Naredno jutro, koje je bilo izuzetno hladno, ustala sam pre 5 ujutru da bih uhvatila voz za Agvas Kalijentes. Voz prvo ide uzbrdo, tj., pruga ide u cik-cak, a voz ide napred-nazad. Kada se kompozicija popela na vrh brda, krenuli smo da putujemo samo u jednom smeru. Dolina reke Urubamba je veoma uska kako se približava uzvišenjima gde je Maču Pikču, a do mesta Agvas Kalijentes, koje se zove i Selo Maču Pikču, vodi samo ta pruga i što se tiče prevoza jedino je vozom moguće preći ovaj deo. Jednostavno je prolaz kroz klisuru suviše uzan da bi osim pruge postojao i put. Posle stanice gde praktično svi turisti silaze, postoji još samo jedna manja postaja, ali je to od nekog lokalnog značaja. Doduše, od Agvas Kalijentes uzbrdo do Maču Pikčua postoji asfaltirani put, ali to je to što se tiče savremene infrastrukture. Da bi se došlo do Maču Pikčua, postoji i stara staza Inka koju koriste pešaci i planinari kojima je obično cilj da peške dođu do čuvenog lokaliteta.
Kako je polazak voza bio rano, tako sam rano stigla i u Agvas Kalijentes i smestila se u hotel. Mesto se nalazi na oko 2050 m nadmorske visine i ono praktično služi samo za turiste koji idu u Maču Pikču. Naziv sugeriše da tu ima termalnih izvora, ali se mesto u stvari sastoji od prostranog trga i ravnog dela pored železničke pruge i reke Urubamba, jednog potoka koji se tekući niz strmu padinu uliva u Urubambu i par paralelnih pešačkih uličica koje se pružaju pored tog potoka. U te dve ulice poređani su manji hoteli, restorani, kafići, prodavnice suvenira i slično. I to je takođe to.
Agvas Kalijentes, jedna ulica...
... i Agvas Kalijentes, druga ulica
Pošto sam imala jako puno slobodnog vremena, krenula sam da “obiđem” mesto. Kako živi isključivo od turizma, sve je vrlo doterano tako da ne liči mnogo na ostala mesta koja sam do tada imala prilike da vidim. Idući gore-dole nekoliko puta, odlučila sam i da poslušam svoj instinkt koji je proradio kada sam videla natpis „masaža“. Popela sam se u zgradu i zakazala masažu za uveče. Zamisao je bila da se odmah posle masaže bacim u spavanje, jer je i narednog jutra trebalo da ustanem pre 5 ujutru.
Onda sam otišla u internet kafe, a zatim krenula dalje da šetam. Išla sam na pijacu, pila sveži sok od ananasa i papaje i kupila voće. Zatim sam sišla na trg, prošla pored železničke stanice, penjala se ponovo ka hotelu, kupila vodu, ... Drugim rečima, htela sam da svisnem od dosade. Tada sam shvatila da uopšte nisam navikla da ništa ne radim. Šta ti je čovek! Kad ima puno posla, kuka i hoće da ne radi ništa i da se odmara, a kada ima priliku za to, onda mu je dosadno i hteo bi ipak nešto da radi. Pošto ja nisam mogla da smislim ništa, vratila sam se u hotel i čak malo dremnula. Posle sam išla u neki meksički restoran na ručak, pa dalje nastavila da ubijam vreme.
Iskreno rečeno, čitav taj boravak i u Kusku, i u Agvas Kalijentes sam vrlo loše organizovala. Sve sam ja videla šta sam htela, ali mogla sam bolje da iskoristim vreme, a ne da ga povremeno uludo spiskavam. Imala sam jako puno praznih hodova i to je jednostavno šteta. Recimo, tek posle posete Maču Pikčuu postala sam svesna da ulaznice traju 24 časa, što znači da sam već to popodne mogla da odem gore i da posetim lokalitet prvo tada, a onda i narednog jutra, a ne da satima besmisleno ubijam vreme u dve nezanimljive ulice.
Agvas Kalijentes, glavni trg
Bilo kako bilo, i ma kako sporo, vreme je ipak prolazilo tako da se približavao i termin za masažu. Pre toga sam ipak ponovo prošetala i tokom te šetnje sam nekako izvrnula levu nogu i prvo me je zabolelo koleno, ali se onda bol definisao u preponi iza levog kolena. Počelo je ozbiljno da me boli tako da sam teško hodala. Takva sam otišla na masažu. Mada mi stalno kljucanje u nozi nije dozvoljavalo da se opustim u potpunosti, ipak mi je masaža prijala. Čak me je bol malo prošao i mogla sam da pomeram nogu bez većih neprijatnosti. Međutim, kako sam se vraćala u hotel, bol se vratio i sa svakim korakom sam imala veliki problem. Pomisao da sa takvom nogom treba da idem u Maču Pikču ispunjavala me je zebnjom, kao i svest o tome da imam još nedelju dana obilazaka. Praktično sam odmah legla, ali od spavanja nije bilo ništa. Vrtela sam se i vrtela, i nisam mogla da se namestim, a još manje da spavam jer je bol sve vreme bio prisutan. Ovom prilikom nisam imala nikakve lekove sa sobom i stvarno sam bila vrlo nesrećna i užasnuta. Nisam mogla da verujem da može da se desi da budem tu, a da naredno jutro ne mogu da idem u Maču Pikču koji je bio i glavni povod za putovanje!!! A onda mi je bljesnula ideja!
Sada medicinski čistunci treba da preskoče ovaj pasus. Nemojte da kažete da Vas nisam upozorila. Dakle, ja sam u nekom trenutku u svom životu išla na kurs čitanja aure i rada sa istom. U vreme kada sam bila uvežbana, mogla sam svojim očima da vidim auru oko ljudi, povremeno čak i da vidim boju, a mogla sam i svojim rukama da jasno napipam i osetim auru i njenu prirodu (elastična, neelastična, čvršća, propusna...). Pošto sam se setila toga, ispravila sam se u krevetu i krenula da čistim auru oko svog levog kolena. To sam radila nekih 5 minuta i onda se vratila u horizontalu. Bol je popustio i ja sam se uspavala.
Probudila sam se već oko 4, što je bilo potpomognuto drugim turistima koji su već krenuli da budu aktivni, pa su pravili malo više buke. Ja sam se trudila da još dremam, ali sam na kraju ustala pre 5, doručkovala na brzinu i krenula ka autobusu koji je trebalo da me odveze uzbrdo. Na terminalu je već bilo i dosta autobusa i dosta ljudi.
Ali da završim priču o svom kolenu. Kada sam ustala i u hotelu morala da se spustim do trpezarije, bol je bio prisutan, ali znatno manje, tako da sam hodala veoma pažljivo i bojažljivo. Međutim, brinula me je ulica od hotela do terminala koja je vodila nizbrdo i imala stepenike. Ipak, ta rana jutarnja scena mog hodanja bila je kao iz završnog dela filma „Dežurni krivci“. U početku sam gotovo hramala, ali kako sam se spuštala, bol se gubio i do terminala sam već hodala potpuno normalno. Osmeh mi se vratio na lice.