Italija – Apulija 2024, 5. deo (Martina Franka, Lokorotondo, Alberobelo, Ostuni)
Posle apsolutno divnog ručka u Martini Franki, izuzetno ljupkom gradiću u pokrajini Apulija (ili Pulja kako je Italijani najčešće zovu), krenula sam u šetnju po istorijskom centru grada, sa namerom da obiđem još par zanimljivih mesta.
Ali, ovde je dovoljno i da samo čovek besciljno šeta, pošto na svakom koraku ima nešto lepo i slikovito da se vidi. Na primer, tako sam prošla pored „Kuće sa unutrašnjim dvorištem Le Maranđi“ iz prve polovine XVIII veka. Kako sam pročitala na tabli koja tu stoji, u nekom trenutku su počele da se grade gradske kuće sa više stambenih jedinica, ali i objektima za domaće životinje i skladištenje, a sve oko zajedničkog dvorišta. To je praktično predstavljalo prelaz između seoskog i gradskog načina života, a ova kuća je jedan od retkih primera ovog tipa građevine koji je u Martini Franki preživeo do današnjih dana.
Bilo je tu i drugih slikovitih detalja.
A onda sam se ponovo vratila do jednog od glavnih trgova – Pjaca Marija Imakolata.
Kod jedne zgrade na uglu ovog trga, žena koju sam snimila na fotografiji objavljenoj u prethodnom nastavku i dalje je mirno sedela na improvizovanoj klupi i verovatno je nekoga čekala.
A što se tiče Pjace Marija Imakolata, pošto je sunce u međuvremenu počelo da je obasjava sa druge strane, ona je izgledala još lepše nego kada sam prvi put ovde došla.
Odavde sam mogla lepo da vidim i zbornu crkvu Sv. Martina Turskog na Pjaca Plebišito, pa sam onda otišla i do tog trga.
Sada sam se još jednom osvrnula ka Pjaca Marija Imakolata, a onda sam se zavukla u uske ulice istorijskog centra Martine Franke.
Tako sam došla do nekadašnjeg ženskog manastira koji je pripadao Avgustinovom redu, ali je tu sve delovalo mirno i zatvoreno.
Pošto su ulice ovde izrazito uske, a i zavojite, vrlo je teško bilo pronaći dobar ugao da bi se snimila neka zgrada i ovaj nekadašnji manastir bi lako mogao da deluje kao da je obična građanska kuća da se ne vidi krst na vrhu.
Još sam rešila i da malo prošetam po staroj gradskoj četvrti koja se zove La Lama, a onda sam se uputila u pravcu železničke stanice, jer sam išla do još jednog ljupkog gradića u dolini Itriji.
Taj drugi gradić se naziva Lokorotondo i on se nalazi otprilike na pola puta vozom između Alberobela i Martine Franke. Sasvim je svejedno kojim se redom ovi gradići obilaze. Ja sam želela prvo da idem u Martinu Franku, ali bi bilo sasvim u redu i da sam prvo posetila Lokorotondo.
Ono što mi je usput bilo zanimljivo bili su predeli kroz koje je prolazio voz.
Osim što su mogla da se vide polja, maslinjaci i vinogradi, često su mogli da se vide i truliji, što samo pokazuje koliko je ovde ovaj način izgradnje objekata popularan.
Sve se još bolje vidi, tj, stiče se bolji utisak kada se ovo pogleda u video-formatu:
A onda sam ugledala i Lokorotondo na vrhu uzvišenja.
Od železničke stanice u mestu Lokorotondo treba da se ide oko 15 minuta peške da bi se stiglo do istorijskog centra gradića. Usput sam se povremeno zaustavljala da bih snimila neki lep ili zanimljiv deo.
Kada se dođe do vrha uzvišenja, prekoputa ulaza u središnji deo grada nalazi se park u kojem je spomenik palim borcima, ali što je za mene bilo važnije – odatle se pruža izvanredan pogled na dolinu Itrija. Tu obavezno treba da se svrati.
Na jednoj strani sam mogla da vidim delove kroz koje sam upravo prošla vozom, a u daljini je bila i Martina Franka.
Na drugoj strani i znatno bliže, mogla su da se vide poljoprivredna imanja, ali i turistički objekti. U svakom slučaju je sve delovalo veoma lepo.
Sada sam krenula u sam istorijski centar ovog grada. Lokorotondo inače bukvalno znači „okruglo mesto“, pošto on ima osnovu gotovo savršenog kruga. Inače pripada grupi „Najlepših italijanskih sela“ (I Borghi più belli d'Italia), što je naziv za privatno udruženje malih italijanskih mesta koja su posebno zanimljiva u istorijskom ili umetničkom smislu.
Lokorotondo je manji od Martine Franke, a čini mi se da je i kompaktniji, pa na neki način može da deluje i skromnije. Ali, on svakako zavređuje šetnju i meni je ovog dana sve to izuzetno prijalo. Tako sam prvo otišla do Palate Moreli (Palazzo Morelli).
Ponovo me je uzanost ulice sprečila da malo bolje snimim ovu palatu, ali su i detalji koji se vide na prethodnoj i na sledećoj fotografiji dovoljno ilustrativni.
Radi se o palati koja predstavlja dobar primer domaće barokne arhitekture. Ne zna se tačno kada je prva zgrada podignuta na ovom mestu, ali se zna da je ona značajno obnovljena tokom XVIII veka i upravo iz tog perioda potiče fasada koja se vidi na mojim fotografijama. Meni je posebno bilo zanimljivo da je vrh portala zapravo balkon.
Snimila sam i neke detalje iz okoline, a onda nastavila do obližnje parohijske crkve Sv. velikomučenika Georgija.
Radi se o crkvi čija je izgradnja započela 1790. godine na mestu ranije crkve iz XII veka. Zbog raznih razloga i problema, crkva je završena tek 1825. godine. Crkvi pripada i visoki zvonik, ali se on tek povremeno vidi (ponovo zbog uskog prostora).
Unutrašnjost crkve je izuzetno lepa i elegantna.
Po izlasku iz crkve, malo sam kružila ulicama oko nje ne bih li uspela da nešto malo bolje uočim. Pa, i nisam...
Zatim sam napustila prostor istorijskog centra Lokorotonda, ali samo malo, jer sam otišla da posetim nedaleku crkvu Madona dela Greka koja je najstarija crkva u gradu. Prva građevina na ovom mestu je podignuta u VII i VIII veku, ali je crkva rekonstruisana u XV veku.
Smatra se da je ova crkva podignuta 1481. godine baš van zidina grada, a takva odluka je vezana za manjak raspoloživog zemljišta u napakovanom središtu. Takva situacija je upravo i dovela do onih uzanih uličica koje sam pominjala u prethodnom delu teksta.
Kod ove crkve mi se posebno dopala rozeta iznad portala, dok je unutrašnjost, sva u belom, vrlo elegantna.
Sada sam se vratila u istorijski centar Lokorotondoa i šetala još neko vreme veoma lepim i ljupkim uličicama koje su bile prepune raznih slikovitih detalja.
Svratila sam i na kafu, a nešto kasnije sam se spustila do železničke stanice, sačekala voz i krenula nazad ka Alberobelu. Predeli su i dalje bili veoma slikoviti.
Po povratku u Alberobelo prvo sam otišla do stana koji sam ovde iznajmila, a nešto kasnije, kada je već uveliko pao mrak, krenula sam u kratku šetnju. Naravno, prvo sam morala da odem do vidikovca odakle sam se i u ovo doba dana divila lepoti i šarmu belo okrečenih trulija sa zanimljivim kupastim kamenim krovovima.
Zatim sam se spustila do proširenja između dva uzvišenja Parko Largo Martelota, a onda i prošetala po kvartu Monti. Mada nije bilo previše kasno, bilo je izuzetno mirno i tek bih tu i tamo naišla na još ponekog posetioca kome se, kao i meni, dopadalo da i uveče prošeta ovim uličicama.
Nešto kasnije sam se vratila u stan, a narednog dana sam nastavljala svoje putovanje po Apuliji. Ujutru nisam žurila i generalno gledano ritam mog obilaženja Apulije je bio prilično opušten, pogotovo u odnosu na ono kako ja to obično radim.
Mada sam se ja svakako pokretala i obilazila, čini mi se i da sam češće od uobičajenog pravila pauze, a one su svakako bile znatno duže nego što sam navikla. Uostalom, bila sam u Italiji i mada mislim da su oni jedan vredan narod, ipak su oni smislili onu krilaticu - Dolce far niente! (bukvalno: „Slatko je ne raditi ništa“).
Ne znam kako su Italijani došli do toga, ali ono gde se meni ova izreka uklapa u boravak u Italiji jeste da bez obzira gde sednem, uvek oko mene ima toliko lepote i zanimljivih detalja da mi nikada nije previše ili dosadno da, na primer, jednu kafu razvlačim na sat i više vremena, a objektivno mogu da je popijem i „uživam u pauzi“ za 10 minuta.
Sve u svemu, posle laganog buđenja i pakovanja, napustila sam stan u Alberobelu i otišla do železničke stanice. Moje sledeće odredište je bio gradić Ostuni.
Mada su ova dva gradića udaljena tek oko 30 km pravom linijom, čak i kolima je potrebno da se vozi oko 40 minuta jer mora da se ide malo okolo-naokolo. Javnim prevozom je to znatno više jer mora da se preseda.
Da bi se stekla predstava o mestima koja sam posetila na ovom putovanju, evo i karte koja to sve prikazuje:
A što se tiče mog prebacivanja lokalnim vozovima, već sam ušla u svoj opušteni ritam tako da mi ništa od toga nije smetalo. Uostalom, po pravilu sam u sve sobe/stanove koje sam iznajmila na ovom putovanju mogla da uđem tek od 3 popodne, tako da nije ni imalo smisla da žurim, jer nisam svuda mogla da ostavim svoj veliki ranac.
Doduše, u Ostuniju sam sa vlasnikom stana dogovorila da mogu da dođem već oko 2 popodne, tako da sam svoj ritam prilagodila tom vremenu.
Kod Ostunija je specifično to da železnička stanica nije u samom gradu, već u obližnjem naselju Zona Sisri (mada se stanica zove Ostuni). Tu je potrebno da se uhvati lokalni autobus koji onda vozi, između ostalog i do Ostunija, što je oko 4 km uzbrdo.
Ja sam tako izašla iz autobusa relativno blizu stana koji sam iznajmila, pa sam svoj veliki ranac stavila na leđa i krenula uzbrdo. Moram da priznam da sam bila veoma prijatno iznenađena svojom kondicijom. Jesam povremeno ostajala bez daha, pa bih morala da se na kratko zaustavim, ali sam ipak bila relativno laka samoj sebi. A bilo je tu i veoma zahtevnih deonica!
Vlasnik stana me je dočekao i u stvari je još uvek završavao sređivanje stana posle prethodnih posetilaca. Ipak, meni je bilo dovoljno da mogu da ostavim svoj prtljag, i veliki i mali ranac. Sada sam lagano krenula ka centru Ostunija.
Istorijski centar (centro storico) Ostunija ima osnovu elipse, a u principu je sličan istorijskim centrima gradića koje sam već posetila. Ipak, to ne znači da ovde ne treba da se dođe. Mesto je veoma šarmantno, a ima i nekoliko posebno zanimljivih građevina.
Međutim, pošto je već bilo popodne, nisam htela odmah da krenem da obilazim, već sam na prostranom trgu, Pjaca dela Liberta, ispred istorijskog centra, odlučila da sednem u jedan restoran i ručam.
Ovom prilikom sam se odlučila za picu, pre svega zbog toga što mi se dopalo da nude verziju sa kalabrijskom kobasicom ’nduđa. Takođe sam uzela i vino, što obično ne radim u sred dana, pošto mi se jako prispava od njega, ali kako nisam nikuda žurila, to je bilo sasvim u redu.
Pica je bila toliko impresivna na pogled da sam morala da je snimim iz još jednog ugla.
A ukus... Ukus je bio spektakularan i posle sam još dugo uživala lagano je vareći u svom stomaku.
Nakon divnog i dugog opuštanja posle ručka, a i zahvaljujući onoj čaši vina koja me je „oborila“ tako da se nisam osećala puna snage i poleta, u nekom trenutku sam ipak krenula da malo šetam po Ostuniju.
Za početak sam obratila pažnju na neke građevine i detalje na samom trgu Pjaca dela Liberta.
Na trgu se nalazi zgrada opštine Ostuni, a odmah do nje je i crkva Svetog Franje asiškog. Posetu crkvi sam ostavila za kasnije.
Na suprotnom kraju trga, gde se ulica račva i čini još jedan, manji trg, nalazi se i Stub Sv. Oroncija. Sv. Oroncij je važan lokalni katolički svetac i po legendi je on čak upoznao Sv. Pavla i bio postavljen za prvog episkopa grada Leće.
Sada sam lagano, jer sam još uvek bila pod uticajem onog vina, prvo krenula u šetnju po obodu istorijskog centra Ostunija da bih zatim zašla u njegove uličice.