sam da prvo odem na ručak. Smatrala sam da će sve biti lakše kada prijatno napunim želudac. Na svu sreću, u blizini iznajmljene sobe je bio jedan prilično dobar restoran i moram da priznam da mi je hrana dosta prijala. Vino takođe.
Za predjelo sam uzela knedlice od sira kačokavalo i nduđe (vrsta ljute svinjske kobasice) na musu od rikote, dok sam za glavno jelo uzela „krempitu“ od hobotnice i ljubičastog krompira sa kapljicama bosiljka.
Fascinantno mi je kako kuvarima (ili ko god da smišlja ove recepte) padnu na pamet ovakve kombinacije, ali moram da priznam da je bilo ukusno. Možda na prvi pogled može da deluje i kao nedovoljno, ali sam na kraju bila sasvim prijatno sita.
Mada sam i dalje osećala bol u leđima, on se nije povećao dok sam sedela u restoranu, pa sam tako krenula u laganu šetnju po centru Lečea. Cilj mi je bio da dođem do jedne od najvažnijih crkava u gradu, a usput sam prošla i pored nekih drugih zanimljivih mesta, poput dubokog luka iz XVII veka koji se zove Arko di Prato.
S druge strane, meni se činilo da čak i delovi istorijskog centra Lečea koji nemaju nikakve posebne nazive zaslužuju pažnju.
Tako sam uskoro stigla i do željenog odredišta, a to je bila bazilika Svetog Krsta ili Santa Kroče čija je izgradnja završena 1695. godine.
Crkvu karakteriše izuzetno bogato dekorisano pročelje, pa mi je tu bilo zanimljivo da snimim različite delove i detalje.
Nisam ulazila u crkvu, već sam krenula sada da tražim neku radnju u kojoj bih mogla da kupim jaknu za kišu. Naime, za naredne dane je prognoza najavljivala povremenu kišu, a ja iz meni nepoznatog razloga nisam ponela ni kišobran, niti jaknu. Smatrala sam da bi mi najbolje bilo da imam jaknu-kabanicu, ali pošto nisam ubrzo našla ono što sam tražila, a leđa, pa i desna noga su počinjali sve više da me muče (očigledno sam onim naglim pokretom u Ostuniju uradila nešto svom nervu išijadikusu), rešila sam da se lagano vratim u sobu. Doduše, išla sam malo naokolo da bih ipak još nešto videla ovog dana, a to je bila Napuljska kapija (Porta Napoli), jedna od tri trijumfalne kapije u gradu, a ujedno i najbliža mojoj sobi.
Kapija je 1548. godine podignuta u slavu Karla V i ona stoji na ulazu u istorijski centar Lečea.
U njenoj neposrednoj blizini se nalazi i crkva Santa Marija dela Porta. Nekada je ovo bila mala crkva van gradskih zidina, ali je ona ovde preseljena (podignuta) polovinom XVI veka. Nešto kasnije je i proširena, a svoj sadašnji oblik koji obuhvata i osmostranu osnovu je dobila polovinom XIX veka.
Ovde sam definitivno morala da prekinem sa obilaskom jer sam imala velikih problema sa hodanjem i morala sam da odem u sobu da malo legnem i odmorim nogu, leđa, nerve i sve što je trebalo da se odmori.
Takvo moje stanje me je ubacilo u gotovo momentalnu depresiju. Ali, nije bilo ničeg što sam u tom trenutku mogla da uradim, osim da popijem neki lek koji sam imala u svojoj maloj priručnoj apoteci koju uvek nosim sa sobom kada putujem.
Međutim, ubrzo sam shvatila da neću imati dovoljno vode do narednog jutra, pa sam u nekom trenutku ipak morala da izađem napolje i odem do najbliže prodavnice za koju sam znala da postoji u tom kraju. Jedva sam hodala. Ali, natovarena sa dve velike boce vode, ipak sam sela u jedan kafić nadomak moje sobe da bih popila kafu i na taj način stvorila makar nagoveštaj nekakve normalnosti.
Nisam se tu dugo zadržala i uskoro sam ponovo bila u sobi i horizontali. Pre spavanja sam popila još jedan lek sa nadom da će stvari biti bolje narednog dana.
Tako je zaista i bilo. Naravno, nisam čudesno ozdravila i počela da trčim, ali mi se više nije pojavio onaj bol i ona nemogućnost ili nesposobnost da hodam, a koje sam iskusila prethodno popodne.
S druge strane, apsolutno nikuda nisam žurila i sve sam radila veoma lagano. Ipak, ostala mi je ona kupovina jakne. Istražujući mapu Lečea i različite mogućnosti, shvatila sam da mi je najjednostavnije, pa čak i najbliže u smislu mog pešačenja, ako odem do stanice gradskog autobusa i njime se prebacim u predgrađe gde postoji nekakav veliki šoping-mol. Smatrala sam da ću tamo gotovo na jednom mestu imati veliki izbor, a to mi je bilo važno ne samo zbog modela, već i zbog veličine – ja sam dosta visoka, pa su mi i ruke znatno duže od proseka na jugu Italije. Ako već kupujem jaknu, ima smisla jedino ako kupim neku koja mi zaista odgovara.
Sve ovo pišem i zato da se shvati da putovanja nisu uvek ružičasta, laka i zabavna. Uvek postoji mogućnost i da nam se dese neprijatne, a svakako neplanirane stvari. U zavisnosti od problema, bitno je i da vidimo šta je to što mi realno možemo da uradimo, pa da se onda ponašamo u skladu sa tim.
Dakle, kada sam napustila sobu, a sve vreme se krećući veoma pažljivo, prvo sam ponovo prošla pored crkve Santa Marija dela Porta, gde sam i svratila, i Napuljske kapije, pa sam tu izašla iz okvira istorijskog centra. To je bilo idealno jer je u blizini bilo i to stajalište gradskog autobusa koji mi je bio potreban.
Čak sam i iz toga autobusa mogla malo da razgledam neke delove Lečea, pa sam tako na jednom kružnom toku uočila skulpturu „Klijanje“ koja je visoka 9 metara.
Sve u svemu, nešto kasnije, vratila sam se u centar grada sa novom jaknom i tako sam mogla spremno da dočekam kišu. Za početak sam ponovo prošla pored Napuljske kapije i snimila je iz boljeg ugla nego prethodnog dana.
Pošto kiša još nije imala nameru da počne da pada, odnela sam svoju novu jaknu u sobu, a onda veoma lagano i pažljivo, prateći svaku promenu u svom telu, krenula u šetnju po centru grada.
Utisak o Lečeu mi je bio izuzetno pozitivan i zaista mi je bilo žao da nisam mogla da budem opuštenija. Ipak, imajući u vidu moje stanje, na kraju sam bila sasvim zadovoljna i mislim da sam uspela da vidim veći deo znamenitih mesta u gradu.
Tako sam ponovo otišla i do trga gde je Katedrala, a koji se upravo tako i zove – Pjaca del Duomo.
Tu se može istinski uživati u lepim, baroknim objektima. Posebno se ističu zvonik, visok 70 m, kao i sama katedrala.
Tu su i Vladičanski dvor i Bogoslovija, s tim da vladičanski dvor ovom prilikom nisam snimila. Plan mi je bio da se ovde ponovo vratim popodne, jer je odatle kretao turistički vozić, a smislila sam da bi mi to bio lakši način da obiđem Leče i da ne preterujem sa forsiranjem svog tela.
Pošto istorijski centar Lečea u stvari i nije previše veliki, za sada sam krenula u laganu šetnju, pa sam tako prošla pored muzeja u okviru kojeg je i rimsko pozorište, tj, njegovi ostaci. Moja namera je bila da svoj obilazak svedem samo na spoljašnje delove, tako da ovde nisam ni ulazila, ali i usput su mogla da se vide i vizuelno privlačna, mada ne previše značajna mesta.
Tako sam došla i do jednog trga sa parkom, a oko njega su bili brojni restorani. Shvatila sam da je to dobar znak i da treba da sednem i jedem. Uostalom bilo je već popodne, pa je trebalo da vodim računa i o tome da ne ostanem bez ručka.
Ušla sam u jedan od restorana i ponovo sam na kraju bila zadovoljna svojim izborom. Za predjelo sam uzela brusketu sa začinjenom hobotnicom i pireom od boba, dok mi je glavno jelo bilo jedno od mojih omiljenih – špagete sa vongolama (vrsta školjke).
Sa mesta na kojem sam sedela i uživala u hrani (i vinu), mogla sam da vidim i jednu veoma lepu građevinu – crkvu Santa Kjara koja je prvobitno podignuta u prvoj polovini XV veka, ali je ponovo sagrađena 1687. godine.
Crkva je bila lepa i iz drugog ugla, odakle sam mogla da je snimim nakon što sam završila sa ručkom.
Nešto dalje se nalazi još jedna crkva, izuzetno lepog pročelja. Radi se o crkvi San Mateo iz 1667. godine.
U vezi sa ovom crkvom, tačnije sa stubovima na njenom pročelju, gde se vidi da je desni stub samo delimično ukrašen pri dnu, dok levi nije ni taknut, postoji jedna lokalna legenda. Ona kaže da je to zato što je ljubomorni đavo ubio vajara pre nego što je ovaj uspeo da završi svoje delo. Zanimljiva priča, u svakom slučaju, ali je mene ovde posebno obradovala školjka u središtu dekoracije jer znam da ona simbolizuje Sv. Jakova Apostola i njegov hodočasnički Put. Put Sv. Jakova je svakako jedno od mojih najupečatljivijih iskustava, ne samo sa putovanja, već i u životu. Koga zanima, može da čita o tom mom hodočašću, a sve počinje u 1. delu: https://www.svudapodji.com/spanija-1/).
Kao što sam već više puta istakla, osim nekih građevina koje su posebno značajne, zapravo se i mnoge druge ističu svojom lepotom ili lepotom svojih detalja, tako da neobavezna šetnja, čak i bez bilo kakvog podatka, i dalje može da bude veoma prijatno iskustvo.
Ja sam tako došla i do prostranog trga – Pjaca Sant’Oronco.
Gotovo u središtu trga se nalazi visok stub na čijem vrhu je statua Sv. Oroncija koji je zaštitnik grada Lečea. Jedan deo trga je u vreme moje posete bio ograđen, pa samim tim i nedostupan, jer su se izvodili neki radovi, ali je meni posebno bilo drago da sam kupila onu jaknu za kišu imajući u vidu tamne oblake koji su lagano krenuli da prekrivaju nebo.
Na severozapadnom kraju trga, nalazi se i Palata Karafa (Palazzo Carafa) koja je na mestu ranijeg manastira podignuta u XVIII veku kada je Leče doživeo svoju urbanističku obnovu.
Zgrada je izvesne izmene pretrpela i početkom XX veka, a danas služi kao sedište opštine Leče. Možda je još lepša i zanimljivija iz ulice Via Rubiki, gde se osim lepe fasade Palate Karafa, u okviru same ulice mogu videti i ostaci nekadašnje rimske ulice.
Naime, Leče je veoma star grad (prvo naselje u ovom delu današnje Italije je postojalo u VIII-VII veku p.n.e.) koji se sasvim lepo razvijao u doba Starog Rima, pogotovo u I i II veku nove ere. O tome svedoče već pomenuto Rimsko pozorište i Rimski amfiteatar o kojem ću tek da pišem. Ali, osim njih, u skorije vreme, prilikom radova na rekonstrukciji savremene ulice, otkriveno je i parče starorimske popločane ulice, pa je to sada postavljeno tako da svi mogu da ga vide.
Nedaleko odavde se nalazi i crkva Santa Kroče sa svojom divnom fasadom, pa sam ponovo otišla na tu stranu.
Razlog, međutim, nije bila sama crkva, već građevina pored nje koja je u vreme moje posete, u septembru 2024. godine, bila prekrivena, očigledno zbog renoviranja.
U pitanju je nekadašnji manastir (Palazzo dei Celestini), a zgrada je građena u periodu od 1549. do 1695. godine. Posebno se ističe njeno unutrašnje dvorište.
Prošavši kroz dvorište, izašla sam na drugi kraj, a tamo je sa druge strane ulice bio veliki park. Ipak, nisam bila zainteresovana da tamo idem i šetam, pa sam samo napravila jedan snimak (koji je ispao malo mutno).
Umesto toga, vratila sam se kroz Palaco dei Čelestini, a onda nastavila sa šetnjom po istorijskom centru Lečea.